0
Možda sam vam već nešto rekao, a možda i nisam, ali sad ću vam reći sve, pa neće biti sumnje da li znate celu situaciju oko naše novogodišnje jelke. Nisam mogao mnogo toga da vam kažem, mogao sam da vam kažem kako smo je i kad nabavili, ali mislim da je nisam pominjao.
Na početku priče o jelci, a priča je počela kad joj je vreme, početkom decembra, znali smo samo da želimo okićenu jelku za praznike u kući, jer dete je malo, a ni mi nismo veliki. Do polovine decembra nije bilo jasno da li će biti mala ili velika, ni živa ili plastična. Onda smo neko vreme mislili da će biti neka veća grana, ali to nije dugo trajalo, jer ispod grane ne mogu da stanu pokloni na način na koji smo to želeli. Osim toga, grana nije jelka.
Bili smo blizu plastične jelke i pogledali smo nekoliko modela, ali onda je neko od nas rekao – Nismo mi porodica za plastičnu jelku. – A onda je neko od nas rekao – Nismo.
Jelku sa velikim busenom kupili smo trideset kilometara od Beograda, od momka koji nam je lepo objasnio kako da je čuvamo. Vozili smo je na prednjem sedištu, ja sam je na ramenu nosio do kuće, u dnevnoj sobi joj je odmah pripalo odgovarajuće mesto. Ona je visoka i široka tačno toliko, grane su joj raširene kao da je tačno znala gde će sve živeti, kao što i jeste. Uklopila se kao da je došla kući, kao što i jeste.
Okitili smo je samo sijalicama. Na njoj nema drugih ukrasa, jer joj ne stoje. Samo svetli. I evo sad kad je pogledam, vidim da sam zaboravio vrh, kome ona daje lepotu, ona je njemu ukras, a ne on njoj, pa sam ga možda zato zaboravio. Dva niza malih sijalica putuju između njenih grana, danima. Saksija je dovoljno velika, zemlja u njoj je odgovarajuća, zalivamo je redovno, zalivamo je tačno kad joj je to potrebno. To znamo po tome što rukama dodirujemo zemlju u kojoj živi, znamo tačno kad joj je i koliko potrebno vode. Znamo da je to tačno jer su se pre nekoliko dana njeni pupoljci pretvorili u male zelene perjanice, i ne opadaju joj iglice, zdrava je i jaka.
Pre desetak dana crkle su jedne sijalice koje su nosile svetlost oko nje. Kupili smo druge. Neko od nas ih je razmotavao po njenim granama. Taj neko je rekao – Počela je da me grize savest što smo ovu jelku naterali da živi u stanu. – Neko od nas je rekao – Svakako je bila otrgnuta iz svoje kuće, a ovde joj izgleda nije tako strašno, plus dete je mnogo voli, plus i nas dvoje je volimo. – Neko od nas je rekao – To skoro da nije nikakav odgovor, mada deluje kao da je živnula.
Dogovorili smo se sa organizacijom Šuma peva da dođu po našu jelku i da je zasade na neko lepo mesto. To će se desiti za tri dana. Sutra joj skidamo sijalice i stavljamo je u hodnik, ispred vrata, da malo živi u prostoru koji se ne greje, pre novog života na livadi. Sve smo joj rekli, rekli smo joj čak i da ćemo dolaziti da je posećujemo, jer ćemo dolaziti. Neko od nas je rekao – Zar ne bi voleo da je posećujemo? – Neko od nas je rekao – Voleo bih.
Onda je neko od nas rekao – Reci istinu. – A neko od nas je onda rekao – Od kad je jelka došla kod nas, pa do danas, od jednog čoveka koji je umro i mi ne znamo šta ćemo bez njega, naučili smo novu dimenziju smrti, a i život nam je malo jasniji, i naš i jelkin.
Bonus video: Ana Marija Koppert i Ivan Brkljač Da li mladi beže iz ili u Srbiju
