Piše Dragan Ambrozić: Rob Zombie i horor rok

Postoji čitava američka škola rok muzike koja kombinuje horor estetiku sa glasnim gitarama, gde spadaju Alice Cooper kao rodonačelnik, The Cramps iz pank i Misfits iz hardkor pank generacije, kao predvodnici. Ako ovo još ukrstimo sa tamošnjim kostimiranim izvođačima od Kiss do Slipknot, dobijamo obrise glavnih inspiracija kojih se drži Rob Zombie.Matični sastav u kome se prvi put pojavljuje jeste White Zombie, njujorški bend sa noise scene osamdesetih, što je s vremenom postao omiljeni andergraund metal bend devedesetih, ističući se svojim moćnim zvukom i zaranjanjem u ikonografiju horora, treš i B filmova. Uz basistkinju Sean Yselut, sa kojom je osnovao ovu grupu, Rob Zombie je tad bio je na tragu neke vrste metaloidnih The Crampsa... Međutim, 1995. su rešili da se raziđu dok su bili na vrhuncu, posle svog najuspešnijeg albuma Astro-Creep: 2000. Rob je zatim nastavio solo karijeru, sastavljenu od ploča sa sve luđim i dužim nazivima, ali i sa ozbiljnim tržišnim postignućima. Tako je njegov sedmi po redu album The Lunar Injection Kool Aid Eclipse Conspiracy (Nuclear Blast), istovremeno i sedmi uzastopni s kojim je ušao u Top Ten Bilbordove liste.

Ovako konstantan uspeh najrečitija je potvrda kako je u pitanju i dalje aktuelan i živ fenomen, što i dalje odgovara ukusu sadašnjih tinejdžera - njima prija ovakva raskalašna zabava, u kojoj se ukrštaju hevi metal gitare sa ritmom na koji može da se skače i igra, dok se peva o vešticama, demonima i urokljivim očima, a roditelji prevrću očima. Ovde imamo instant koncentrat modernog metala skrojenog za zabavu: monster rifovi kidaju uši, vokal podseća na Metallicu, tekstovi se ne upuštaju ni u kakvo filozofiranje - sve na jednom mestu i u par minuta. Rob Zombie je jasan kao crtani film: on samo zastrašujuće izgleda, dok nam nudi punokrvni bučni rokerski teatar, u kome nas malo plaši zlom, a malo nudi ekspresno spasenje kroz dobro.https://www.youtube.com/watch?v=0WULTU6zl2EUvodni psihodelični instrumental "Expanding the Head of Zed" krasi jedno repetitivno otpevano „aleluja“, koje se polako pretapa u gromoglasnu numeru nošenu tribalnim ritmovima "The Triumph of King Freak (A Crypt of Preservation and Superstition)", gde se praktično najavljuje program albuma i postaje očigledno da se veličina Roba Zombieja sastoji u tome što nam nudi jednostavan rokenrol od koga nas neće boleti glava - samo uši...https://www.youtube.com/watch?v=63h69ToFXb8To što je sve ukrašeno mračnom mistikom, kod njega je više deo performansa, nego neka duboka poruka. U dve sledeće pesme himničnih refrena i prepoznatljivih tema - "The Ballad of Sleazy Rider" i "Shadow of the Cemetery Man" - bend demonstrira klasične rok rifove preko ubitačne vozeće vožnje ritmova, posle čega je i slučajnom putniku jasno da se ovde ne radi o amaterima, nego odličnom skupu muzičara (posebno se ističe John 5 na gitari), zbog čega ovo pozorište i funkcioniše tako dobro.https://www.youtube.com/watch?v=EuhL6aTONM0Najzabavnija stvar je ona najoriginalnija - "18th Century Cannibals, Excitable Morlocks and a One-Way Ticket on the Ghost Train", u kojoj se kantri sa lakoćom pretvara u horor-rok, i obrnuto, kao da žanrovi komentarišu jedan drugog u nekom paralelnom svetu u kome pričaju međusobno. Na nju se nadovezuje odlična "The Eternal Struggles of the Howling Man": prijatno podsećajući na industrial velikane kakvi su Ministry, ona se tokom trajanja menja u „fanki“ smeru i sa neočekivanim citatom Johna Lennona - "Power to the People" - izrasta u neobičnu konstrukciju koja ništa ne gubi na ujedajućoj agresivnosti.https://www.youtube.com/watch?v=F0pakH-lELw&list=PLf1hrOwqId83xfwqBh5Idb8bQYk9FKhdZ&index=16Humor i zabava počinju da pretežu na „The Satanic Rites of Blacula“, gde se barata stereotipima strave i užasa, te postaje kristalno jasno da je sve ovo efektan, uverljiv šou program na određenu temu - ako već do sad nije bilo očigledno.Duhovitosti se nastavljaju sa "Shake Your Ass-Smoke Your Grass" koju drži muški teška tema na gitari, oko koje bi neki bendovi digli cele karijere, a Rob Zombie je ispaljuje onako usput, uz izvikivački refren što diže na noge. Nema kraja šalama kod njega, pa tako dobijamo i spori plastični rokabili "Boom-Boom-Boom" (refren: "The which is in the room / She's sliding up the broom"), koji se valja i njiše sa svojim orijentalnim arabeskama, dok vam se na zavrti u glavi od tolike crne magije.https://www.youtube.com/watch?v=awvd0AGpvuESitar možemo čuti i na "Get Loose", kako otvara ovu ozbiljnu pesmu što opet podseća na industrial gaženje tipa onog kog su upražnjavali pomenuti Ministry, najavljujući finalni rasplet. Sa svojim navijačkim pratećim glasovima, "Crow Killer Blues" se na kraju pretvara u kreščendo albuma, u kome se prepliću snimljeni ženski usklici, skrečovanje, pakleni glas i darkerska gitarska melodija, prizivajući neka nepoznata apokaliptična dešavanja. Sam kraj kompozicije se nekim čudnim obrtom blago oslanja na The Doors i jazzy klavirske trenutke njihove poslednje kompozicije "Riders on the Storm", jer - da - Rob je, ipak, stara škola i nekad davno je verovao u nešto.Neki optužuju Roba da se prodao tržištu video igrica, jer je tamo počeo da zarađuje glavne pare. Po njegovoj muzici reklo bi se pre da je od početka živeo u ritmu i vizuelnoj interpretaciji rok muzike koji potpuno odgovaraju ovoj estetici, što samo po sebi nije ništa loše. Možda je Rob Zombie samo shvatio na vreme kako je jedini ispravan put za rokenrol u budućnosti - da postane video igrica.