Piše Dragan Ambrozić: Teenage Fanclub gitare nežno sviraju

Teenage Fanclub su škotski bend iz Glazgova, ponikao na tamošnjoj alternativnoj rok sceni 1989. Prvi vinilni poduhvat A Catholic Education (1990), predstavio ih je kao simpatične sledbenike noise zvuka a la Sonic Youth, ali je već Bandwagonesque (1991) prepoznat kao posebno originalna ploča tog doba, jer je u postmodernim vremenima lansirala novu estetiku utemeljenu u hiperosetljivoj gitarskoj melodičnosti američkih sastava The Byrds i Big Star, pa i samih The Beatles.Sledeća tri albuma zacementirala su njihovu slavu: Thirteen (1993), Grand Prix (1995), Songs from Northern Britain (1997), bili su prepuni nežnih & važnih pesama, čija je delikatnost istovremeno odudarala od ogorčenosti, buke i besa grandža, jednako kao i od šljokica, šminke i raspevanosti brit-popa. Liam Galagher je u to doba izjavio da su upravo oni "najbolji bend na svetu posle Oasis", i mesto broj 3 na britanskoj listi albuma za Songs From Northern Britain, kao da je nagoveštavalo da će Teenage Fanclub biti i komercijalno prihvaćeni, onako oberučke kao što ih je prihvatila kritika. Nažalost, potonja digitalizacija muzike možda je malo zbunila publiku te kasniji albumi nisu ostavili tako dubok utisak u široj javnosti, mada nikad nisu pali ispod standarda, niti se bend menjao.

Prošlo je dosta vremena i, novi, upravo ovih dana objavljeni vrlo dobri albumi nekadašnjih alternativnih velikana - Teenage Fanclub: Endless Arcade i američkih Dinosaur Jr: Sweep it into Space - služe nam kao sjajan podsetnik šta sve muzika može da bude kad se stvarno svira, a ne programira. Mada se u oba pomenuta slučaja možda ne radi o remek-delima, ovi "povratnički" projekti dovoljno su visokog umetničkog kvaliteta da zaslužuju mesto među boljim izdanjima u karijerama navedenih bendova. I to bi već bilo dovoljno prijatno iznenađenje, da nije ovog čudnog konteksta civilizacije koja nam se bez pardona urušila, ogoljavajući sve svoje prevare, u kome nam ovakva poštena dela izgledaju kao topli komadi razuma & osećajnosti kog su neki posetioci spustili među nas, pa nam tim deluju unikatnije i skupocenije.Za novi produkt Teenage Fanclub - Endless Arcade (PeMa / Merge), mogu se naći samo reći hvale. Ova smirujuća potraga za životom ispunjenim samospoznajom kroz emocije, nešto je što bi i inače bila retkost unutar ispošćenog sveta savremene popularne muzike, u bilo kojoj deceniji od 1960-ih naovamo. Pet godina posle relativno uspešnog prethodnog poduhvata pod imenom Here (2016), verovatno su našli novi mir u Hamburgu gde su se preselili tokom 2019, a izazov im je doneo odlazak jednog od članova osnivača Gerarda Lovea (više nije mogao da izdrži turneje), što je prebacilo fokus na drugu dvojicu iz jedinstvenog trilinga autora i pevača koji su krasili Teenage Fanclub tokom dosadašnje karijere - kao da je ovaj rastanak pomogao da se Norman Blake i Raymond McGinley dodatno koncentrišu i briljiraju ovde, uz diskretno, osvežavajuće prisustvo novog člana na klavijaturama, Eurosa Childsa, iz poznatog velškog "indie" sastava Gorky's Zygotic Mynci. Drugim rečima - Teenage Fanclub opet imaju pesme koje je se lepe za uši i lako pamte.Kako god da okrenete, upravo zbog toga što su naizgled tako obični i operisani od bilo kakve pretencioznosti, Teenage Fanclub su vrlo posebna pojava. Njihova muzika priznaje samo emotivan odnos prema životu - kroz svaku melodiju provejava radovanje življenju, čak i kad stvari možda ne idu najbolje. Ovakav kosmički, uznoseći kvalitet, nešto je nepoznato na svetskoj sceni mimo radova Teenage Fanclub, kad su u pitanju savremeni rok bendovi. Uz sve to, artistički perfekcionizam po kome su poznati, može se donekle porediti samo sa perfekcionizmom novotalasnih giganata XTC, od nekadašnjih grupa.https://www.youtube.com/watch?v=6kwqdwF63WE&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=2Ako neko otvori album sedmominutnim komadom duše u kome objašnjava kako ne veruje da će se ikad vratiti kući, sad kad ona posebna osoba tamo više ne živi, onda je jasno da ima mnogo toga da podeli sa drugima - "Home" (Blake) nije neka tek tako pesma, niti je Endless Arcade samo još jedna ploča. Ovako epski uvod daje nam ključ za razumevanja onog što TFC žele ovde da nam ispričaju. Funkcionišući kao mini verzija neke Neil Young & Crazy Horse kompozicije, koja svoj vrhunac nalazi u produženom soliranju u drugoj polovini, ostavljajući temu nerazrešenom do kraja, "Home" postavlja ton za dalje bavljenje ugaslim ljubavnim pričama na način koji afirmiše život i nastavljanje istog, što je glavna tema ovog albuma.Udarni stihovi naslovne "Endless Arcade" (McGinley) - "Don’t be afraid of this life /... / Of the truth you mislaid / Of the dreams you delayed / Of the price that you paid / Of the love you displayed" - svakako bi mogli biti moto ove sage, ali i cele karijere TFC. Zato u "Warm Embrace" (Blake), narator traži nestalu toplotu i zagrljaj, baš kako ime kaže, opisujući svoje stanje sa "I was lost and lonely / and I was thinking of you only", što smo svi bar jednom u životu spoznali.https://www.youtube.com/watch?v=nI1kgXH6MLo&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=5Ako tražite angažovane poruke, tu je "Everything Is Falling Apart" (McGinley) jedna od najboljih pesama na ovom albumu - orkestriranje gitara i glasova je na vrhuncu, melodija instantni klasik, dok tekst konstatuje: "Propast je svuda oko nas / osim u našoj ljubavi". I to je samo početak nadahnuća: "The Sun Won't Shine on Me" (Blake), spada u vrhunce karijere benda - putem čarobnog refrena sadržanog u imenu pesme, u par reči se definiše sudbina čoveka posle propale osećajne veze.https://www.youtube.com/watch?v=FCwQDpooIZo&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=6Nežnost se sama preliva iz bitlsovske "In Our Dreams" (McGinley), te elegantne rokerske plovidbe u kojoj se posle zaljubljenih iskaza tipa - "I look at your eyes / the world goes round", zaključuje nešto mnogo dublje - "We lived the dream but we never knew" - rekonstruišući humanost njihove primarne Lennon/McCartney inspiracije. Hit singl "I'm More Inclined" (Blake), raspevan je na način starih Teenage Fanclub, i pomalo podseća na TheByrds, sekundarnu inspiraciju. Konačno, kao logičan muzički produžetak prethodne stvari, "Back in the Day" (Blake) nudi nam ushićujuću pop raskoš, i priču o prolasku vremena u potrazi za ličnim mirom.https://www.youtube.com/watch?v=9v9uYTVSi0Q&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=9Za kraj: "The Future" (McGinley), još jedan je šapat o neizvesnosti sudbine, na granici bluza; "Living with You" (Blake) zvuči kao himnična oda gradskoj užurbanosti i izgubljenosti, širokih poteza gitarom, ali krijući neutešnu storiju o ostavljenom muškarcu koji će bez glasa večno voleti; konačno, "Silent Song" (McGinley), zamišljena nad svim rečenim i otpevanim, nudi fantastičan zaključak da je jedina stvarnost u kojoj vredi živeti ona emocionalna. Možda nikad nećemo dobiti bolji savet kako da se snađemo, sučeljeni sa ovim novim surovim svetom kog nismo želeli.https://www.youtube.com/watch?v=k3DOYDo9GDw&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=10Teenage Fanclub nisu svojevremeno snimili onaj jedan presudan album, kao što smo se nadali - iza njih neće ostati nikakav Nevermind, Loveless ili Out of Time - ali za razliku od Nirvane, My Bloody Valentine i REM, oni još uvek traju, braneći iste ideale ljudskog dostojanstva. I u tome ima neke duboke pravde. Uvek beskonačno pozitivni, TFC su sinonim za pošteno istrajavanje u večnom otkrivanju lepote u malim stvarima, bez obzira koliko sve bilo ružno svuda okolo. Skoro nismo čuli ovakvu gitarsku ploču, koja je napravljena za slušalačko uživanje i dugo postojanje u srcu običnog sveta, kakvi smo i mi sami.https://www.youtube.com/watch?v=27FqQHzXN88&list=PLSBWvYm8t6uZO0Xl_ZntFM9RXanBBm2OB&index=12