Piše Gorčin Stojanović: Đokondin smešak

To je PTSP. Post-traumatski stresni poremećaj. Ali, to čovek ne zna u toj noći, to će razumeti sutradan, kad počne čitati vesti, kad kroz tanke zidove apartmana u kojem boravi, van svog grada, a pre nego što ode na pečalbarski rad, počnu dopirati mukli glasovi sa komšijskog televizora, kad počne preobilno ponavljanje reči „rat“. „Post-traumatski stresni poremećaj, još znan i kao post-traumatski stresni sindrom, jest emotivno stanje koje ponekad prati traumatski događaj, posebice događaj koji uključuje zbiljsku ili preteću smrt, ili ozbiljnu telesnu povredu, lično doživljenu ili viđenu kod drugog, usled čega se javlja intenzivno osećanje straha, bespomoćnosti ili užasa.“ Tako glasi definicija iz „Britanike“, čovek to zna, ali u času kad, u svitanje, uklopi poslednji delić slagalice, ne prepoznaje to stanje. On nije bio u ratu, iako je rat bio blizu. Njegovi pak bližnji – jesu. Nije bio mobilisan, nije bio dobrovoljac, nije osvajao, nije branio, nije nosio oružje, nije se skrivao pred snajperima, neselektivnim granatiranjima, nije bio bez vode i struje, osim ponekad, ali i to ne zbog rata, nego usled opšte nemaštine izazvane ratom. S druge strane, izvesno iskustvo ima: blizu tri meseca, istina, nije isto što i blizu četiri godine, niti je bombardovanje nevidljivog neprijatelja isto što i rad artiljerije vojske koju je i sam nekad služio, ali osećanje neizvesnosti, strpnja pred onim što dolazi kad se, jednom, rat završi, to deli sa onima koje poznaje i voli. Može li njihova trauma biti deo njegove traume? Ujutro, bunovan, čovek gleda Mona Lizu, i ona gleda njega. Nikad nije bio posebno vezan za ovu sliku, niti je više od dva-tri puta u životu slagao pazl, pa zašto li je dan ranije kupio kutiju sa tri stotine delića odlične reprodukcije na tvrdom kartonu? Bio je dva puta u Luvru, poslednji put pre tri godine, tiskao se sa histeričnim turistima koju su zastajkivali da se fotografišu, požurivani od čuvara, gurani od drugih, nezadovoljni činjenicom da je slika iza debelog stakla, da je loše osvetljena. Tada je tuda prošao sa porodicom, dvanaestogodišnjak je dakako želeo da i on vidi „onu koju treba ukrasti“. To je, beše li, stih iz Majakovskog, iz „Oblaka u pantalonama“: vi ste Đokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Decenijama to nije čitao, a pre više od četrdeset godina, znao je skoro celu poemu naizust. I nije li drugi li treći stih – to je bilo, bilo u Odesi? Nije bilo u Odesi, te noći. Ili još nije bilo. Ali jeste u Harkovu, Kijevu, Hersonskoj guberniji – tu oblast zna iz Gogolja, dakako. Čita objave prijatelja iz Sarajeva na društvenoj mreži, njihovo neposredno, krvavo iskustvo četvorogodišnje opsade grada, čini da svoj PTSP prepoznaju odmah. Svoju noćašnju nehotičnu radnu terapiju, bekstvo od nesanice, slutnju, počinje da razumeva kao strepnju, strah i drhtanje, nije mu pri ruci Kjerkegor, metafizički strah, nije mu pri ruci ni Kiš. Ne, nema neposrednu ratnu traumu, krvava i raskomadana tela nije video izbliza, nego na televizijskim snimcima, ali, uprkos tome ili baš zbog toga, baštini opšte i zajedničko osećanje nesreće, prema znamenitoj Donovoj misli – nijedan čovek nije ostrvo. Baštine to, podsvesno, i drugi, oni koji to neće priznati, koji nemaju empatiju, koji rat pravdaju, koji u ratu ne vide najpre bezumno nasilje, koji spremno staju na stranu napadača jer je „njihov“ ili im je „blizak“. Ne razume ih, iako zna da je posredi isti strah.  A prvi put mu se čini da razume tajnu Đokondinog smeška. Taj osmeh, to je osmeh sažaljenja i blagog prezira nad čovekovom nemoći da pojmi svoju neznatnost, svoju kosmičku slučajnost, svoju nezahvalnost pred veličanstvenom činjenicom postojanja. A možda je samo tako palo rano jutarnje svetlo?Bonus video: Stojanović o neemitovanju filma

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gorinstojanovioneemitovanjufilma-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2908818"]