Ovih dana najmanje bilo gde idemo, ali najviše se oblačimo.

A moda nikad svetlucavija nego ove godine.
Ovi što je prave znaju šta nam nedostaje.

Velike haljine i štikle, kao za prekookeansku plovidbu. Uzmeš kristalnu čašu i zavrtiš se na tankoj dvanaestici. (Tu negde skapiraš da si na Titaniku.
Hitro zaboraviš).
Trodelna odela s kravatom. Za magazinske editorijale. (Pomisliš, da si muškarac, pa da se ne smeješ žrtvama, da si sudija pa da odradiš procese, da si član Kriznog štaba pa da kažeš nešto logično…
Nasmeješ se.)
Sjajne dugačke suknje za sirene, sa šlepom. Za premijere. (Gledaš da se ne sapleteš. Teško je. Nisi na srpskoj premijeri, nego na holivudskoj, okej?
Uspeš.)
Zlatne trenerke s kajlama, za cert trep zvezde. (Osetiš na tren Gen X tragiku – to su deca koja nisu bila nevina ili bezbrižna ni onih pet minuta koliko ti jesi.
Zaurlaš.)
Bodi i helanke sa zajebanim printom. (Izvučeš iz sećanja Berghain u nedelju ujutru. Naježiš se malo.
Pustiš tehno i zatvoriš oči. Zagrliš masu.)
Duboko izrezan kupaći i japanke. (Pa uskočiš u tuš-kabinu. Piješ vodu dok teče, praviš se da je slana. Ali nije ti dovoljno slana. Znači Grčka, ne Hrvatska.
Pa istrčiš mokra i uništiš parket.)

__

Tako sami sebi režiramo taj život.
Zabavno je, i čudno je
Jer
Sad možemo šta god hoćemo.

Više ne zavisimo od realnosti.
Zato što ne postoji – zapravo ništa više uglavnom, ne mora zaista da postoji
ni krstarenje
ni festival
ni izložba
ni svadba u Parizu
ni žurka u Mexico Cityju.

Samo poželimo i samim tim se desi.
Sad su se ti scenariji oteli kontroli.
Kad je sve virtuelno, može da se misli luđe nego ikad. Nema ograničenja.
Osim u glavama.

A tu vežbamo da se pustimo.

Više nema modnih stručnjaka da ti kažu si overdressed.
Ni prekih pogleda profesionalnih supruga obučenih u bež da te spuste.
Sećamo se filmova i knjiga.

Mnogo se menjamo.
Vadimo komade koje smo izgustirale, šaljemo dalje. Uzimamo šta nam se pošalje. Preko drugarice. Iz kevinog ormara. Od znaš onog šanera što je pao u Švici.

Otvaraju se stajliš sekndhendovi svakog dana. Sad je tu robna kuća beograd, nosim se, vintage bassment…Balenciga i fesh brat za povratnike u devedesete. Hooks&looks za elitiste.
Njihovo je vreme.
Ekologija, plus nećemo da slupamo sav keš u vacuumu.
Koliko je odeće napravila ljudska rasa od stidljivog početka masovne proizvodnje do danas!
Obiđemo, podržimo, nađemo svoj komad.

Tu je i instagram.
Slikamo se i postavimo.
Lajkujemo, komentarišemo u inbox, smejemo se. Neka baš mala komuna ljubitelja zezanja u bojama, oblicima i teksturama.
Nekog od ovih dana stiže paket od jedne iste takve s drugog kraja kontinenta.
Prepoznale smo se kroz mrežu.

…

Eto

Budimo se
Svakog jutra
I gledamo šta nas raduje da se spoji

Iz ormara koji bi lako mogao da je samo još jedan sanduk.

Samo kad bismo hteli da provedemo dan u t-shirtu u kom smo spavali, uz donji deo pidžame i kroksice ofc.
…

Kao što se ovih dana živi.

.

Ali znaš jbg

Ja ne bih.

Mi ne bismo.

Kad kažem mi, mislim na svoje ljude.

_

Ove što vole da su živi sve dok ne umru.

.

Pošto

Ima ta stvar
–
Kad se čovek obuče
Onda ne odustaje od borbe.

Svet još uvek postoji.
I svašta za nas iza ugla.

O, da, ne opuštaj se ti tamo, ne otpisuj nas još.

.

Ako potraje predugo, možda nađemo kombinezone za ustanke i beretke za revolucije.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.