1
Povratak rap supervelikana, sa mnogobrojnom gostima iz "zlatnog doba" hip hop istorije, dolazi kao povratak otpisanih i vrela priprema pred ključne američke izbore.
Istorija Public Enemy, na svaki način je istorija hip hopa. Od ilegale do opštepoznatosti, pa nazad, i evo sad opet u sam centar pažnje, njihova karijera ispala je slična karijeri Johna Lydona: uvek tu negde sa svojim dugačkim jezikom, koji ne štedi vladajuću kliku i njihove dobro raspoređene folirante – nikad se nisu prodali dobro, jer je ono što su imali da ponude začudo bilo istina, a ne roba. Tokom godina koje su usledile od njihovog revolucionarnog remek-dela It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back (1989) – što se hip hip bolje prodavao, tako su oni (paradoksalno) ispadali naizgled manje važni. Ali PE su, svejedno, ostali glas savesti muzičke scene – njihov najnoviji album zato je svesno plasiran pamflet starih mudraca za godinu u kojoj se civilizacija definitivno zaljuljala.
U trenutku kad su se, nošeni talasima Black Lives Matter pokreta, razni moderni reperi odjednom odvažili da se sete aktivizma i prigodnim pesmama obeleže novi talas rasnih nemira u SAD tokom 2020, Public Enemy su se s pravom vratili da nam ispričaju kako je to bilo na početku i šta nam je činiti danas. Naoružani iskustvom i sa neprikosnovenim autoritetom, zato su – baš kad je bilo presudno važno – Chuck D i Flavor Flav presavili tabak i pozvali sve heroje „zlatnog doba“ hip hopa da im se pridruže. Povratak otpisanih mogao je da počne.
Koliko je ovaj potez bio emotivan, nadahnut i istovremeno pažljivo isplaniran, vidljivo je već kroz povratak staroj izdavačkoj kući Def Jam, čija je infrastruktura očigledno uspešno podržala saborni karakter ovog izdanja – kao u nekom „ko je ko?“ vodiču kroz poglavlja povesti rap muzike, na njemu susrećemo skoro sve ključne ličnosti iz perioda njenog razvoja: preostale članove Run DMC i Beastie Boysa, potom Cypress Hill, Ice T-ja, DJ Premiera, ali pre svega i na početku svega – majstora George „P-Funk“ Clintona.
Upravo uključivanje u ovaj projekat oca modernog funka – Georgea Clintona, na čijim ritmovima je hip hop dignut – pokazuje sa koliko šmeka je ispričana priča ploče What You Gonna Do When the Grid Goes Down? Njegovo vizionarsko prisustvo daje iskonsku dubinu svim zapažanjima koja slede. Suočavajući nas sa mogućnošću da je prikopčavanje naših života na internet prosto način kontrole, Public Enemy nam u „Grid“ (featuring Cypress Hill and George Clinton), predstavljaju šta će se desiti ako jednom ostanemo bez „mreže“.
Ova vrsta negativne utopije, uvodi nas u suveren komentar odvratne sadašnjosti u sjajnoj „State of the Union (STFU)“ (featuring DJ Premier), gde se doslovce kaže: „It’s not what you think / it’s what you follow“. To je jedan od pikova albuma, trenutak u kome PE opet zvuče kao velikani koji bolje od svih drugih vide šta se dešava i kažu to beskompromisno, kako već jednom treba reći. Njihov tradicionalni stil blista – u pesmama često srećemo električne gitare kad god treba pojačati poruku, groove je nenadmašan, a reči zvuče kao zaslužene presude – sve zajedno je stvarnije nego bilo šta u hip hopu danas, osim Run The Jewels (koje, uostalom, direktno pominju). I uopšte, When the Grid Goes Down… ujeda kad treba, ima zamah i zvuk najboljih Public Enemy izdanja, ne opraštajući nikom.
Borba u kojoj su oni bili, imala je svojih žrtava – i jedino Public Enemy imaju prava da ih sve pojedinačno nabroje u „Rest in Beats“ (featuring The Impossebulls), od Scotta LaRocka do The Notorious B.I.G.-a, što nije jedina potresna reminiscencija na ovom albumu. Putovanju kroz vreme i sagledavanju pređenog puta posvećene su i sveže obrade dve večne numere sa oficijelno najbolje rap ploče svih vremena It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back – prva je veličanstvena „Public Enemy Number Won“ (featuring Mike D, Ad-Rock and Run DMC), u kojoj se uz preživele iz Beastie Boys i Run DMC, te superviziju Terminator X-a, originalnog DJ iz samih PE, emotivno rekapitulira druženje i prijateljstvo iz osamdesetih, vremena u kome je hip hop donosio vrelo obećanje da se svet može promeniti muzikom.
Kad konačno zapevaju pobunjenički hit za sva vremena, klasik „Fight the Power“, shvatimo da je unapred bilo pisano da će on imati mnogo smisla i 2020 – ovde im društvo opravdano čine mlađe snage Nas, Jahi, Black Thought, YG, ?uestlove i Rapsody, sa mnoštvom updateovanih stihova što govore o mračnim trenucima kroz koje sad prolazimo. Činjenica da su ponovili par pesama sa poslednje ploče Nothing Is Quick in the Desert (2017), nikome neće smetati, jer su, baš kao i „Fight the Power“, uklopljene u koncept koji se obrušava na toksični kontekst što je nastao oko nas ove godine. Uostalom, PE baš i nameravaju da kažu kako se ništa ne menja – ne samo poslednjih 30, nego i svih 300 godina.
Pročitajte još:
Ta svest o tragičnoj istorijskoj sudbini afroameričke zajednice, u naše doba uspela je da dođe do svetske javnosti upravo kroz pojavu hip hop kulture koju su oni utemeljili – priča o američkom rasizmu i neobjašnjivoj i do sad nekažnjenoj mržnji belog čoveka prema crnom, postala je deo narativa koga danas poznaje svako dete što sluša muziku, od predgrađa Rio de Žaneira, Lagosa ili Moskve, do Kumodraža i Limana. Ova muzičko-politička platforma dovela je grupu po imenu Public Enemy u srce pažnje istorije, pretvarajući ih u glasnogovornike svih prethodnih generacija, i finalnu tačku u kojoj je skupljena kolektivna mudrost crnačke zajednice. Kao nekakav amplifikovani bluz bend, Public Enemy su prevazišli sve epohe, i sve vreme izgovaraju istinu u ime svakog potlačenog, iz svih vremena.
Upravo su Public Enemy kroz muziku osvestili ceo svet kako je istorijska činjenica da su SAD jedna najobičnija rasistička zemlja. Danas za tu sramotu zna čitava planeta, preko interneta nam je ušla u kuće. I zato ih nikakva industrija zabave ne može kupiti. Ne kupuju se istorijske činjenice.
Uostalom, urbana legenda kaže da je jednom davno, Chuck D na nekoj njujorškoj raskrsnici u ponoć sreo đavola. Ovaj mu je ponudio da od njega otkupi dušu, a da mu podari magiju najboljeg bacanja rima i rapovanja na svetu. Chuck ga je pogledao i s prezirom mu rekao – „Brate, ti mora da si belac“.
