1
Naslov je posuđen, ukraden, otet Sidranu: tom se pesmom završava njegova „Sarajevska zbirka“, sad je jasno – njegovo najlepše delo. Verovatno i najbolje, ako ima poređenja među raznolikim rodovima tekstova što ih je ispisao Randy Newman poezije na našem jeziku, ovom jeziku, što ga neki zovu onako, drugi ovako, a ja samo onako kako sam ga učio. Zna se kako.
Bila je jesen sedamdeset devete, druga godina „ekonomske stabilizacije“, godina druge naftne krize, poslednja pojava uskoro počivšeg doživotnog predsednika, vreme smutno, prevarno, sumorno, sivo kao smog kad poklopi dolinu, kad sam u velikoj knjižari sarajevske Svjetlosti, na trgu čije ime više ne znam, tu, kod Tržnice, kupio „Sarajevsku zbirku“, prvu knjigu poezije koju ću ikada kupiti, kojom ću stupiti u ono zavereničko bratstvo čitalaca stihova. Trinaest mi je godina, i vreme mi je da u uđem u tu družbu; tad se počinje, kao s cigaretama i lakim drogama. I nije da nije opasno: ako se u nežnom dobu latiš pogrešne poezije (ili dobre, ali je rđavo pročitaš), kancer zlog duha zahvatiće kad-tad celo tvoje biće. Bar mi ovde to znamo: nisu pesnici uvek i samo „čuđenje u svijetu“, pokadšto su zlodeji, zli volšebnici. (Ko je ovde razaznao A.B. Šimića i Vinavera, pripada tom zavereničkom bratstvu.)
Četrdeset i više godina, ta je knjiga sa mnom. I fizički. Po svoj prilici su to stihovi koje sam najčešće čitao. Jer, formativne godine čine svoje, one su poputnina (ili poputbina) s kojom se bakćemo doživotno. Ne znam, ne sećam se, otkud mi potreba da kupim tu neveliku belu knjigu. Ime pesnikovo, kao i mnoga druga, poznavao sam iz kućnih razgovora starijih, druge sam neke pesnike, velike i važne, tu viđao, pa i one koji će bezakonje i zverinjak docnije ozvaničiti na ne odveć ljudski način, ali ovog nisam. (Uostalom ušao sam u knjižaru da kupim New Musical Express ili Melody Maker, na naslovnoj strani je Debby Harry, ona je kraljica mog sveta, a to kraljevstvo deli sa Patti Smith, čiji sam treći album, Easter, kupio koju nedelju ranije na pločniku Knez Mihajlove, tamo gde su se, pred kraj svakog leta, kupovali udžbenici, stripovi i ploče.)
„Sarajevska zbirka“, rekoh li, okončava „Šetnjom sa Stevanom“. To je, dakako, Stevan Tontić, jedan od tih pesnika o kojem govore mama i tata i njihovi prijatelji, pesnici ili arhitekte, svejedno, doba je takvo, podneblje je takvo: pesnici su važni i kad pevaju, i kad se svađaju, i kad su u krivu, i kad govore istinu. Učim svoj jezik – da, taj, čije se ime više ne izgovara – ovom zbirkom, i ovom pesmom. Učeći jezik, a, sad znam, samo se poezijom jezik zbilja usvaja, kroz prozu se može proći lakše (mada, jebeš prozu u kojoj ne odzvanja poezija, makar bila brižljivo skrivena), saznajem svet. Doslovno.
Jer, stvar ide tako, pozivom Pesnika na šetnju s drugim Pesnikom, konačnu i izlišnju šetnju. Nije da to trinaestogodišnjak razume, pesnicima-šetačima je tek trideset i neka, a dečak ne zna, ne može znati, šta je to Hristićev „Mezzogiorno“ – najzad ozbiljno leto posle lenjog proleća, kao što ne razume o čemu to peva Arsen, pevajući sad prepun snage, šta da radim, na pola puta tek smo mi, a jutros već su drugi mladi – i tako dalje. Ne zna i ne razume, ali ga jezik tera da čita i prečitava, da saznaje i uči svet oko sebe. Pa tako razume Kuda sa ljudima? U rime,/u drame, u rov i u grob! Razume taj ritam.
Važno mu je to, iako ne zna zašto. A saznaće onda kad se iz rima i drama uistinu krene u rov i u grob. Biće kristalno jasne i konačnost i izlišnost te šetnje. Stevan Tontić okončao je svoju, a duh Sidranov, eno, lebdi nad Miljackom. Izlišan? Konačan?
***
ŠETNJA SA STEVANOM
Da krenemo onda u konačnu ovu šetnju, brate
Stevane. Zar nismo već kazali sve – govoreć
jezikom u kom stanuje božansko, i miriše
lipa, slavenska sasvim, a pomalo ledna –
zar nismo već kazali sve, nije li već prozvana
bila svaka stvar, spomena vrijedna?
Da krenemo u izlišnu ovu šetnju, Stevane
brate. Još jednom nam valja obići grad, i
svesti, na koncu, račun: zbog čeg se traćilo
vrijeme, na što se trošila snaga, i čemu
mrčio papir? Nije zár: u ime strofe, i stiha,
i presvijetle pjesme?
Da krenemo u žalosnu ovu šetnju, Stevane moj.
Nek bljesne munja minulih godina! Način
ljudski u svemu, jesmo li našli? Vrlina i
znanje, jesu li uporedo rasli? Govor svekoliki
bijaše li nužna svjetiljka od riječi, svjetlost
na čelu – kako smo željeli da bude?
Da krenemo, brate, ponovo istim putem. Al
najprije: zaboraviti treba oholo ono lijepo
kazivanje, nipošto birati riječi, već pustit
s lanca pseto govora, nek laje i sikće, utrobom
izvrnutom. Nipošto reći: kao, jer neuporedive
su stvari i ništa ničemu nije nalik.
Istim ćemo krenuti putem, i ponovo iste
gledati stvari, ali iz drugoga sada ugla –
iz opšteg ugla, i pod drugim svjetlom, pod
svjetlom apsolutnim. Iste ćemo one žene
gledat, kako nose svoja tijela, i nikad ne
znaju, nikad, šta uzimaju, dok nam se daju.
Nešto nam više grubosti treba, po koži lirike –
bič činjenice!
Jer hoću, anđele, da pokažem ti Noć. Mjesta
gdje skuplja se ološ, neopjevan još. (Momci, eno,
regulišu nišanske sprave, na mjesečinu naslonjeni,
u beskrajnom polju manevara izlišnih!) Da
pokažem, hoću, taj život, stvarniji od ovog
uz stihove (sa placebom, iz dana u dan), harmoniju
alkohola, noćne tetovaže, javna kupatila,
kuhinje narodne!
Posvuda, ljudi u poslu, ljudi na djelu, oporba,
pogodba, mudrost popuštanja, koristan vjetar,
iz trbuha i sa mora! Pa kome je, ikada, trebala
naša patnja anahrona! Tu, gdje nekada hapsana
je bila –trgovište, gužva: u ljeto – bostan,
zimus – kupus, između – zelen, paprika i peršun.
Cvate trgovina, zri retorika, u naglom usponu
igre na sreću!
Tamo je Pobjednik podigao Hram, od pobjeda
silnih da iskupi dušu. Tu možemo stati, tu čuti
možemo kako nam raste kosa, kako niču nokti, kako
truhnu zubi, kako sjajno radi prijemni aparat,
za posmrtnu obradu skupljajuć podatke! Avaj,
kud nestade moj leteći ćilim puberteta?
Ja sada vidim samo stvarnost: granice moga
tijela su i granice moga duha! Je li to kazna
za dvostruki moj ateizam? Neka i jeste, ali ja
za sobom ostavljam kost, ja ključnu za
sobom ostavljam kost, i po njoj biće
rekonstruisano biće ove nesreće!
Čitači budući naši tako će pronać zvučnu onu
tačku, kad most se ruši, kad sve se ruši, u
utrobu svoju, u suštinu. I onaj koji ovo piše,
u golo će da se pretvori stablo, u zimsko stablo
golo, koje raste iz betona, s lišćem od jauka,
s granama od krika!
Ulicom prolazi, eno, vojnička majka, Šuhra
Milosnica. Travnjaci, mirno! – Nas, međutim,
čekaju poslovi, javna djelatnost što ne trpi
odlaganja, književne večeri, humor i satira:
Kuda sa konjima? U sonet, u sonet, u kola
pod bič! Kuda sa ovcama? U sonet, u sonet,
u klaonicu pod nož! Kuda sa ljudima? U rime,
u drame, u rov i u grob!
Ovdje je trunuo bidermajer, tamo krepavala
Evropa: tuga i leš prekriven zastavom:
liberte, egalite, fraternite, to isct mladost,
siromaštvo, dobro raspoloženje! Pogledaj tamo:
životna radost u erekciji, onamo, vidi: pognute
glave, crni jarboli, bandiera bianca, bandiera bianca!
Pa gdje nam je barka? Ovamo čamac! Dodaji
lavor! Priteži uže! Zaveži! – Zar nismo, već
davno, kazali sve, što trebalo je reći?
Duh Sidranov, eno, lebdi nad Miljackom!
Bonus video:
Branka Petrić: Uvek imam tremu