1
Pedeset je i dve godine, i koja nedelja pride, od onog augustovskog jutra kada je, tamo na Yasgurovoj farmi, Jimi Hendrix iz svog stratokastera za dešnjake okrenutog naopako, ispalio Star Spangled Banner, barjak posut zvezdama, američku himnu. Udenuo je taj velikodržavni simbol između Voodo Child/Stepping Stone medlija i Purple Haze, između - kako je u najavi rekao „nove američke himne pre nego što odsviramo drugu kasnije“. Stisnuta između „čovek sam ili to bar pokušavam biti“ i „ljubičaste izmaglice”, Hendriksova je himna, distorzirana, lišena banalne pevljivosti, u sebi sadržala zvukove propelera „hjuia“ nad selima Vijetnama, baš kao i „miris napalma ujutro“.
Jer, gitarska distorzija, odgađanje razrešilica, dugosvirajući ton koji lebdi, usamljen, lišen pratnje ostatka benda, pre sunovrata u završnicu, to je postupak kojim se jedna svečana pesma, i kao takva – neminovno konvencionalna, umivena, pograđančena – preoblikuje u umetničko delo za sebe. I po sebi, rekli bi filosofi.
Hendrixova himna više nije prigodni napev, ona postaje stav nekog koga se njegova domovina duboko tiče, nekoga ko razume i oseća da je ona, ta domovina, taj dom hrabrih i zemlja slobodnih, kompromitovana, i da ono što se čini u njegovo i ime njemu sličnih, a pod tom zastavom i tim grbom, nije, naprosto, ispravno, a ni utemeljeno u onom što jeste – ili je trebalo da bude – suština te nezavisne zemlje koja ograničava suverenost drugih. Hendrixova distorzija nije izobličavanje u grotesku, niti parodijsko ismevanje; naprotiv: reč je o postupcima kojima se protokolarno funkcionalni karakter neke melodije pretvara u krik, u opomenu, u magijsku liturgiju čije činodejstvo jednu nesreću – rat, rasizam, svakovrsna netrpeljivost – ogoljuje kao velikodržavni projekat. A to nije ono što se htelo. Hendrixova himna je hirurški nož: političari i država nisu isto što i ljudi i domovina. To je smisao patriotizma, kao, uostalom, i svake druge ljubavi – voleti biće, a ne njegovu funkcionalnost.
Diglo se, tada, vaskoliko amerikansko rodoljubije na tamnoputog čoveka koji će sledeće godine biti mrtav. U slavnom televizijskom šou Dicka Cavetta, kojeg će, ako se još sećamo, zagrebačka televizija davati sedamdesetih godina i kod nas, domaćin je Jamesa Marshala Hendrixa pitao zašto je svirao himnu, i zašto tako kako je svirao. I Jimi mu reče – zato što sam Amer, i zato što sam je pevao svako jutro u školi. I mislim da je bilo divno.
I jeste bilo. Posle tog jutra, himne više neće biti simboli velikodržavnosti, nego nešto ljudsko, blisko i istinski patriotsko. Hendrixovo sviranje američke himne beše najviši stadijum američkog rodoljublja, čas pune svesti o tome u šta se izmetnula ideja o kojoj se peva u školska jutra. Tako odsvirana himna, bila je himna onih koji su odbili da budu robovi izvesne idologije, izvesne imperijalne logike. Tog jutra u toj himi, začeta je Coppolina Apokalipsa sada, koju nose dve kulturalne reference – Doorsi i The End, baš kao i reči iz Conradovog Srca tame, one koje izgovara Brando kao pukovnik Kurtz: Užas! Užas! A Kurtz, samo ne kao pukovnik u Coppolinoj verziji (i, dakako, scenariste Johna Milliusa), nego kao izvorni lik slavne novele, nahodi se i na samom početku Eliotovih Šupljih ljudi, to je, uostalom, moto poeme, to je intonacija za ono što sledi: mi smo šuplji ljudi, mi smo punjeni ljudi, i što završava s treskom ne, nego s cviljenjem. Svet, naime, tako okončava, veli nobelovac. Apokalipsa puže, ne žuri joj se.
I štošta još se izrodilo iz tog augustovskog jutra na blatnjavoj farmi Maxa Yasgura u Betelu, u saveznoj državi Njujork, nazvanoj Vudstok (iako se pravi Woodstock nalazi miljama dalje), onoj kojoj u istoimenoj pesmi Joni Mitchell (a nešto docnije i Crosby, Stills, Nash & Young) pripisuje nadnaravna svojstva: sanjala sam da sam videla bombardere kako se pretvaraju u leptirove iznad naše nacije. I još u refrenu ima kazati Don Žuanova nemirna kći – zvezdana smo prašine, zlatni smo i valja nam naći put nazad u vrt. Eden? Volterovu baštu? Semiramidine viseće vrtove? Svejedno. Neke nade ima, to je htela reći Joni M.
Kad su u prvo septembarsko jutro, s početkom nove školske godine, đaci u Srbiji slušali ili pevali državnu himnu, nije se izrodilo ništa. Ne zato što nije reč o lepoj pesmi – muzički je ona ni bolja ni gora od sličnih prigodnih pripeva, tekstualno je jednako prigodničarski banalna – nego zato što nije ni dovoljno drevna pesma da u njoj ne bi smetao nacionalni ekskluzivizam (pa stoga taj tekst ne može biti blizak svakom građaninu Srbije), nije se s njom na usnama ginulo za slobodu (kao, uostalom, ni sa Hej, Sloveni za Jugoslaviju), a nije ni mišljena ni pisana kao himna, nego kao pesma iz patriotske priredbe koju od milošte zovemo pozorišnom predstavom. Nije časni Jovan Đorđević slutio da će se u himnu izmetnuti njegovo stihoklepačko delce napisano za, beše li, Markovu sablju, domoljubni igrokaz izveden u Narodnom pozorištu prigodom proslave kneževa punoletstva. I prvi je put ta pesma postala himnom slučajno. A kad je to postala pre desetak godina iznova, beše to odsev nevoljkog nastanka samostalne Srbije, prinuđene da to postane bratskim bekstvom iz suviše čvrstog zagrljaja.
No, pesma je tu, takva kakva je, deca su je pospano otpevala ili odslušala sa mobilnih telefona svojih profesora, i nastavila da se smaraju u školi, pod maskama, pevajući kad za pesmu nije vreme – pre svega sa razloga epidemiološke neizvesnosti. Hoće li neko od te dece za koju deceniju iz nekog svog stratokastera ispaliti himnu, bar onako kako je to učinio Koja iz svog bas-rikenbekera sa Hej, Sloveni, u Pečatima, na prvom albumu Displine Kičme koji se zove Sviđa mi se da ti ne bude prijatno? (Za razliku od Hendrixa, čiji je jedini legitimni naslednik, Koja, deceniju i kusur docnije, svira suštinu punka: tek naznaka himne, te i takve, neautentične, ali sveprisutne, kakva je bila himna SFRJ, kao kontrapunkt, ironični komentar i neopoziva potvrda da se ono što se kaže u svedenom tekstu – već smo dovoljno stari/ lepi, veliki, jaki/ruka čvrsta i snažna/udarajmo pečate – odnosi na te tadašnje, a i sadašnje, uostalom, nas.)
Ili će, naprosto, u opštoj apatiji, pa i onoj domoljubnoj, taj čin ostati znakom umora jedne ideologije koja srlja iz poraza u poraz?
Bumo vid’li.
A prava himna možda je ona Milanova – ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude. (U originalu, baš kao i obradi, u kojoj hendriksovsku gitaru svira, dakako – Dušan Kojić Koja.)
Čujemo li vrati se, ostani, ne idi, ne idi, neee?
Slabo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
