Izdati drugi dupli album u roku od 6 meseci veliki je zalogaj, ali Red Hot Chili Peppers su nezaustavljivi kad se okupe u studiju.
Već istorijski session dani koji su proizveli oko 150 minuta do sad objavljene nove muzike, dešavali su se u studiju Shangri-La (Malibu, Kalifornija), od novembra 2020. do avgusta 2021. Učesnici su bili Red Hot Chili Peppers, ponovo u punom najboljem sastavu – sa povratnikom Johnom Fruscianteom na gitari i Rickom Rubinom kao producentom. Osim za „Unlimited Love“ (izdat aprila 2022), tokom tih meseci je snimljeno dovoljno materijala da se spakuje u još jedan dupli album, koji se upravo pojavio pod imenom „Return of the Dream Canteen“ (Warner, oktobar 2022): pomenute dve ploče donele su svaka po 17 numera, ukupno 34, dok je po dostupnim podacima zapravo snimljeno 48 pesama, od kojih 12 još nije ugledalo svetlo dana. Gigantski kreativni čin, bez sumnje.
Neki kritičari su već bili spremni da proglase ovaj bend za stvar prošlosti, kao grupu što se drži stare proverene izlizane formule koju beskonačno ponavlja. Demantovao ih je senzacionalan rezultat kog je na top listama postigao „Unlimited Love“ prošlog proleća (odmah po pojavljivanju zauzeo je prva mesta na listama albuma 16 najvećih tržišta, uključujući SAD, Englesku, Nemačku, Francusku, Australiju) – bio je to najbolji pokazatelj da Kiedies i drugovi zapravo imaju više fanova nego ikad, i to širom sveta… uostalom, njihova turneja Global Stadium Tour postala je u međuvremenu jedan od najvećih koncertnih događaja 2022. Potpisnikovo mišljenje jeste da je apsolutno okej ponavljati se u digitalnom univerzumu kojim smo okruženi, jer njega nikad ne možemo dovoljno da nahranimo svežim sadržajem – radikalno „novo“ je prevaziđeno u ovom novom svetu, svi traže samo još „istog“. Uostalom, publika nikad nije ni htela ništa drugo od svojih ljubimaca, osim još fazona zbog koga ih već vole. Ko bi mogao da podnese da Red Hot Chili Peppers počnu da liče na bilo šta drugo?
Ovo je Red Hot Chili Peppers album o prolaznosti. Retrospektivni i introspektivni ton se podrazumevaju. Što se tiče umetničkog pristupa, jasno je da su na „Return of the Dream Canteen“ svesno izabrali da ostanu to što su uvek bili – sad već ortodoksni rokeri. Ovde su otišli korak dalje u svoje mladićstvo nego na „Unlimited Love“, i napravili neku vrstu povratka korenima, sa iskustvom od nekoliko decenija. Na ovoj tački karijeri, RHCP su možda i najpametnije uradili kad su izabrali da se vrate tamo gde su počeli, jer ih i tako najviše volimo kad pevaju o tim ulicama, garažama, dvorištima, podmostovljima i haustorima, koje i sami dobro poznajemo, jer se takvim predelima krećemo i oni čine okvir naše svakodnevnice. Posle dvogodišnje pandemije, sa ratom u Evropi, i stalnom ekonomskom krizom – dobar je osećaj podsetiti se malo ko smo i odakle dolazimo. Ničeg samoponavljajućeg nema na „Return of the Dream Canteen“ – samo proživljavanja sličnih iskustava, koja i tako svi dobro znamo. Zato je, u krajnjem ishodu ova ploča još pravovernije rokerska nego „Unlimited Love“, ako je to moguće.
Meandriranje albuma kroz mnoštvo pesama, prožeto je sjajnim čulnim & duševnim sviranjem, i prija kao reka emocija koja neprekidno teče – kad počnete da ga slušate, polako prestaje da bude važno kog su oblika kompozicije, sve dok čujemo Kiedisa u zanosu repovanja i zapevanja tih melodija, Frusciantea sa njegovom jedinstvenom soul gitarom, Flea kako vozi taj bas kao niko, i Chada uživljenog u ulogu čoveka-metronoma. Rezultat je ploča koja je neizmerno topla, pa čak i na neki neobičan način naivna, opuštena i sočna – dakle krajnje životna – a takvu nećete čuti ove godine od benda koji vlada mainstream tržištem (i opet je više nego uspešan: 7 direktnih prvih mesta i 7 drugih i trećih širom planete za najnoviji album!).
Pošto je nastao tokom istog snimanja, „Return of the Dream Canteen“ neizbežno liči na after-party prethodnog albuma, ali, kao što znamo, intimni after-party je često bolja žurka od glavne zabave. I to je očigledno od početka: „Tippa My Tongue“ je, naravno, hit singl, i on svojim ritmom i zaraznim refrenom otvara još jedno poglavlje prepuno nestašnog hedonističkog pozitivizma u verziji RHCP, sa ingenioznim refrenom „ja-ja-ja-ja-ja“ koji toliko toga otkriva. Još kad čujemo da su „funky monks“ (što je pseudonim ovog benda), tek počeli da se zabavljaju – jasno nam je koliko je sati.
Sledi baraž momenata kao izvučenih iz klasične rokenrol pesmarice: odlične „Peace and Love“ i „Reach Out“ bile bi zapažene na svakom njihovom albumu. „Eddie“ je posvećena Eddieju van Hallenu, i na njoj se najbolje demonstrira zašto RHCP imaju tako duboko razumevanje sa svojom publikom – ne ustežu se da otkriju kako su i oni jednom bili obični fanovi i žarko voleli muziku i svoje muzičke heroje. U nastavku, „Fake as Fuck“, „Bella“ i „Handful“ nisu samo tri lepe melodije, nego deluju proživljeno, kao trenuci otrgnuti iz stvarnosti – kad Red Hot Chili Peppersima pođe za rukom ovaj poetski trik, onda su najbolji bend na svetu. Sa „My Cigarette“ počinju melanholični lounge tonovi, a pesme povremeno dobijaju i barokne prelive, jer Frusciante očito voli klasiku, i voli da dopunjava ove kompozicije novim tonovima, tako da otkrivaju neposećena emocionalna polja. Pokušavajući da nas omađija, neobična „Afterlife“ donosi nekoliko promena ritma, kao i impresivna „Copperbelly“, dok Keidis na kraju ne otvori srce do kraja, kao nikad do sad, na završnim „La La La La La La La La“, „Carry Me Home“ i „In the Snow“ – priznajući da, posle svih avantura, samo želi da se vrati kući i nađe mir u ljubavi.
Veliki broj stvari nosi sećanje na stare pesme Red Hot Chili Peppers, osvežene za 21. vek, ali to ovde deluje kao nameran izbor – u citatima se pred nama pomalja cela istorija benda, od nekadašnjih članova, uličnih heroja, referenci na druge grupe, Jimija Hendrixa, Eddieja Van Hallena i uopšte popularne ličnosti i uzore iz vremena kad su počinjali. To je skrivena kulturna zaostavština svog doba prenešena nama u obliku nepretencioznog, nostalgičnog rok albuma kakav je „Return of the Dream Canteen“. Ali, poslednja trećina je smela i muzički inovativna za RHCP – iznenađujuće je mirna, gotovo nežna, pa i baladerska na njihov način, sa razoružavajućim osećajnim zamahom… ne samo da im je povratak genijalnog Frusciantea prijao i pokrenuo ovu lavinu prisećanja i samopreispitivanja pred životno finale, nego se ceo bend otvorio za nova iskustva, nove radosti i nova sunca. Na kraju se sve organski povezuje u jednu veliku rokenrol životnu priču, vrednu četvorostrukog albuma.
Najbolje rok ploče su nam uvek činile dobro, jer smo na njima nalazili prijatelje koji govore u naše ime, ili nam daju taj dragoceni osećaj da se neko obraća baš nama. Sa Red Hot Chili Peppers naizgled imamo prijatelje koji nas čista srca prate već decenijama kao neizbežan deo savremene pop kulture, praktično od kad je sveta i veka. „Return of the Dream Canteen“ je dirljiva potvrda te veze.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu 2022.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare