Piše Gorčin Stojanović: Sveta porodica

Pisala se godina Orvelovog slavnog naslova i sarajevskih Zimskih olimpijskih igara, kad se u prodavnicama ploča pojavio album ”Age Of Consent“, tročlanog elektro-pop benda, Bronski Beat. Ili smo to, beše, zvali sint-pop?

Kako god: nije bilo živih bubnjeva i gitara, svirali su uglavnom sintisajzeri, ali je bilo živih glasova, baš kao i slučaju nešto ranijih, a srodnih Soft Cell, Visage ili Yazoo, docnije Erasure. I bilo je još nešto zajedničko – muškarci su nosili tešku šminku, kao deceniju ranije. I bili su, listom, gej. Uz te zvuke moglo se plesati do iznemoglosti, iako ples, posle panka i novog talasa, više nije bio isti: dok se telo ljulja, udovi lomataju, a licem titra osmeh zadovoljstva, svest – pa makar i omamljena pokretima ili kakvim jačim opijatima – ne dopušta zaborav. Drukčije rečeno: slušajući Bronski Beat, plesač nije mogao smetnuti s uma ono o čemu živi glasovi pevaju.

A na albumu čiji je naslov mogao biti preveden, birokratski, kao – Starosna granica za stupanje u seksualne odnose ili, poetičnije – Doba zrelosti, pevalo se baš o tome i tome sličnom. Na unutrašnjem omotu behu ispisana imena država i njihovog zakonodavstva u toj oblasti. Abecedno poslednja bila je Yugoslavia – age of consent: 18. Treba li reći da se radilo o stupanju u istopolne seksualne odnose? Treba. U ono doba, naime, bilo je zemalja koje su tu delatnost ljudskog tela i duha još uvek smatrale kriminalnim činom. SSSR, na primer. Ili Irska.

Na prvom velikom hitu,”Smalltown Boy”, Džimi Somervil, pevač i autor Bronski Beata, peva o bekstvu iz provincije u kojoj je teško živeti normalno, ako ste homoseksualac. Valja, zajedno sa Somervilom, reći i to da se prevashodno radilo o muškoj homoseksualnosti. Kao i u porno filmovima namenjenim heteroseksualcima, lezbijski seks bio je prećutno ili otvoreno – tolerisan. Ili bar manje kriminalizovan. Ili je bio deo standardnih “muških fantazija”. O ovom potonjem, pevao je pola decenije ranije Tom Robinson Band.

I taj album – Tom Robinson Band, “Power In The Darkness” (1978.) – objavljen je u ondašnjoj Jugoslaviji. Na njemu se, doduše, nije nalazila gotovo zvanična himna britanskih homoseksualaca, “Glad To Be Gay“, opora, mučna, mračno-ironična pesma u kojoj se detaljno opisuje kako to izgleda kad u gej-pab upadnu policajci i počne bezrazložno iživljavanje i ponižavanje: uostalom, u starijim udžbenicima iz psihijatrije za medicinske fakultete, još uvek se “homoseksualnost” može pronaći u poglavljima o neurozama, pod šifrom 302.0, a po Međunarodnoj klasifikaciji obolenja. I o tome je pevao Tom Robinson u narečenoj pesmi, baš kao što je u naslovnoj pesmi albuma objavljenog u socijalističkoj Jugoslaviji, zahtevao istinsku slobodu mišljenja, delanja i izbora. Ne, dakako, samo za homoseksualce; suviše je Robinson darovit autor da sav svoj postdilanovski angažman svede na prostu gej-agitku, ali ne libeći se ni da svoju seksualnost otvoreno ispoljava, baš kao što njegova bespoštedna ukupna analiza društva u kom živi nije bila lišena jasnog imenovanja poluga represije.

A na samom kraju sedamdesetih, Prljavo kazalište objavilo je onaj svoj prvi album čiji je ikonički omot dizajnirao Mirko Ilić, parodirajući, dakako, logo Rolingstonsa, potaknut, ponajpre, u ovom kraju sveta prvom posve otvoreno jasnom pesmom na temu homoseksualnosti, “Neki dječaci“, nekom vrstom odgovora na Stonse i njihovu “Some Girls“.

Tako to beše u “tamnici naroda“, u to “mračno doba“. Da ne bude zabune, SFRJ jeste bila tamnica, ali ne naroda, nego pojedinaca. Tamnica je, doduše, bila otvorenog tipa, relativno svetla i prozrač(e)na. A doba jeste bilo mračno – redukcije struje bile su redovna zimska pojava, naime. Baš kao što će to biti i desetak godina kasnije, onda kad se tamnica rasporedila na više manjih. U mraku se moglo slušati tranzistor i na njemu Bronski Beat. A nije se moglo čitati odocnelo objavljenog Lakana i sasvim svežeg Fukoa, “Istoriju seksualnosti”, na primer, u slavnoj ”Prosvetinoj” biblioteci “Erotikon”, onoj istoj u kojoj će biti objavljen “Crven ban“, ranije poznat samo kao etnografski naučni spis na temu “narodnog erosa“ ili De Sadovo “Sto dvadeset dana Sodome i Gomore”, čiji je rukopis, od pre godinu, dve, zvanično kulturno dobro Republike Francuske.

Za Fukoa je valjalo čekati da se razdani ili da vas mimoiđe redukcijska rednja. Onda se moglo pročitati ono o čemu su pevali Somervil, Robinson ili Jajo Houra. U prvom tomu “Istorije seksualnosti“, Fuko opovrgava usvojeni narativ o tome kako je seksualnost potiskivana i prikrivana kroz istoriju. Štaviše: moć (ne nužno kao moć-na-vlasti, ali i takva) zapravo podstiče diskurs o seksu. Šta je, naime, drugo institucija ispovesti, nego to? O čemu je reč kad je reč o odricanju od greha, ako nije reč (i) o seksu? I tako dalje: da ne živimo u dobu svakovrsne regresije, bilo bi izlišno o ovom govoriti. Moć, kaže nam Fuko, podstiče govor o seksu (Fukoov “diskurs” nije isto što i “govor“, dakako, no neka mi strukturalisti i poststrukturalisti ne zamere na ovom pojednostavljivanju), upravo da bi sama mogla da se ispolji, da bude upražnjavanja kroz “nadziranje i kažnjavanje“, kroz praksu moći, društvene ili one na vlasti. Kroz, dakle, zakonodavstvo.

I, eto nas u Srbiji, anno domini MMXXI. Kao da ne beše ni Fukoa, ni Lakana, ni Bronski Beata, ni Tom Robinsona (ni Makartnijeve “Obla-di, obla-da“, ako je neko bio spreman da pažljivo sasluša poslednju strofu teksta), ni ranog Kazališta, valja se suočiti sa istim onim autoritarnim, neliberalnim, nedemokratskim umovima i njihovim zazorom od elementarnog ljudskog prava na zajednicu dva bića, nekim slučajem – bića istog pola. Koja vrsta potisnute želje – čovekova želja je želja Drugog, kako bi rekao Žak L, koja sila pritajne žudnje, nerazaznatljive tajne – „Mračni predmet želje“, dometnuo bi Luis Bunjuel – tera taj svet da posvećuje toliko svoje pažnje i energije, ulaže toliko strasti u pobijanje mogućnosti da se “sveta tajna Braka” dogodi Nemanji i Matiji, na primer, a ne samo Mirjani i Slobodanu, recimo? Šta li ih loži da se time tako posvećeno i temeljito bave? Strah od nepoznatog? Žudnja za nepoznatim? Odrasli heteroseksualci u poodmaklim godinama u paničnom strahu od mogućnosti da neko svoj dragoceni lingam ne usmerava u uobičajenu joni? Opčinjeni su tehnologijom te vrste seksa? Ili su svesni da svakovrsne slobode ugrožavaju njihove nesigurne duhovne stečevine?

Tainted Love, peva gorku ironiju Mark Almond sa svojim Soft Cell, obrađujući staru soul stvar. Prljava ljubav? Ama ne. Obična, ljudska, lepa, čista – ljubav. Pred zakonom i pred ljudima. Ništa više od toga. I ništa manje.