Piše Maja Uzelac: Oda umerenosti

Danas, pišem ovoi - ako postoji jedna stvar oko koje ZNAM da sam u pravu, to je ova.Naime, šta?Živimo u trenutku u vremenu na ovoj planeti koji je opskuran dovoljno da i najvedrije smrači. Oštar dovoljno da i najnežnije stvrdne. Dugačak dovoljno da i najelastičnije slomi. Msm kapirate šta pričam, živimo pakao koji nismo ni sanjali.I, umesto da zbijemo redove, da se zagrejemo, da se osetimo do kraja jer delimo nekakvu istu sudbinu trenutka, umesto da formiramo super-odrede i da shvatimo da najzad: da, ti navijaš za Zvezdu, a ja za Partizan, da, tvoj deda je bio ustaša, a moj partizan, da, ti slušaš narodnjake, a ja slušam tehno, da, ti si sa sela, a ja sam iz grada - ili je sve to baš obrnuto - ali - ništa od toga neće tebe, kao ni mene, izuzeti iz mutne sudbine čovečanstva ovog časa; umesto da shvatimo to i da najzad pređemo preko zlatnih niti koje nas čine toliko neopisivo posebnima i da otvorimo srce prema bližnjem svom - tako nam dodeljenom da li geografski da li sudbinski - mi, šta?Jedva dočekali da ovu agoniju s velikim A usvojimo i proglasimo finalnim povodom za zidine i razlogom za tvrđave - između nas.Ne ka spolja, ka problemu - jer, hej - jedni misle da je problem virus, a drugi da je problem njegovo hendlovanje; jedni misle da je rešenje vakcinacija po kratkom postupku, a drugi da je...ali evo, pišem i tačno osećam kako se nebo ruši.Lepo vidim kako svaka reč otvara rovove i zemlja puca. Tu bi jedni da bace druge, još dok ova rečenica traje.Ljudi osećaju svoje sapatnike ovih dana kao nekog ko im ugrožava život i smanjuje šanse. Većinom su u pitanju oni koji su slabo sami sebi te šanse davali svih prethodnih decenija. Ljudi koji su mogli da žive jače i bolje, ali su sami sebe u tome svaki put sprečili.ISad se boje da je kasno.ESad je užasno zgodan trenutak da za sve to, retroaktivno kao i unapred, bude kriv neko drugi:Debil.Moron.Imbecil.Stoka.Pritom evo baš prave spotove koji osuđuju ovakav tretman i ovaj rečnik - između nacija. Uglavnom se svi složite. Kažete lepa inicijativa.Onda naprave spot u kom se bave ovim aktuelnim sranjem.I u njemu svakog ko se još uvek nije vakcinisao prikažu kao simpatičnog veseljaka koji briše nos o prijatelje i plaši se igle.Toliko o razumevanju. Toliko i o poštovanju.Ako vam je do ta dva stalo,pre svega, zaklinjem vas, ne idite na mreže.Ako vam je stalo, može i srce da vam stane.Tamo su mračni pohodi.Vojske istomišljenika "drugu stranu", koja god ona bila, zovu fašistima.Jedni smatraju da između njih i slobode-zdravlja-sreće stoje samo nevakcinisani - primitivci, drugi već vide kako ih prvi - nežne, osetljive i humane demokrate - hvataju po ulicama i bodu._Sad, teško je pregovarati s radikalom. Ekstremistom. Kamikazom.Koja god da je strana.Koliko god bih ja volela da mu kažem Brate, skini taj eksploziv, čovečanstvo ti neće biti zahvalno zbog te zgrade pune ljudi koja će odleteti u vazduh - ja znam da u njemu ima nešto što ga na taj zadatak tera.A nema tu mnogo ideološke priče.Taj čovek nije genije koji je iz sopstvene veličine spreman sebe da žrtvuje za cilj i princip, taj čovek je neko ko je jedva dočekao da mu se ponudi kakav-takav razlog da svoje samoubistvo sebi opravda i objasni. I sa sobom povede još ljudi, da u njemu ne bude usamljen.Dakle, nikad nije ekstremizam u svrhu toga da svet bude bolje mesto.Kao što znamo da posle njega nikad do sad - nijednom - nije ni bio.Ekstremizam je u svrhu pravdanja tog užasa u sebi.Koji je lakše pripisati drugom.Zato znam da nema mnogo šanse natezati se s kamikazom.To je čovek s bombom u srcu.Ali, možda s onima koji se s kamikazom druže, tapšu ga po leđima. Onima koji mu kažu Jeste, u pravu si, ove morone treba jedino ubiti, ili: ova stoka je poludela, treba je uspavati.Možda njih samo podsetiti da se ove stvari:obično ne završe dobro.Da se završe ludim obrtom gde vi mislite: samo smo se šalili, bili smo malo besni i dobro je zvučalo kad se kaže.A kamikaza je otišao, digao u vazduh razna sranja i sve te "neprijatelje" u njima.A vi ste usput otišli ćao jer ste bili blizu.Ili ste to čudom izbegli, a onda ste ostali u čudu, s gomilom - e da, sad ste se setili - ljudi...jbg - na duši.Šta hoću da kažem - šta hoću da vrisnem - na obe strane?A dve su, opet. Kao i obično.Jbmti.Hoću da kažem: nije crno ni belo.Nikad nije bilo, pa što bi bilo baš sad.Tako su nas učili u školi.Dok je škola još bila procenjena kao potrebna.Tako smo shvatali od velikih ljudi.Iz knjiga.Ako kreneš da čitaš dalje od vesti s glavnih portala, nešto ti slomi tu opnu, zagrebe ti oklop.Ako zatvoriš oči i samo osećaš okretanje planete i kucanje srca sveta, nešto te zagolica, nešto te već otvori.Samo i jedino ako stisnutih usana i pesnica radiš ono što je rečeno da radiš, slediš uputstvo za upotrebu - tad ti se čini da je sve na svetu toliko čisto i toliko jasno...da možeš biti samo vojnik.E sad, imaš previše godina da ne bi znao:Vojska nikad ne radi za sebe.Vojska radi za drugog.___Bežite od kamikaza.Oni vas vode sa sobom u ništa.Nije vreme za linčeve, odstrele, rovove.Vreme je za nežnost.Svako u sebi ima nešto zbog čega je to zaslužio.Dobro, SKORO svako.(Mislim, na vrhu je sve zaraslo u led.Tu više ne rastu biljke. Ne sija sunce.Ali, na ovim našim visinama.)Okrenite se oko sebe.Ljudi koji sad misle drugačije od vas, ceo život su od vas različiti. Pa ste opet mogli da ih volite.Možete to još uvek.I svetu od te ljubavi može da bude samo bolje.Kao što od mržnje može da mu bude samo gore.Uvek je bilo tako.I bukvalno nznm kako drugačije ovo da kažem -nema šanse- nema jbne ŠANSE! -da je baš ovaj trenutak sada izuzetak....PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.