Piše Gorčin Stojanović: Laž režima, režim laži

Podeli:
Gorčin Stojanović. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

U proleće sedamdeset druge godine dvadesetog veka, u sarajevskoj Skenderiji, takozvanom kulturno-sportskom centru, otvorenom premijerom Bitke na Neretvi tri godine ranije, dogodile su se dve stvari važne ne samo za glavni grad Socijalističke republike Bosne i Hercegovine. Jedno beše premijera filma Valter brani Sarajevo, drugo, pak, šesti festival onog što se u to doba zvalo “zabavna muzika” - Vaš šlager sezone. 

Kemal Monteno, pobednik prvog Šlagera (pesma se zvala Lidija), napisao je i otpevao Laž. I nije pobedio: Čobi i Pro Arte vapili su Nemoj, draga, plakati, obećavali su da će joj se on vratiti, pa je Đorđe Novković učvrstio temelj svog docnijeg kraljevstva onog što će Pera Luković u Džuboksu, u doba novog talasa, nazvati hotel wave. Jer, zbilja, ništa nije tako trijumfovalo po jadranskim hotelskim terasma kao pesmice Đorđa Novkovića. Po terasama radničkih odmarališta, međutim, već tada će carevati novokomponovana narodna muzika: besklasni socijalizam u SFRJ uistinu nikad nije postojao. Ali je postojala Velika Društvena Laž. Ona, ta laž, znala je da Valter nije pokosio sve one Švabe pucajući sa Sahat-kule, kao što je znala i da Silva Košćina i Jul Briner ne svedoče o onom što se zbilja odigralo na Neretvi u samrtno proleće četrdeset treće.

Kemina istoimena pesma nije bila veliki letnji hit i nije svirana po jadranskim čagama. Sedamdeset druga godina bila je godina posle maspoka, sada se to zove hrvatsko proljeće, godina pada srpskih liberala, godina u kojoj će Lazar Stojanović otići u zatvor zbog Plastičnog Isusa, a njegov mentor, Saša Petrović, mada uklonjen sa mesta profesora filmske režije na beogradskoj Akademiji, trijumfovati na državnoj filmskoj smotri u Puli, svojim slabašnim, ali izvikanim Maestrom i Margeritom. Drugačije rečeno, biće to godina obnove velike laži socijalizma koji je izgubio onaj ljudski lik a što ga beše taman stekao krajem prethodne decenije, kraj drugih stvari, i crnotalasovskim filmom, baš kao i masovnošću lakoglazbene raspojasnosti. 

Kemina Laž bila je, naprosto, suviše jarko metaforična. Da ne bude zabune – ovo je, dakako, potpisnikova naknadna pamet i potpuno učitavanje: nigde nema ni natruhe ideje da je bilo ko imao bilo kakav problem sa šlagerom čiji stihovi kažu laž, sve je bilo laž/svaka tvoja riječ/sva ljubav tvoja; negde, pak, postoji sličica u kojoj šestogodišnji dečak sa bitles frizurom, kleči kraj mono-gramofona na podu i opsesivno-opetovano pušta taj singl u gluvo doba neke porodične veselice, kad su, valjda, sve teferičlije toliko ošamućene od mezetluka i alkohola da im ne smeta višekratno ponovljeni Montenov napev, sročen lapidarno, uglazbljen posve jednostavno, a ispevan van uobičajenog – i docnije usavršenog – Keminog manira sarajevskog croonera u čijem se glasu uvek nahodi blaga rezignacija. Laž je otpevana onako kako bi je pevao Zdravko Čolić. (Uzgred, iste festivalske večeri Čola će otpevati Montenovu Sinoć nisi bila tu, kao debitant na Šlageru sezone. Ostalo je, dakako, više nego istorija, više nego jedna karijera, više od života.)

Da nije bilo te noći i tog porodičnog derneka, koga se više niko od živih, i sve malobrojnijih, učesnika i ne seća, možda se ni taj dečak ne bi na svet oko sebe osvrtao na isti način. Slušajući priče odraslih, kazane u poluglasu, uzgredno, preko čašice, po kafanama, plažama, prilikom roditeljskih poseta prijateljima, kad se iz dečijih soba socijalističke gradnje iskrade i nečujno ušunja u dnevne boravke troseda, teških fotelja i kombinovanih plakara, onda kad je televizijski program već odavno završen, dečak razumeva da postoje dva sveta: onaj javni, dnevni i građanski ispravan, i onaj drugi, svet kritičkih aluzija ili otvorenih iskaza, samozatajan, sobni, kuhinjski, trpezarijski, poverljiv i prigušen. Pesma Laž narasta u njegovoj svesti kao – dečak to tada ne zna – metafora za jedan oblik kolektivne hipokrizije. Ono što ljubavni napev ispoveda kao izvrnutu sliku istine, postaje, tako, istinska slika onog u čemu živi. Ime te slike je – laž.

Laž će nakvasati do pucanja šerpe u kojoj je, kako se to domaćički kaže – potkuhana. Dvadeset godina kasnije, reč laž čitaće se kao rat. Ili kao zločin, pohara, svakovrsni užas. Kao opsada grada u kojem je šlager o ljubavnoj boli otpevan prvi put. Reč laž čitaće se kao smrt.

A kad prođe desetak godina, u času kad se učini da je laž koja samu sebe proizvodi konačno došla do svog vrhunca, i kad bi moglo doći doba otrežnjenja i poistinjenja, zacarevaće jedna nova kultura laži. Lagaće se o prošlosti, lagaće se o sadašnjosti, lagaće se o sebi i o drugima, laž će postati preovlađujući oblik opštenja. (Jedan će osrednje rđav, ali slavljen pisac – jer pisac nacionalne laži – lažima dati humanu crtu, ozvaničiće ih kao opšte dobro, kao deo nekakvog sumanutog nacionalnog šarma.)

I tako će, u istorijskom švungu, onom ubrzanju koje sila daje masi, ali i masa sili – jer zakoni fizike nisu i zakoni društva – od laži režima nastati – režim laži. Otud se nije čuditi što glavni protagonisti tog režima neprestano lažu: oni drukčije ne postoje. 

Pre pola veka, Kemal Monteno otpevao je pesmu o laži. 

Mi je živimo.

Komentari

Vaš komentar