1
Ima tu nečeg što se ne može tumačiti ni slučajnošću, ni proizvoljnošću, već tradicijom, i samo tradicijom. O Novom Sadu je, dabogme, reč.
Piše: Mihajlo Pantić
Istorijski posmatrano, taj grad, nastao pri kraju XVII veka naspram Petrovaradinske tvrđave pod imenom Racka varoš/Petrovaradinski šanac, zapravo je prvo urbano naselje novog, srednjoevropskog, multietničkog tipa sa pripadajućom građanskom kulturom pod ovim parčetom neba. U istorijskom smislu Novi Sad je, dakle, središte srpskog romantizma u XIX stoleću (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić), i epicentar srpske, a dobrim delom i jugoslovenske neoavangarde u drugoj polovini XX veka. Možda analogija koja sledi izgleda preslobodno (analogije, uostalom, podrazumevaju malo više slobode od uobičajenog logičkog poretka gde jedan više jedan uvek mora biti dva), ali, kad se malo dublje porazmisli, izgleda da su te dve opisane tradicije (romantičarska i neoavangardna) dobile svoje istinske naslednike i u domenu popularne kulture, napose muzike, pri čemu pojam rokenrola u datom slučaju ne deluje dovoljno precizno. Što će reći da u osnovi nije pogrešan, ali je nekako preširok i nepodesan, kao da svojom inherentnom dinamičnošću protivreči mirnoći i monotoniji ravnice, u kojoj se ceo dan svodi na pripremu za ručak, a ono posle, ono posle dođe mu kao priprema za večeru, o čemu je onako neponovljivo pisao Đorđe Balašević, istinski nastavljač upravo novosadske romantičarske tradicije sa svim njoj pripadajućim registrima (od melanholije, preko idile i elegične uspomene, do satire, i jetke ironije koja je, kadikad, znala da preraste u cinizam prvog reda).
I ne bi se nikako povodom Balaševića i njegovog pesničkog opusa (ima li u ovoj zemlji čoveka koji ne zna barem jedan Balaševićev stih ili makar frtaljčić refrena neke njegove pesme – taman onako kako je u svoje vreme bio slučaj sa Jovanom Jovanovićem Zmajem) moglo govoriti o trubadurima i trubadurskoj tradiciji. Predaleko je i netačno to poređenje, ne samo zato što su trubaduri svoje pesme pisali i širili svetom mahom po porudžbini, a Balašević je to činio po izuzetku, već jednostavno zato što je on izdanak, bolje reći nadahnuti glasnogovornik kulture kojoj pripada, a romantizam i novosadsko građanstvo su dva lica istoga. Svaki grad ima nekakav svoj kulturni identitet, neku posebnost i prepoznatljivost, Đorđe Balašević je jedna od tih nepomerljivih identifikatornih tačaka materijalne, institucionalne ili, naprosto, ljudske prirode, kao recimo Petrovaradin, kao Matica srpska, kao Srpsko narodno pozorište, kao Janika Balaš, kao Aleksandar Tišma, kao Voja Despotov, kao Egzit.
Đorđe Balašević je, pri svemu tome, i hroničar jednog podneblja, jednog načina života, i analitičar jednog naizgled mirnog, a zapravo do suicida kompleksnog mentaliteta, tog građanstva koje je uvek težilo da drži do reda i obzira, ispod kojih je tinjala egzistencijalna drama svake pojedinačne, anonimne, male ili velike ljudske sudbine, ako uopšte ima malih sudbina, svaka je velika jer je neponovljiva. I koliko god maestralan pesnik (nipošto: tekstopisac) i ništa manje inventivan kompozitor, Đorđe Balašević je, ujedno, i neprocenjivo duhovit narator ljudske svakidašnjice jednog mesta kakvog nema nigde drugde na svetu, neko ko zna tajnu grupne terapije mešavinom gorkih trava i oslobađajućeg, razgaljujućeg smeha. Prosto čovek ne zna da li ga više voli kada peva ili kada priča. A o njegovim stihovima jednom će se pisati disertacije, kad dođe vreme, i u tim disertacijama posebno poglavlje moralo bi biti posvećeno poetici naslova.
Od svih tih njegovih neverovatnih naslova najviše volim jedan, manje znan: „Čovek za koga se udala Buba Erdeljan“. Što se mene tiče, sjajna pesma koja posle toga sledi nije ni morala biti napisana; sva romantičarska, gorka melanholična rezignacija o promašenom životu stala je u taj naslov. Nasuprot autoru tih stihova čiji su život i delo gotov roman. Poslednje poglavlje toga romana je nažalost završeno. Ali glavnog junaka ćemo pamtiti sve dok bude pamćenja na ovom jeziku, otprilike onako kao što pamtimo kada svako obično ljudsko ime koje vođeno rukom više sudbine s vremenom pređe u legendu, i postane opšte kulturno dobro.
*tekst je većim delom preuzet iz knjige Petra Pece Popovića i Mihajla Pantića „Biti rokenrol“, prvo izdanje 2011.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
