Mama je rekla preko telefona - kupi mi na aerodromu neki debeli špijunski roman na engleskom, sve sam Agathe već dvaput progutala. Bilo je to trećeg ili četvrtog aprila, devedeset druge. Mama je profesorka engleskog, u Sarajevu je. Ne razumem se u špijunske romane, i na aerodromu kupujem najdeblje izdanje – crvene korice za zlatnim revolverom iz kog izlazi neka životinja. To je Ludlum, Bourne's Supremacy. "Bornova nadmoć".
Odnekud mi zvoni poznato, mislim da sam video nešto slično kod mame na polici, kad sam prethodni put, krajem leta devedeset prve, pre Dubrovnika i Vukovara, pre rata – pravog, punog rata, ne izolovanih incidenata, bio u Šeheru.
Sredinom maja, kad je jasno da je to što se u Sarajevu dešava rat, moj drug Kile mi kaže da ide tamo, uz konvoj humanitarne pomoći, on radi u Međunarodnom crvenom krstu, pa će poneti paket za mamu. U paket stavljam „Bornovu nadmoć“.
Jer, kao, proći će to, taman neka potraje debeli roman komplikovanog zapleta. A „to“, to je opsada Sarajeva. Srpska opsada Sarajeva, ona koja će trajati skoro četiri godine. Ona o kojoj deca što po stadionima arlauču „Nož, žica, Srebrenica“, ne znaju ništa, osim da su neki zli ljudi iz Sarajeva napali pošteno ukopane trupe kojima komanduju budući ratni zločinci. Osuđeni, pravosnažno.
Kile je Ivan M. Lalić, dramski pisac, tridesetogodišnjicu njegovog ranjavanja osamnaestog maja devedeset druge srpskom granatom sa Lapišnice, pri ulasku u Sarajevo, oni koji misle da treba nešto da znaju o svetu u kome žive, mogu pročitati u poslednjem „Nedeljniku“. Potresno je, da. I istinito. A Kile je talentovan pisac, pa je i štivo takvo: uzbudljivo i precizno.
Kad ga ranjenog donesu u Beograd, prilikom posete bolnici u kojoj leži, pun gelera i sa licem koje izgleda da nikad neće povratiti muževnu lepotu, onim delom usta kojim tada može da govori – kaže mi: „paket je kod mojih“. Sve konzerve, brašno, pasulj, sve osim cigareta, uredno su, zajedno sa poluživim mojim drugom, zli ljudi iz Sarajeva – treba li kazati njihova imena, da se nacoši dodatno iritiraju? – koji već tada žive od humanitarne pomoći, vratili.
U nekom času sam uzeo taj paket. Na Ivanovo insistiranje, onda kad je već bio kod kuće.
Onda je prošlo još petnaest godina. Menjajući stanove, Kile mi kaže – „Magarče, je l’ ovo beše ona tvoja knjiga?“ Uručuje mi crveni, debeli, nepročitani primerak „Bornove nadmoći“.
Mama će ga pročitati sa zakašnjenjem od petnaest godina, jedne opsade i stalnog granatiranja Sarajeva i jednog bombardovanja Beograda. Sa ona dva bombardovanja Mostara iz ranih četrdesetih prošlog veka, to je bilans njenog života pod bombama.
Nikad nisam pročitao ništa Ludlamovo. Niti ću. Filmove sam odgledao s pola pažnje.
A, da – rečima Jella Biafre iz „Dead Kennedys“: nazi punks, fuck off.
Bonus video: Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare