Royal Blood su trenutno mesto broj jedan britanske liste, sa vanredno uspešnom formulom spajanja rok i dens muzike.
Royal Blood su fenomen: u pitanju je nova rok grupa, koja je objavila tri albuma u sedam godina – i sva tri puta su odmah zauzeli prvo mesto na britanskoj listi (Royal Blood 2014, How Did We Get So Dark? 2017, Typhoons 2021). Šta je tu neobično? To što je u pitanju gitarski bend. Euforija koju izazivaju na Ostrvu pokazuje nam da i dalje postoji interesovanje mlade publike za rok – ako je dizajniran na savremen način.
Svesni smo ironije gornje rečenice, jer rokenrol ne postoji da bi bio dizajniran, nego da bi izrazio ono neizrecivo u nama. Pa ipak, pa ipak… nije li Elvis Presley, na svoj, autentičan način bio – dizajniran? Nije li Jimi Hendrix, na svoj, autentičan način bio – dizajniran? Čak i Sex Pistols? Nije li svako veliko ime u istoriji rok muzike bilo dizajnirano – na svoj način?
Tek objavljeni album Royal Blood – Typhoons (Warner), nudi nam pregršt odgovora na pitanje: kakva danas mora biti rok muzika da bi doprla do široke publike? Rokenrol više nikad neće biti jedina važna muzika trenutka, ona oko koje se sve vrti. Ali to nije važno. Velika bitka između toga ko je popularniji – gitarska ili elektronska muzika – završila se pobedom hip hopa (trap uračunat), koji je pre pandemije činio nezamislivo velikih 30% prometa na tržištu popularne muzike.
Posle pandemije, izaćićemo sa potpuno drugačijim odnosom prema muzici, a trend u kome će stvari ići postao je već jasan: žanrovi više nikad neće biti onako važni kao nekad. Jasno je i zbog čega – danas svako može da bude ono što želi, bar u našem izmaštanom digitalnom svemiru kojim smo okruženi. Zašto onda slušati samo jednu vrstu muzike? Stoga cutting edge autori današnjice nastupaju kao suvereni vladari svih žanrova, te su i Royal Blood istovremeno sve odjednom: rokenrol na speedu, tehno sa gitarama i vrlo glasan pop.
Nastali su u engleskom letovalištu Brajtonu, kao duo – bas gitara Mike Kerr i bubnjevi Ben Thatcher. Suočeni sa višemesečnom zimsko-sezonskom prazninom svog grada, Royal Blood su našli najbolji način da ubiju vreme, udarajući u kože i kidajući žice. Basista je dodao mnogobrojne efekte i dobio režući zvuk električne gitare, dok je bubnjar sve položio na snagu udarca i motoričnu predvidljivost beata. Ubrzo su našli novu formulu: rok bend su sveli na ritam sekciju, stvarajući na taj način gitarski ekvivalent elektronske dance muzike (možda je Disciplina Kičme ipak bila u pravu!). Rezultat je – 2 miliona prodatih nosača zvuka do sad.
Istovremeno ni po čemu ne zaostajući u plesnosti od EDM, a nastavljajući da slave gitare i godine 2021, Royal Blood na Typhoons prave definitivan spoj dve energije, skrojen za potrebe savremene generacije. Ako tako volite, sad možete da skačete uz ritam koji podseća na digitalan, ali odsviran pravim instrumentima i dodatno naglašen seckavim okidanjem žica. Na sve to – bend ima i angažovanu poruku. Totalno kao rokenrol.
Album tako otvara upečatljiva „Trouble’s Coming“, himna teških vremena, koju je čulo već preko 20 miliona korisnika Spotifya. Glavna tema većine pesama ovde je lično životno lutanje i izlaženje iz noćne more ovisnosti, s čime se Kerr borio proteklih par godina. U „Oblivion“ doslovce kaže: „My personal apocalypse finally arrived“, dok se naslovnoj pesmi „Typhoons“, u formi odličnog tinejdžerskog hita (uz blagu zahvalnost The Prodigy), razračunava sa svim svojim zabludama.
Najveći deo ploče prolazi u eksplozivnim riffovima, snažnim udarcima ritma i izvikivanju refrena, što sve vreme deluje veoma zapaljivo i fantastično je producirano. Više kao energy drink – u početku ne znate šta će vam, ali se posle konzumiranja osećate neko vreme high. Vrhunac je svakako „Boilermaker“, gde se za miks pultom pojavljuje stari drugar Josh Homme (Queens of the Stone Age), koji svojim iskustvom doprinosi da cela stvar dobije novu dimenziju hitičnosti, što se ovaj put pomalo oslanja na funky groove, kog su znali da u tom obliku upotrebe i INXS. „Million and One“ je još jedan metaloidni disko, slično kao i „Mad Visions“, dok nam se na „Limbo“ konačno kao očigledne inspiracije otkrivaju Daft Punk i Justice, tvoreći okosnicu zvuka albuma Typhoons.
Mora se reći da neko vrlo pametan vuče konce iza njihovih spotova i režira im vizuelnu karijeru, jer u njima nalazimo uzbudljive citate na potezu od potpunog undergrounda, kakvi su The Residents („Boilermaker“), autora Liama Lyncha, do potpunog mainstreama, kakvi su već pomenuti Daft Punk („Limbo“), reditelja Joao Retorta. Između je bilo vremena da se u „Trouble’s Coming“ pojavi trik sa ulaženjem u ogledalo kog smo već videli kod The White Stripes – i ko zna šta nas još očekuje u budućnosti, jer su Royal Blood očigledno više nego svesni da odavno niko nema uspeha u pop svetu, ako nema odgovarajuću vidljivost i svoju video priču.
„All We Have Is Now“, atipična je minijaturna balada za kraj, u kojoj zatičemo pevača samog za klavirom, suočenog sa suštinski tačnim zaključkom u vezi trenutka koga živimo: „Sve što imamo je ovo sad“. Čini se da je cela planeta došla do istog, pa se od benda rastajemo u neočekivano zamišljenom tonu.
Royal Blood su znak vremena, način da prepoznamo šta je danas popularna muzika – na koju se još uvek neko stvarno loži.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare