Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Ako koncert počinje u 11, taman nam je da ustanemo oko pola 10, doručkujemo i stignemo taman dok se štimuju. Ustali smo u 8.

U pola 10 smo bili ispred zgrade, do koncerta je bilo još mnogo, ona je plakala, a ja sam mehanički krenuo da nas vodim na pijacu. Posle prvog ćoška i dalje je plakala a onda smo stigli do izloga radnje sa proizvodima iz Grčke, kupio sam joj alvu pa je prestala da plače. Onda je sinulo sunce i odmah je sve bilo u redu. Pojeli smo po to malo alve što sam kupio pa sam se vratio po još, po grumen svakome, njoj sa čokoladom, meni vanila. Grizli smo i vozili se nizbrdo, ka pijaci. Jesti alvu golom rukom, jeste doživljaj, naročito ako nemate salvete. Ona se ulepila do pojasa, a ja samo po licu. Došlo mi je da uđemo negde da se operemo ali nismo, takvi smo kakvi smo stigli smo na pijacu. A pijaca, a nedelja, a sunce, samo su nas čekali nas musave.

Parkirali smo se na trgiću u središnjem delu pijace, ja sam stao pored kolica, a ona je krenula da obilazi. Rešio sam da se ne mešam, imali smo onoliko vremena do koncerta i hteo sam da malo ona mene vodi u provod.

Prvo je stala sa tri žene koje stalno sede na tri stolice, pored kabinica u kojima se prodaju kore za pitu. Ovog puta su bile samo dve, treća stolica je čekala. S njima se samo pozdravila, već kako se ona pozdravlja, pa je stala i gledala okolo. Prvo je gledala u mene, da joj ja kažem kuda da idemo, pa kad je videla da samo stojim i čekam, pogledala u svoje patike i otišla do najbiliže cvećarke. Plastične posude sa cvećem bile su rasute svuda oko tezge. Danas je glavni cvet bio narcis, valjda mu je sad vreme. Pregledala je narcise, a prodavačica joj je objašnjavala nešto. Čuo sam samo – Narcis, to ti je cvet za sva vremena. Dobila je jedan cvet na poklon, odmah ga bacila na zemlju i ušla među tezge.

Ona je još niska, nema ni 85 centimetara, pa su one tezge za nju pravi lavirint. I za mene, ako je ne pratim u stopu, a nisam je pratio, što nam je donelo jedno veliko uzbuđenje. Zamislio sam se, kunem vam se na pet sekundi najviše, i nje nije bilo. Veliko uzbuđenje nije nastupilo odmah, nego posle minut. Taj minut sam proveo u gledanju u prazna kolica i ljude za tezgama, tražio sam nekoga ko gleda dole, nekoga ko priča s detetom. Niko nije gledao dole. Onda sam tražio nekoga ko gleda gore, kao da traži roditelja izgubljenog deteta. Niko me nije tražio. E onda je počelo veliko uzbuđenje. U trenutku me je zaboleo stomak i mislim da sam dobio temperaturu. Nikad do sada je nisam izgubio, i mislio sam dobro, sad će da se pojavi negde ili će neko da pita čije ovo dete ali se ništa od toga nije dešavalo i evo i sad mi je loše kad se setim toga. Stajao sam i u stvari nisam kretao da je tražim jer čim krenem, znao sam, to će ozvaničiti činjenicu da sam je izgubio, nadao sam se njenom musavom licu, čekao sam ga da odnekuda iskrsne, ali nije iskrsavala.

Kome se bilo kad, makar i na sekund, makar i lažno, izgubilo dete, zna o čemu pričam. Rešio sam da napravim korak, da zvanično postanem roditelj kome se dete izgubilo, ali sam se već na prvom koraku sapleo o nju samu. Zakleo bih se da je namerno stala tako da je ne vidim, ali nije se smejala, gledala me je obično, kao što me ponekad gleda, zamišljena. Došlo mi je da je dignem i da je grlim i ljubim i sve što bih očekivao od sebe u tom trenutku, ali nisam, pustio sam da to veliko uzbuđenje ostane samo moje. Moguće da sve to nije trajalo duže od, na primer, 30 sekundi, ali mnogo sam brzo mislio, i to u slikama, što mi se retko dešava, obično mislim rečima. Video sam čoveka s kapuljačom kako nosi dete ispod miške, trči ka nekim kolima, dete skriveno u tezgi, dete spakovano u gepek, odraslo dete u nekoj nedođiji, s očima koje liče na oči deteta koje sam izgubio jedne sunčane nedelje na pijaci, dete koje me gleda iz budućnosti i oprašta mi, prazan krevetac i ne mogu više da se prisećam, stvarno.

Vratio sam je da stoji stabilno, jer zamalo da je srušim, i čekao sam da se život nastavi. Život se nastavio ispred izloga radnje sa mlečnim proizvodima gde smo kupili kefir. Klizio je preko alve kao da je samo za to izmišljen. Onda je krenula u lavirint, a ja za njom.

Prošli smo pored gomile šarenih igračaka, samo ih je pogledala i ušla u prostor za prodavce. Tamo nije bilo igračaka, samo neke čarape i papirne maramice. Tu je krenula da premešta stvari iz utrobe jedne tezge, u utrobu druge. Prodavačica joj je pomagala i čudila se kako je ne zanimaju igračke nego da preslaže robu. Tako je rekla – Vidi je mala kako preslaže, profesionalka.

Za to vreme, na tezgi pored, odvijala se prodaja narukvica koje donose sreću. Žena koja ih prodaje s jedne, i žena sa ćerkom s druge strane. Prodavačica je objašnjavala da nije neka prazna priča, nego stvarno donose sreću, i ona sama se čudi kako ljudi čim je stave, evo tu odmah na pijaci, ni dva metra nije odmakao dečko juče, a odmah ga zvali za posao. I njena snaja evo veće treće dete zdravo rodila, ne skida narukvice, za svako po jednu. I nisu sve iste, zavisi kojim redosledom se nižu amajliljice, i ne ređa ih ona, nego ta žena koja ih pravi. Majka i ćerka se interesuju za tu narukvicu od koje se rađaju zdrava deca. Evo ima još dve, taman, jedna da se udaš, jesi udata, nisam, eto kažem ti, taman, jedna da se udaš, je l’ hoćeš da se udaš, hoću kako neću, e pa evo, obe za trista dinara i Bog da te vidi. Jao hvala, je l na istu ruku da ih stavim, ne, ne, kako na istu, za decu na levu, do srca, za muža na desnu.

Slušao sam ih, i kad su ove dve srećnice otišle, okrenuo sam se, jednim okom gledao dete, a drugim birao narukvicu, rekao sam da mi treba jedna za levu ruku, za dete, da bude sve u redu. Kaže ostala još jedna, imam sreće. Trista dinara.

Dete je završilo preraspodelu robe u tezgama, dobilo na poklon šarenu loptu, bacilo je odmah da se kotrlja niz pijacu, i krenuli smo na koncert. Vojnici su već počeli, krenuli su s Trga republike na vreme. Stigli smo ih na pola Knez Mihailove, dok su u plavim uniformama svirali “Superstition” Stivija Vondera.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare