1
Zajednički album dva velikana „roots“ muzike predstavlja odavanje počasti istoriji bluza, kroz oživljavanje repertoara njegovog najpoznatijeg dua: Sonny Terry & Brownie McGhee.
Ova kolumna je posvećena autorskoj muzici, te se u njoj namerno ne bavimo albumima koji se sastoje samo od obrada, osim u slučaju kad je u pitanju autentična nova vizija, sa značajno drugačijim tumačenjem originalnih verzija pesama (vidi: Cat Power – „Covers“). Međutim, u slučaju bluza, prosto je nemoguće izbeći istinu da svi izvođači, od nepoznatih uličnih svirača do velikana, često izvode tradicionalne kompozicije, jer se njihova umetnička vrednost meri po tome kako interpretiraju klasike. Publika to očekuje i traži. Šta više, u tome je suština bluza – od svakog izvođača se očekuje da izvodi poznate numere, ali se oni međusobno razlikuju po tome kako to rade. Svi unose svoje lične izmene i ukrase u poznate priče, menjajući nasleđene narative po svom ukusu – i to se smatra originalnošću u bluzu, kao delu usmenog prenošenja narodne „crnačke“ kulture s kolena na koleno.
Kao da su hteli da dokažu koliko su gornje tvrdnje tačne, Taj Mahal i Ry Cooder nedavno su u počast svojim herojima snimili ploču „Get On Board: The Songs of Sonny Terry & Brownie McGhee“ (Nonesuch), koja pomalo rekonstruiše originalni album iz 1952. “Sonny Terry, Brownie McGhee, Coyal McMahan – Get On Board: Negro Folksongs By The Folkmasters“ (Folkways). Zapravo, u ovoj priči imamo dva para glavnih junaka. Pre svega: usni harmonikaš Sonny Terry (Saunders Terrell 1911-1986) i gitarista i pevač Brownie McGhee (Walter Brown „Brownie“ McGhee 1915-1996), najpoznatiji su duo bluza, i spadaju u najzaslužnije za njegovu popularizaciju i vernu interpretaciju u modernim vremenima. Radili su zajedno četrdesetak godina, od 1939, ali njihov najuspešniji period poklapa se sa njujorškim „folk revivalom“, koji nam je dao i Boba Dylana: krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, mladi ljudi su – tražeći nešto više od muzike – prepoznali u nasleđu američkog folka i bluza mitološke obrasce koji su imali smisla i u savremenim urbanim pejzažima. Talas novih autora, inspirisanih ovim zvukom, i posebno Dylanovim poetskim inovacijama, uskoro se prelio i u rok muziku, menjajući je zauvek – ostalo je istorija (koju su ispisali: The Byrds, Jefferson Airplane, Grateful Dead, Buffalo Springfield, Crosby Stills Nash & Young i drugi).
Tom prilikom je nekolicina starih majstora, naročito bluzera, uspela da iz kafanske anonimnosti iskoči pred novu mladu belu publiku i predstavi svoju umetnost na najvećim binama. Među njima su Sonny Terry i Brownie McGhee bili među najpopularnijima, pre svega zato što su ruralni bluz uz malo glanca uspešno pretvorili u nešto prijemčivo današnjem ukusu. Možda njihova imena sada nisu toliko poznata kao nekada – ali radili su do početka osamdesetih i bili opšte mesto na svim smotrama ovog zvuka, uspevajući da zbog svoje autentičnosti i jasnog govora na strani svih društvenih otpadnika, obezbede sebi kredibilitet i u kontrakulturnim krugovima: rokeri, hipici, svi su ih cenili, ali najviše ljubitelji bluza i oni skloni ovom pogledu na svet.
Među njima su bila i dva momka što su uz Terry/McGhee muziku odrasla, i na koje su oni presudno uticali: Taj Mahal (Henry St. Claire Fredericks Jr, rođen 1942, u Harlemu, Njujork) i Ry Cooder (Ryland Peter „Ry“ Cooder, rođen 1947, u Los Anđelesu). Mali crnac i mali belac, koji su se upoznali šezdesetih u Kaliforniji, obožavali su ih kao učitelje. Godine 1965. i sami su formirali grupu The Rising Sons i inspirisani njima snimili album za Columbia Records – mada on na kraju nije ugledao svetlo dana, u formi ’butlega’ je kružio naokolo, dok se konačno nije pojavio tek 1992. pod imenom „The Rising Sons Featuring Taj Mahal and Ry Cooder“ (Legacy Records).
U međuvremenu su obojica postali muzičke veličine, svaki za sebe, i to na potpuno ne-ortodoksan način: Taj Mahal je postao poznat kao odličan poznavalac bluza i R&B-ja, koji se ne plaši da ukrsti američke muzičke forme sa afričkim, te se smelo nametnuo kao „world music“ zvezda; Ry Cooder se prvo dokazao kao senzacionalan gitarista (svojevremeno ga je magazin Rolling Stone smestio na mesto broj 8, među najboljima svih vremena), da bi se u drugom delu karijere i on okrenuo „world music“ aktivizmu, otkrivajući celom svetu neke nepoznate muzičke kontinente, a pre svega vanredno uspešno inicirajući legendarni projekat „Buena Vista Social Club“, koji nas je upoznao sa najboljim kubanskim grupama i autorima.
Toplina stvarne muzike
Njih dvojica su nedavno objavili album „Get On Board: The Songs of Sonny Terry & Brownie McGhee“, sa Taj Mahalom na harmonici, gitari i klaviru i Ry Cooderom na gitari, mandolini i bendžu, te njegovim sinom Joachimom Cooderom na bubnjevima i basu — ovaj tim je zajednički otpevao, odsvirao i snimio jedanaest pesama iz repertoara Sonny Terryja i Brownie McGheeja. Verno su rekonstruisali pijemontski bluz stil (ili jugoistočni bluz) svojih uzora – gitarski stil koji se ističe po ritmu bliskom klavirskom regtajmu. Izbor numera govori o širini zamaha sa kojim su pristupili ovom poslu: osim onih potpisanih od strane dvojca Sonny Terry & Brownie McGhee, tu su i one Blind Boy Fullera i Williama Weldona, kao i par čuvenih tradicionala, proslavljenih u klasičnim interpretacijama istorijskih ličnosti, kakve su Lead Belly i Pete Seeger.
Kao i u svim bluz ciklusima, i ovde je glavna tema izloženost čoveka životnim teškoćama. Tako u „My Baby Done Changed the Lock on the Door“, žena izbacuje Sonnyja iz kuće i menja bravu, jer je našla novog ljubavnika, dok se u „Hooray Hooray“ isti taj Sonny nalazi u drugoj vrsti opasnosti, pošto ga jedna dama ne pušta iz svog stana, jer želi da se cele noći ludo zabavljaju. U sličnom tonu se tokom „Deep Sea Diver“ hvalliše koliko može da izdrži kad su žene u pitanju, dok narator u „Drinkin’ Wine Spo-Dee-O-Dee“ uživa celu noć u piću, dokazujući kako ima potencijal da dobro potegne. Iskušenja običnog sveta su, kao što vidimo, mnogobrojna.
Ozbiljan socijalni momenat krije se u „Pawn Shop Blues“, u kojoj Brownie zalaže jednu po jednu stvar, ne bi li preživeo, a na kraju donosi i svoju gitaru – vlasnik zalagaonice mu na to kaže da bi se kladio da nikad neće uspeti da povrati ono što je kod njega ostavio. Završetak storije dostojan neke ruske priče. Na isti način se nastavlja „Cornbread, Peas, Black Molasses“, u kojoj radnik živi daleko i ne može kući, mada ga majka zove da se vrati – jer prosto nema para za put i mora da radi čitavog „juna, jula, avgusta“, ne bi li skupio novce za povratak, mada mu se uopšte više ne jede svako veče isti „kukuruzni hleb, grašak i crna melasa“.
Konačno, tu su i klasični tradicionali koji slave svakodnevni život, uprkos teškim naporima kojima izlaže čoveka, kao što su poznata brzalica radnika u polju “Pick a Bale of Cotton” ili lutalačka “Packing Up Getting Ready to Go”, te danima i posebno noćima provedenim u zatvoru posvećena „The Midnight Special“. „What a Beautiful City“ nalazi spokoj bar na trenutak, oduševljavajući se lepotom velikog grada, ali je interesantno primetiti da se ploča zaključuje angažovanom himnom svih demonstracija i protesta „I Shall Not Be Moved“, što ukorenjuje na kraju ovaj album u istoriju, daje mu ličnu aktivističku notu i zvuči sasvim na mestu.
Za sve vas koji znate ove pesme, biće pravo uživanje da čujete dva majstora kako ih izvode raspevanim, ali pomalo drhtavim glasovima, punim dečjeg oduševljenja, otkrivajući koliko im one znače. Čak i to nije toliko važno, jer posle malo slušanja postaje jasno da ne morate nijednu od numera sa ovog albuma da poznajete, da biste u njima uživali: junaci su i Sonny & Terry i Ry & Taj, ali i mi, kojima je data prilika da učestvujemo u ovom druženju. Snimanje je obavljeno u uslovima koji su bili slični uslovima snimanja ranih bluz singlova – u sobi kuće iz 1927. sa gipsanim zidovima, sa starom opremom, dok je Ry svirao akustičnu gitaru, Taj Mahal usnu harmoniku, a Joachim Cooder vrlo tiho dodavao bubnjeve da ne bi zvečali. Snimatelj Martin Pradler sve je to perfektno zabeležio, rasporedivši mikrofone tako da zaista sačuvaju intiman zvuk sviranja u sobi, za društvo.
Sva sreća te nam tehnologija sad dopušta da na portalima kao što je nova.rs slušamo muziku dok čitamo njen prikaz. Ko god je pustio neku od ovih pesama prateći tekst vašeg potpisnika, mogao je da se uveri da ono ključno još uvek važi: muzika pravljena za pevanje i sviranje živim ljudima, bezgranično je toplija i pokreće više emocija, nego ona programirana.
Bonus video: Keni nije mrtav: Ovo je naš životni san, sada smo tu i nećemo tako lako otići
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
