0
Engleski elektro-punk duo, sipa zajedljive rime na prvom snažnom socijalno-kritičkom albumu 2021.
Iza neobične muzičke pojave, po imenu Sleaford Mods, zapravo stoje dva drugara iz pasivnog regiona oko Notingema. Oni su James Williamson (reči) i Andrew Fearn (muzika), na čijim se albumima već nekoliko godina repuje o tome kako teče stvaran život u Velikoj Britaniji. I to onaj gorki, besperspektivni, kako za radnike, tako i za veći deo današnje omladine. Bilo je jasno da se posle Svetske ekonomske krize i na Ostrvu mnogo toga pretvorilo u ogoljeni grabež, u kome najmoćniji rapidno postaju siledžije – tačnije, sve bogatije siledžije – dok oni drugi, koji su na dnu društvene lestvice, imaju sve manje i manje šanse da poprave svoj ionako jadan položaj. Tako se Brexit ispostavio kao onaj finalni korak u novoj raspodeli društvenog bogatstva unutar tamošnje elite, jer nižim slojevima društva uvek od svakog kolača pripadne jedino siromaštvo.
Pročitajte intervju Sleaford Mods za Nova.rs
Odatle i naziv upravo objavljenog albuma dvojca Sleaford Mods – Spare Ribs (Rough Trade) – kojim se signalizira da smo svi bezbrojni mi zapravo samo suvišak u priči koju vode istinski vladari društva.
Sleaford Mods sami kažu da su im Wu Tang Clan velika inspiracija, kao i da su ozbiljno proučili grime pokret, poslednju autentičnu uličnu englesku muzičku priču. Ali, svakako ćemo pogrešiti ako u njihovom fazonu prepoznamo samo uticaje rapa. James Williamson je neuglađeni MC jedinstvene strasti, čiji šarm zabrinutog probisveta iz kraja – što ne može da zaćuti pred nepravdom – na momente asocira na Shauna Rydera (Happy Mondays) ili Marka E. Smitha (The Fall), i na možda još neke legendarne uličare iz belačke tradicije. Zapravo, da bismo vam dočarali svet sastava Sleaford Mods, možda je najbolje da ih nazovemo punkom bez gitare… kao što neki pametni kritičar reče u vezi sa njima: „Jednom davno, punk je dokazao da umeće sviranja gitare nije ni potrebno, pa su Sleaford Mods rešili da je se potpuno otarase“.
Za radikalne probleme, primerene su samo radikalne mere, te su Sleaford Mods odavno odabrali krajnji minimalizam kao način da kažu što više i opišu svet sa dna. Svojevremeno su snagu te autentične jezičavosti prepoznali ni manje ni više nego The Prodigy, koji su ih još 2015. pozvali kao goste na duhovitoj numeri „Ibiza“ sa albuma The Day is My Enemy, a potom su se Sleaford Mods družili u studiju i sa Leftfield, te Scorn. Kao omiljeni manje srećni ortaci iz kraja, oni su do danas izgradili sopstveno kultno mesto na muzičkoj sceni, koje svi respektuju bez greške, jer je sasvim jasno da oni nisu tu zbog love, nego da nam na svoj neposredan način kažu nešto što ih tišti.
Spare Ribs je dogurao do 4. mesta britanske liste albuma, što je sjajno za čist underground band, ali nekoliko numera na njemu posebno se ističe svojom jedinstvenom inovativnošću: „Mork n Mindy“ (featuring Billy Nomates), u kojoj se prvi put neko pojavljuje kao gost na njihovoj numeri i – mora se reći – fascinantno je dograđuje ženskim vokalom. Tema je besputno odrastanje u najsiromašnijem kraju grada, bez društva, često samo uz plastične igračke kao drugare.
„Nudge It“ (featuring Amy Taylor) još jedno je uspešno žensko gostovanje što dodaje životnost na mračne priče Sleaford Modsa – ovaj put ih zatičemo kako protestuju protiv dušebrižnika koji dolaze da se slikaju sa radničkom klasom, uopšte ne nameravajući da išta zaista urade ne bi li se njen položaj poboljšao.
„Shortcummings“, nošena ubitačnom bas linijom, tiče se jednog tipičnog engleskog elitiste, koga nije ništa briga ukoliko njegovi grandiozni planovi za reformu društva idu u korist ponovo – najprivilegovanijim. Već i ova tri crna bisera sasvim su dovoljni da nas uvedu u čudan i zastrašujući svet o kome pevaju Sleaford Mods – a koji se zove stvarnost.
Zato u zastrašujućoj, hipnotičkoj propovedi „Top Room“, oni sugestivno ponavljaju svoj refren: „Oh fuck this / Oh send me / These roads are now the silence in no memory“. Kad čujete onu pumpajuću razbrajalicu, pravu navijačku himnu „All Day Ticket“ sa ujedajućim rimama: „So many faces pass behind the class and cars and days / The drinking helps on Tuesdays if you leave it for three days / So if you get past it the job’s not so bad / It just takes it out of you, so slowly out of you“, skoro da zaželite još onog neglamuroznog disco ritma za gubitnike iz provincije u „Thick Ear“, inficiranu The Prodigy mašinom: „You got a thick ear. Course you ‘ave, I give it to ya / Structure. The amount of time and labor that goes into building a structure / For means of collecting profit only for it to probably rupture / Never want to, nevеr did / Get out quick!“.
Da bi u završnoj „Fishcakes“ gorko poentirali u šetnji mračnim ulicama svakodnevnice: “Paint and bus stops prick some blip / Second hand but I don’t mind / Scouring the papers at Christmas time… And when it mattered, and it always did / At least we lived“.
Rokenrol za godinu 2021.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
