Američki film „Irac“ Martina Skorsezea.
Neki važni filmski projekti velikih autora nikad nisu završeni, ili, barem ne u onom obliku koji bi odgovarao rediteljevom konceptu. To se dogodilo, između ostalih, Erihu fon Štrohajmu, V. F. Murnauu, Jozefu Sternbergu, Orsonu Velsu, Fricu Langu, Robertu Altmanu… Umalo da nešto slično zadesi film „Irac“ (2019, 219 min.) Martina Skorsezea, jednog od najznačajnijih reditelja druge polovine 20. veka (još smo u njemu, nema izlaska na čistinu). Svoj 25. filmski projekt u karijeri, koja traje blizu pola stoleća, ponudio je pre nekoliko godina holivudskoj kući Paramaunt, koja je izbegla da uloži stotinak miliona dolara, koliko je bilo predviđeno za celokupnu pripremu filma. I onda se pojavila spasonosna formula: medijska kuća za onlajn distribuciju filmova Netfliks pristala je da podrži ovaj projekt.
Ima neke ironije u tome da je onomad, u vreme kad je Netfliks otpočeo svoj koncept stvaranja filmova sa distribucijom na onlajnu, Skorseze, koji je decenijama kroz svoju fondaciju za konzervaciju i očuvanje filma u klasičnom obliku (filmska traka) obavljao veliki kulturološki posao, bio prilično oštar prema konceptu Netfliksa, videći u njemu veliku opasnost za umetnost pokretnih slika. Ali, sa protokom vremena, kad je video da je Netfliks dao punu stvaralačku slobodu autorima poput Alfonsa Kuarona („Roma“), Gilljerma del Toroa, Darena Aronofskog, braće Koen, eto njega pod kapom ove medijske kuće. Istine radi, i ona je pristala da deo svoje produkcije najpre prikaže na velikim festivalima i u normalnoj bioskopskoj distribuciji, pre nego što filmovi zauzmu svoje mesto u onlajn ponudi.
Na nesreću, pre otprilike godinu dana, kad je bilo predviđeno da se film završi, Skorseze je saopštio producentima da mu je potrebno još oko 50 miliona dolara! Ovo je bio kritičan trenutak: po ugovoru, zatvara se projekt i stvar se prepušta sudu, sa neprijatnim ishodom po autora. Ipak, producenti su pokazali poslovnu mudrost, odobrili novi iznos za završetak projekta i film je sa velikim uspehom prošlog novembra prikazan na Njujorškom filmskom festivalu.
Svojim prvim velikim filmom „Zle ulice“ (1973) Skorseze je otvorio zamašan ciklus dela koje se bave odnosom nasilja i politike u američkom društvu, načinima i putevima kojima mafija ulazi u svakodnevni život i tobož normalne proizvodne
delatnosti. Vladao je utisak da je posle „Taksiste“, „Kasina“, „Dobrih momaka“, „Bandi Njujorka“ ovaj autor završio svoje bavljenje pohlepom, uličnom industrijom ubistava, uticajem kriminala i glumom kodeksa porodične i lične časti u gradnji mitosa Amerikane. Ali kad je otkrio ispovest poznatog mafijaškog ubice Frenka Širana u knjizi „Farbao sam kuće“ (2004), u kojoj ovaj delilac priznaje da je ubio čuvenog sindikalnog vođu Džimija Hofu 1975, Skorseze je rešio da još jednom pokaže kako je mafija obeležila svakodnevni život i političke tokove u američkom društvu.
Sudbina istaknutog sindikalnog vođe Džima Hofe do danas nije razjašnjena, ubijen je 1975, ubica nikad nije pronađen a ni Hofino telo, mnogo godina kasnije američki sud je proglasio Hofu mrtvim. Novine su za njegovog života pisale da je pedesetih bio kao Elvis, a šezdesetih – veći od Bitlsa!
Priznanje Širanovo nije mnogo pomoglo u razjašnjavanju ove skandalozne deonice u američkom pravosuđu, a istoričari mafije su doveli u pitanje mnoge njegove tvrdnje. Film „Hofa“ (1992) sa izvrsnim Džekom Nikolsonom u naslovnoj ulozi, obradio je temu Hofine povezanosti sa lancima korupcije (bio je 1957. osuđen na 13 godina robije, a nekoliko godina kasnije oslobođen posle nagodbe sa sudom). Ali mafijaška kletva zaborava nema.
U „Ircu“ je Džim Hofa samo jedan od junaka sage o povezanosti mafije i američkih demokratskih institucija. Film nas krajem stoleća uvodi u starački dom sa onemoćalim starcem Frenkom Širanom, koji otvara svoju ispovest, uvodeći nas, svojim glasom, u ratne godine (Frenk je bio ratni veteran iz krvavih obračuna sa nacistima u italijanskom gladiću Ancio), potom u svakodnevni život kad Frenk s mukom izdržava svoju porodicu prevozeći širom Amerike smrznute goveđe polutke. Igrom okolnosti, dobija mogućnost da obavlja prljave poslove za gangsterske vođe Bufalina (Džoe Peši) i Bruna (Harvi Kajtel), a, uz njihovu pomoć probija se do Džima Hofe, koji je tokom pedesetih postaje mitska ličnost američkog političkog života: kao vođa sindikata kamiondžija (džinovske hladnjače), uspeo je da radnicima iz ove grane obezbedi veći stepen sigurnosti i prava. Ali, prokletstvo nikad ne stiže samo, ne odoleva izazovu dobro planiranih korupcionaških poslova, obogaćuje se i stvara malu poslovnu imperiju – što će reći da ostaje na udaru mafije i zvaničnih sudskih instanci. U međuvremenu, Širan uspeva da mu se nametne kao bodigard i konsiljere (ali bez one harizme koju ima konsiljere, Robert Duval u Kopolinom „Kumu“).
Pročitajte još:
Da bi svoje glumce provukao kroz protok vremena od ratnih godina do sredine sedamdesetih, a u Frenkovom slučaju, do preloma milenijuma, Skorseze je digitalnom tehnologijjom uspeo da „podmladi“ svoje junake. Vrlo ubedljivo, pa ipak je gledaocu potrebno vreme da se navikne na ovu „vampirsku“ transformaciju. Svojim omiljenim glumcima, Deniru (Frenk), Pešiju (Bufalino) i Harviju Kajtelu (Bruno), prvi put je u svojoj karijeri priključio Ala Paćina (Hofa). Oni na podlozi promena u američkom društvu (od Ajzenhauerove ere, stizalo se do Kenedija, Niksona, Džonsona) odigravaju svoj gangsterski gambit. Svi imaju sređene porodične okolnosti (supruge i ćerke znaju ili slute kako se krvavo stiče to porodično bogatstvo i kućni mir). Mnogo vrmena u filmu prolazi u dokumentarnom prikazu promena na širem političkom planu, valjda zato što Skorseze nema iluzija da većina današnjih gledalaca ima i maglovitu predstavu kako su se Džon Kenedi i njegov brat Robert (zadužen za pravo) povezivali sa Rusima, kubanskim vođom Kastrom, i poslovnim svetom koji je baratao mafijaškim fondovima.
Iako se radnja filma kreće kroz različite vremenske epohe, osnovna dramaturška kopča je putovanje dvojice mafijaša, Frenka i Bruna, na porodično-poslovno slavlje, u gradić blizu Filadelfije, na kojem bi trebalo da se pojavi Džimi Hofa. Jesen je 1975, tu su i njhove žene koje puše, a pošto Brunu smeta duvan, moraju da zastajkuju kod benzinskih pumpi. Dijalog između Bruna i Frenka je ozbiljno poslovan, prepun skrivenih doskočica i šifriranih poruka, što širinom čitavog filma unosi crnohumornu aromu. O obavljenim ubistvima oni govore kao o poslovnim sitnicama u svakodnevnom životu, dok se u filmu većina ubistava obavlja diskretno, s leđa, u mali mozak, bez velikih krvoprolića kojih je bilo u ranijim Skorsezeovim filmovima na pretek.
Tokom vožnje Bruno i Frenk pominju Hofu kao potencijalnu opasnost za poslovanje mafije. Nagoveštava nam se da se pribojavaju da bi Hofini napori da ponovo postane zvaničan sindikalan lider mogao da poremeti njihovu poslovnu sigurnost. Došavši do Hofe, Frenk kao dugogodišnji prijatelj i saradnik uspeva da smekša njegov oprez (nije uzaludno postao paranoidan u završnim godinama života), obavlja ubistvo s leđa, vraća se u svoj život. Kodeks časti – neokrnjen, izneveren u obavljanju poslića, uzgrednih i ne mnogo važnih.
Pročitajte još:
Velika glumačka četvorka, Deniro, Peši, Kajtel i Paćino, nosi ovu gangstersku poemu maestralno, bez ijednog osmeha na licu, to je ozbiljan poslovni svet u ozbiljnom društvu u kojem mafija može da pred zakonom odgovara samo iz nepažnje (brisanje tragova), ili zbog poslovne bahatosti (zaborav plaćanja poreza pomerio je život i legendarnom Lakiju Lućijanu).
Uvek u doteranim građanskim odelima, sa biranim kravatama (kad se jedan od njih na nekom sastanku pojavi u kratkim pantalonama, nailazi na gunđanje i prezir pajtosa!). U različitim vremenskim odsecima pop-muzika odražava promenu ukusa, dok je fotografija Rodriga Prieta znalački prilagođena skokovima kroz istorijske epohe.
Pošto je film podređen subjektivnoj vizuri i poremećenom sećanju ostarelog i jedinog preživelog junaka Frenka (to gledalac mora da neprekidno ima na umu), naracija Skorsezeovog filma dobija elegičan ton i pokazuje starost i zaborav kao činioce koji filmu daju jedinstvenu boju. Ujedno, najgnusniji kriminalni poduhvati u minulim vremenima opasno se približavaju legendama koje su utkane u duh novih, ciničnih vremena.
Veliki i značajan film koji je Skorseze potpisao u 77. godini. Među danas živima i radišnima, retki su ovakvi velikani (možda još samo Klint Istvud i Ridli Skot). Iskazano rečnikom mitologije vesterna: takvi umiru u sedlu i u čizmama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare