2
Silazim tih nekoliko stepenika u suteren, vlažnjikav i posebnog vonja, kao i svi londonski sutereni, kao onaj o kojem peva Miloš Crnjanski.
Ovo je Oksford strit, broj 100, tako se, „100 Club“, i zove mesto koje hoću posetiti, više hodočastiti: kao što ću, kao jednu od prvih stvari pri prvom boravku u Velikoj Jabuci, hodočastiti „CBGB“, tako mi, evo, valja ispuniti svoj pankerski hadžiluk – u ovom klubu održan je 1976. prvi punk festival, kojom je prilikom Sid Vicious, još uvek ne i basista Sex Pistolsa, biciklističkim lancem razbio glavu Nicku Kentu, već tada slavnom r’n’r novinaru, kasnijem piscu nekoliko važnih knjiga, a to je mitološki događaj, to je pankerska Hidžra, to je Vaskrsnuće, rođenje iz pene, udarac perajem Mobi Dika.
Spuštam se u mrak, prošavši pored nekoliko afiša sa imenima bendova koji će tu nastupati uskoro, sada je to – kao što je to, uostalom, oduvek – džez i bluz mesto, ne obraćam dovoljno pažnje, samo mi jedno ime sevne u prikrajku uma, dok čujem taktove nekog lakog svinga, a još ne vidim čija je to tonska proba, jer za svirku je rano, nedelja je popodne, a ja sam tek prvi put u Londonu, samo što sam ostavio stvari u hotelu, tu, iza ugla, i evo me u pustoj ulici, evo me u tom mitskom mestu za sve pankere, pa i one odrtavele. Ima tome tridesetak godina, znam i tačan dan i datum, ali ne zbog ovog hodočašća, nego sa razloga tragičnih: peti je april devedeset druge, nedelja, a ja još ne znam da u mom rodnom gradu, na Vrbanja mostu kojim sam Miljacku prešao onoliko puta, mrtve leže Olga Sučić i Suada Dervišević, ustreljene snajperskim hicima, čime će i zvanično početi opsada grada.
Ja, međutim, hrlim dublje u pankerski Had koji to više nije. I vidim: za jednostavnim bubnjarskim kompletom, samo jedan tom-tom, jedan stojeći tom, sner-doboš, bas, fus iliti kontra-činela, i još nekoliko rajd i kreš činela okolo, neka proseda glava koja tu sedi okružena još četvoricom. To je Charlie Watts, to je bubnjar The Rolling Stones. Ovo je – sad se na moždanom displeju ispisuje onaj maločas ovlaš viđeni plakat – Charlie Watts Quintet, oni tu sviraju, valjda te večeri. Stojim, slušam, zatravljen činjenicom da je, eto tu, na desetak koraka, onaj kog sam dve godine ranije slušao u bečkom Prateru, na onom stadionu koji se sada zove drugačije.
Tada sam bio daleko bar stotinu metara, više sam gledao šou i slušao ceo bend na ekranima – o, da, zbilja najbolji bend na svetu uživo – beše to čudna, skoro mračna svirka, i Paint It Black, i Sympathy For The Devil, i 2000 Light Years From Home, jedna za drugom, i još neke opskurnosti kojima ćemo se u povratku čuditi, povratku u naš budući mrak, jer to je, tada, dve godine pre ovog intimnog trenutka, nulta godina naših života, ona u kojoj se čini da sve još može poći na dobro, iako je jasno da je nečemu kraj, da su balvani na nekim putevima, da letnji vazduh vonja po krvi.
Ne odviše neljubazni službenik obezbeđenja kluba umoljava me da se uklonim, izlazim na pusti Oksford strit, zgranut činjenicom da sam u prvom satu svog prvog londonskog boravka, pri obilasku mesta koje doživljavam preterano važnim, makar odocneo da tu budem petnaest godina ranije, video najboljeg bubnjara na svetu kako ležerno svinga sa svojm kvintetom. Najboljeg ili drugog najboljeg – kad su Wattsu onomad kazali kako je on verovatno najbolji rokenrol bubnjar na svetu, reći će: ne, ja sam drugi. A ko je prvi? Pa, zna se – Ringo.
#God bless Charlie Watts we’re going to miss you man peace and love to the family Ringo ?✌️?❤️??☮️ pic.twitter.com/3tSFg7EMQG
— #RingoStarr (@ringostarrmusic) August 24, 2021
Skromnost? Ne. Sušta istina, ukrašena rafinirano elegantnom engleskom ironijom, suptilnom poput irskog Donegal tvida od kog su u Savill Rowu krojena njegova odela po meri: meko kao najfinija runska vuna ručno prana u reci Šanon, u pravilnom, pa ipak jedinstvenom, prepletu niti i nijansi, tako kako i svira svoj instrument. Ringo je prvi levoruki bubnjar za kompletom za dešnjake, lišen revolveraških ideja i životinjske snage, ali nepogrešivo tačan, srce tog benda koji se zove The Beatles. Kao što je to i Charlie Watts.
Ni jedan ni drugi nisu u prvih pet na večitim – i večito besmislenim – listama najboljih bubnjara na svetu, jer oni nisu udarači, niti prangijaši, nisu ni virtuozi komplikovanih deonica, nikad ne sviraju bubnjarska sola, ne lome instrument, ne sviraju na duplim kompletima, ne ispituju granice ljudske psihomotorike. Ne, obojica, Charlie poglavito – sviraju onako kako svira glavna pumpa u ljuskom telu. Kako kaže Springsteen – udarac Charlija Wattsa po sneru, to je rokenrol. Springsteen, istina-bog, kaže to su Stonesi, ali šta su Stonesi, ako ne drugo ime za rokenrol? Kako ćeš vanzemaljcu objasniti šta je to? Pustićeš mu Satisfaction.
I ovo malo što sam čuo, to šuštanje prašine – Bajaga lepo kaže kao tanak snar, šušti prašina, Momčilo kaže „snar“, a ne „sner“, jer u „snar“ su i sva tri slova koja čine reč „san“ – taj sving u kojem leva ruka palicu drži kao što se drži viljušku, kao što kineski stonoteniseri i Milivoj Karakašević drže reket, dok desna stoji slobodna za sve one činele koje se ne udara, nego, rekoh li, svira, to je, eto, (s)ukus dvadesetog veka, prve njegove džez-polovine i drugog, rokenrol-poluvremena, koje se završava, možda baš tih dana, možda baš u gradu pod opsadom.
Još dve godine i koji mesec pride, proći će do sledećeg mog viđenja Charlija Wattsa, taj put na MTK stadionu u Budimpešti, u večeri onog dana u kojem počinje najveći balkanski egzodus, dve stotine hiljada ljudi na traktorima, u malolitražnim automobilima – oni u skupim, već su se izmaknuli, obezbedili, sakrili – tutnje iz Like, Korduna, Banije, kamenovani, poniženi, izdani, upotrebljeni, odbačeni. Te večeri biću sasvim blizu pozornici, toliko blizu da mi Jagger i Richards budu mutno prisutni dok oko prirodno izoštrava na Wattsa, na taj poluodsutni osmeh onog koji zna da samo on drži sve konce te igre, sve šrafove te mašine, da je on taj kod koga se ide po potvrdu da je sve u redu, kao što to redovno čini Keith, kao što to povremeno radi Mick. Ritmičku odgovornost s Wattsom deli Ronnie Wood, i pored savršenog basiste Darryla Jonesa – jer, Bill Wyman više nije tu, posle onog Pratera i te turneje odlučio je da što priliči Micku, ne priliči Billu, pet godina starijem, te da i neko drugi može biti deo ritam sekcije, pulsiranje neće stati ako njega ne bude, a on, Bill Wyman, basista benda duže nego što je Charlie Watts bubnjar u tom preduzeću, želi nazad u klubove, u prapočetak, nazad ka korenima, tako se i zove njegov docniji solo album, Back To Basics.
Ronnie ne greši, Charlie ne greši, Keith maši cele akorde i smeje se, deleći osmehe sa bubnjarem. Sve to može se, uostalom, krasno videti u Shine A Light, genij Martina Scorcesea čini da taj film postane zlatno pravilno koncertnih filmova, kao što je to, uostalom, bio i njegov The Last Waltz, kad se opraštahu The Band, sa drugarima raznih fela, među njima i Ringo i Ronnie. Rokenrol sestrinstvo i bratstvo u punoj snazi.
Charlie Watts bio je skoro šezdeset godina član onog benda koji beše dokazom da je nekad mladost bila moguća, da je pobuna imala stil, da elegancija duha ne protivreči njegovoj snazi, da razbarušenost ima pokriće samo ako je potkovana pravilnim ritmom. Ritmom srca. U tome je bila tajna CW, u tome beše magija Stonesa: u tom beatu, u tih četiri četvrtine, u tom Giletovom kako bubanj kaže, kao što Gile, a Gile zna, peva i to da (moje) srce kuca četiri četvrtine, kao rokenrol. Jer o tome je ovde reč. O životu. A to je stvar srca.
Smrt Charlija Wattsa kraj je nečemu. Možda nije preterano, sa Michaelom Stipeom, kazati – it’s the end of the world as we know it. Kraj jednom dobu.
Ovaj tekst nastaje u noći dana u kojem je otišao još jedan samozatajnik, Lane Gutović. Iz zvučnika čuju se Howlin’ Wolf, Steve Winwood, Clapton, Bill Wyman sa Wolfovih London Sessions iz 1971. Za bubnjem je, da, Charlie Watts. Drugo ime za eleganciju života, ma kako surov, nepravedan i apsurdan bio. Sedeći za svojim smanjenim Gretsch-kompletom, Charlie je Watts sedeo na vrhu. Sedeći na vrhu sveta, u onaj letnji dan kad je ona otišla, a ja sam na krovu teretnog voza, napuštan ovaj grad, na krovu voza, na vrhu sveta. Ne brinem. Na krovu sveta.
Otišao je najbolji bubnjar.
Svet možda još ima krov, ali su temelji dobrano načeti.
Tako bubanj kaže.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
