Piše Gorčin Stojanović: Selidbe i seobe

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Desetine kartonskih kutija i na njima crnim marker-flomasterom, velikim slovima ispisane oznake: I/3, IV/8. Nisu posredi školska odeljenja; rimske brojke označavaju police, a arapske njihov raspored. U kutijama su knjige. Selidba je u toku. 

Kao i uvek: selidba se ne završava danom preseljenja iz starog u novo stanište, isplatom špediteru i prvom noći u novom stanu. Selidba je proces. Počinje danom odluke, svojevoljnom ili stanodavčevom. Završava se sledećom selidbom. Da, tako je: dani odluke o nekoj popravci, prepravci, unošenju ili iznošenju nekog komada nameštaja, premeću se u mesece, a ovi u godine. 

Deset godina kasnije, nova selidba predstavlja ozvaničenje činjenice da “ono nikad nismo rešili”. Paradoks selidbe je njena večitost. Selidba, naime, nikad ne završava. Stanovanje je nešto drugo, ono može biti stalna promena: svaki novi predmet unesen u kuću – svaka nova knjiga u polici ili tu negde okolo, jer mesta u policama više nema, trebalo bi napraviti nove, samo gde ih staviti, a onda prođe deset godina – svaki novi sadržaj života jest promena i jest svakodnevica. 

Selidba, dakle, traje. Posekao sam se na makaze kojima sečem lepljivu traku. Kapi krvi na kartonskom poklopcu pažljivo označenom kao “beletristika domaća” i akribično ispisanim opisom sadržaja (Albahari, Velikić, itd..). Biće teže slagati knjige, a dok se one ne ispnu na svoja mesta, dok se desetine kutija ne uklone sa svih slobodnih površina poda, neće biti moguće napraviti ovo domaćinstvo, ovaj domazluk, ovaj dom. Dom je gde su knjige. Jer je i srce tamo. 

Selidba nije isto što i seoba. Ali seoba može biti i selidbom. Selidba, pogotovo ovakva, tek nekoliko stotina metara dalje, najpre je mehaničko premeštanje. Seoba, to je ono što se dešava jednom i prvi put: onda kad napuštaš prvi dom, roditeljski dom, rodni grad. Kao kod Springsteena u Independence Day, toj himni zrenju i odlasku. U svakoj strofi, Majstor (The Boss) širi značenjske vidike. Od odnosa sa ocem, preko napuštanja male sredine, do nagoveštaja velikog događaja zbog kog se promenu staništa ima izvršiti. 

Jednom sam otišao iz grada u kojem sam se rodio, zato što sam to tako hteo. Najpre u prokletu besmislicu zvanu Jugoslovenska narodna armija, u tu tampon-godinu života, tih ukradenih petnaest meseci (minus skraćenje 45 dana i 2 dana “na krv” – dobrovoljno davanje crvene tekućine, ne bi li se robiju, jer svako prisilno odvođenje na dugi boravak jeste robija, skratilo, a te kapi krvi, evo šire se nad “beletristikom domaćom”, kao simbolička poveznica). Potom u izabrani grad, na izabrane studije i sa punom svešću da povratka neće biti. Bez razloga, naprosto tako – kad dolaziš iz porodice koja je sa raznih razloga, ponajpre prekog naloga vremena i istorije, menjala mesta boravka, selidba je samorazumljiva stvar. To je bila seoba. A onda su počele selidbe. Na onoj porodičnoj strani koju znam nekoliko vekova unazad, selidbe su uvek seobe, podrazumevaju sticanje i gubitke, ogromno i slavno učešće u tih nekoliko stoleća povesti, mitske koliko i istorijske, bitke, pobede, porazi, nasilne smrti, pretumbavanje Srednjeg u Novi vek u doslovnom smislu. Na drugoj, u jedva stotinjak godina stoji tek jedan veliki događaj, jedan kongres svetskih sila koji pomera granicu na obodu umirućeg carstva i usložnjava sve posledice za one koji ostaju sa njene pogrešne strane. To i nije seoba, to je spasavanje života, izbeglištvo, zbeg.

Ima o tome sigurno kod nešto Jergovića, u “Selidbi”, kad bi mi samo bila pod rukom. Ali, zajedno sa “Rodom” i “Ocem”, u tom njegovom, kiševški rečeno. porodičnom cirkusu, kao i sa svim ostalim desetinama knjiga druga iz gimnazije, to je u nekoj kutiji. Pojaviće se negde i nekad danas, kad i nastaje ovaj tekst, u pauzama saginjanja, ispravljanja, slaganja i uklapanja naslova. (Otkud Canetti i Carver pored Cvajga i Čehova, a ne kraj Kafke i Kundere? Ah, knjige na engleskom pored prevedenih… kakva nesmotrenost. Sad je gotovo, tako će i ostati.)

Foto:Gorčin Stojanović

Ženska akribija i čitak rukopis čine svoje (hvala, Jana Maričić!), evo Miljenka, pored Frenzena, stajali su na izdvojenoj polici u starom stanu. Listam knjigu, važno je ne začitati se, od posla onda nema ništa, a, rekoh li, ako knjige nisu na mestu, onda nema ni trpezarije, ješće se i dalje s nogu, pored frižidera, a dok se ne oblikuje mesto za obedovanje, neće biti jasno ni gde stoje čaše za vino, a gde “bakine šoljice, one fine”.

Ništa neće biti jasno. Nema kod Jerge toga o čemu mislim, osim, dakako, bujanja asocijacija pred knjigama i naslovima: “Selidba” je eho “Roda”, sleganje tla posle trusnog poremećaja u koji uvod beše “Otac”. Smrt oca kao okidač, smrt majke kao eksplozija, dokončanje jedne egzistencije u rodnom gradu kao – da li? – čin katarze. Nema ovde mesta za misli koji su mi sada potrebne, ovo je snimak koji govori samim sobom, ovo je literatura, a meni bi bila potrebna esejistika, ona koja vrelo telo teksta hladi preciznošću uvida, kunderijanska, muzilovska, krležijanska, bar neka fra Ivan-begova mudrost! Nema toga. Precizan, naoko hladan izveštaj, ali književni izveštaj, dakako. Moram brzo zaklopiti knjigu. Ovu, i sve druge, jer preti opasnost od gubitka fokusa – ne u ovom tekstu, on svoj fokus nikad nije ni imao nastajući u selidbi, a selidba je, okreni-obrni, i razlivanje duše, seoba duše, metempsihoza, ovidijevski preobražaj (ako ne i kafkijanski), u istu se reku ne može dva puta, kao što ni ovaj Springsteenov The River, nije dva puta isti, iako ga liturgijski usrdno slušam već četrdeset i jednu godinu. Pomaže pri ovoj metempsihozi. I pri ovom fizičkom naporu, da. 

Ima seobâ, kaže Pisac, smrti nema. Tačno. Samo ne, nužno u množini. Možda je seoba samo jedna, a selidbi je mnoštvo? Seoba je kraj. Selidbe su večne.

Komentari

Vaš komentar