4
Ovo je jedan od najboljih albuma Lane Del Rey, mada na njemu nema očiglednog hita. Izgleda da joj oni više nisu ni potrebni da bi održala svoju popularnost.
Lana Del Rey upravo je objavila svoj deveti po redu album “Did You Know That There’s a Tunnel Under Ocean Blvd“ (Interscope/Polydor). Kad čak osam od devet puta plasirate svoju ploču na sam vrh britanske ili američke top liste albuma, onda mora biti da nešto dobro radite. Kada prodate desetine milione ploča, a ne bavite se striktno komercijalnim hitićima, tu sva pitanja obično prestaju, jer je jasno da mnogo ljudi deli vaš pogled na stvari. Kad dođete u karijeri do tačke da jedna Billie Eilish uradi oduševljeni intervju sa vama za časopis „Interview“, kog je originalno pokrenuo Andy Warhol, onda mora biti da nešto imate da kažete.
„Ocean Blvd“ je album na kome Lana Del Rey dolazi najbliže poziciji ozbiljne umetnice, koja je u stanju da nadiđe žanrove i izađe izvan kategorije pop zvezde. Od prekretničkog „Norman Fucking Rockwell“ iz 2019, Lana se polako pretvorila u ženskog Loua Reeda 21. veka, sa pesmama prepunim nesrećnih likova kojima se život nikako ne dešava, nego prolazi pored njih u brzom ritmu smenjivanja storija u trendingu.
Njena persona je njena glavna kreacija. Ali Lana je zapravo anti-persona, i svesno igra ulogu anti-Barbi lutke što živi u našoj nestvarnoj stvarnosti, čudeći se šta ju je to snašlo. Svedočanstvo je to kako autentičan identitet više ne može da se uspostavi u sadašnjem poretku, koga obeležava totalna razrušenost smislenog sveta. Lana ne može da nađe sreću u ovom životu, jer ju je neko prodao i potrošio još pre nego što se ona rodila – to je sentiment koga deli ceo naraštaj milenijalaca.
Lana Del Rey je istorijska pop pojava koja se susreće samo jednom u generaciji. Njena umetnička vizija otvorila je vrata savremenoj autorskoj pop muzici u izvođenju dama, i ohrabrila praktično sve da budu to što jesu, od Taylor Swift preko Ariane Grande do Billie Eilish. Samo da pomenemo i to da trenutno – među pop zvezdama današnjice – nema na vidiku muške persone koja bi mogla da bude na ovom nivou autorske imaginacije.
Elizabeth Woolridge Grant (r. 1985) pravo je ime Lane Del Rey. Kao neko ko je celu svoju karijeru posvetio izmišljenom liku, na najnovijem albumu ona se iznenađujuće mnogo bavi svojom pravom porodicom (Grant), i u tom mešanju fikcije i stvarnosti ponovo nalazi uzbudljiv način da bude umetnički relevantna. Veliki deo “Did You Know That There’s a Tunnel Under Ocean Blvd“ posvećen je porodičnim odnosima, kao poslednjem preostalom okviru u kome se naši životi kako-tako drže.
Uvodna „The Grants“ zaista se bavi njenom najužom familijom, koja nije sasvim funkcionalna, a posebno ne kad je u pitanju odnos ćerke sa majkom. Naslovna „Did You Know That There’s a Tunnel Under Ocean Blvd“, uspela je balada sa simfonijskim prizvukom, u kojoj nas umirujući klavirski zvuk vara od početka da ćemo ovde naći neko smirenje od uzburkane stvarnosti. Lana Del Rey upravo na ovaj način lagano secira tu istu stvarnost, otkrivajući njenu i našu propast, gnojne čireve, laži i prevare.
No, pesma koja zaista iznenađuje svojom radikalnom subverzivnošću jeste „A&W“, koja prati srozavanje u ništavilo. Kad Lana iscedi iz sebe da ovo nije više pesma o ljubavi, nego o tome kakvo je iskustvo biti „američka kurva“, što kasnije biva praćeno pretećom promenom ritma i upadima semplova iz realnosti – to menja prizvuk celog albuma. One sladunjave numere odjednom postaju tek kulise, iza kojih se odigrava mnogo zlokobnija drama nego što se može pretpostaviti. Lana Del Rey ovde zvuči kao kraj pop muzike.
„Candy Neklace“ (feat. Jon Batiste) ima čudesnu temu na klaviru, koju nećete moći lako da zaboravite – glavna inspiracija joj je gospel, čime se krug zatvara i sve se vraća na povesni početak popa. Finale kompozicije je duboko uronjen u spiritualnost, koja nam neće doduše pomoći, ali će bar biti iskrena u svom vapaju, za razliku od besmislenih lakih digitalnih nota što se obrušavaju na nas svih strana. Gospel je zato jedini žanr u kome će Lana pronaći teško stečeni mir, jer je on predvorje smrti…
Sledi mini-ciklus porodičnih tema, koje konstatuju svu kontradikciju porodičnog života, kao istovremenog izvora utehe i ugrožavanja: „Kintsugi“ donosi tople uspomene; „Fingertips“ se bavi razmišljanjem o sopstvenoj umiranju i kako će ga doživeti najbliži; „Paris, Texas“ (featuring SYML) zvuči kao neka klavirom nošena evropska šansona i jedna je od lepših tema na albumu, a tiče se bežanja od kuće; konačno, „Grandfather Please Stand on the Shoulders of My Father While He’s Deep-Sea Fishing“ (featuring Riopy) detinjasti je, kitnjasti throw-away pop koji se stidi pompeznosti, jer peva o pukoj praznini. Mnogo pesama ovde ulepšano je orkestracijom koja nas uznosi u nebo, tamo gde je praznina još očiglednija. Lana je pesnikinja življenja u besmislu. Takav je njen osećaj ovog života i teško da nije u pravu.
Poslednja trećina albuma posvećena je romantičnim odnosima. Zavodljiva „Let The Light In“ (feat. Father John Misty), progresivna je ljubavna pesma, sačinjena od direktnih iskaza koje Lana toliko voli, iza kojih ne možeš da se sakriješ. „Margaret“ (feat. Bleachers) je numera u kojoj se kao glavni junak pojavljuje Margaret Qualley, inače partnerka Jacka Antonoffa, dugogodišnjeg stalnog koautora Laninih izdanja. Vilinska „Fishtail“ ima za temu pletenje kose, kao način povezivanja sa voljenom osobom, kojoj dopušta da joj to radi. Osim što „Peppers“ (feat. Tommy Genesis) ima zaprepašćujući refren: „Hands on your knees, I’m Angelina Jolie“, i opisuje ljubavnu situaciju u kojoj Lana sa dečkom stalno sluša Red Hot Chili Peppers – ovde se se krije čudnovat hit potencijal za globalan uspeh, nošen atipičnim hip hop ritmom koji menja utisak o celoj ploči i spašava je od potencijalne jednoličnosti. U finalnoj „Taco Truck x VB“, semplovanje svog čuvenog hita „Venice Beach“ i usput komentarisanje sebe same, otkriva suštinu ove samoopsednute civilizacije, u kojoj je svako rob svog sopstvenog lika. I, tako se pomalo tužno završava ova ploča, te sam posle nje morao sebi da pustim besmrtnu stvar grupe America „Horse With No Name“, jer me je nešto na Laninom novom albumu podsetilo na taj hippie sentiment putovanja kroz pustinju. Ali, tad je još moglo biti neke milosti za nas. U sadašnjem trenutku, kad u pustinju peške kreće Lana „Girl With No Name“ Del Rey, mi smo već toliko usamljeni i napušteni – da nas i pustinja sažaljeva.
Album „Did You Know That There’s a Tunnel Under Ocean Blvd“ najavljen je jednim jedinim bilbordom, koji je postavljen u Tusonu, Arizona, gde nekim slučajem živi njen poslednji bivši dečko. O dotičnom i raskidu sa njim nema inače ni slova na ovoj ploči, što je već dovoljno rečito.
U karijeri Lane Del Rey ovaj album ostaće upamćen kao izvrnuti pandan Lou Reedovom albumu „Berlin“. Radi se o delu koje se ne plaši ničeg mračnog, nikakve ljudske tame, nikakve tragedije, jer ih je autorka već sve videla i doživela njihove senke na sebi i dragim bićima. Nema ni nade. To je nešto u šta više čak ni deca širom sveta ne veruju.
Na ovom albumu svi su već mrtvi, mada to još uvek ne znaju. Njihova postojanja nisu više važna. Lanina muzika takođe nije važna. Važni smo još samo mi, slušaoci, zato što treba da shvatimo kakva nam se sudbina sprema.
„Kad će doći moj red“ pita Lana u naslovnoj pesmi ovog albuma. I nastavlja sa: „Voli me dok ne počnem da volim sebe“ – kao da je samopoštovanje nešto što neko drugi treba da nam pruži. I tu se pronalazimo pred tužnom činjenicom koju njena muzika konstatuje: biće u tzv. Zapadnom svetu odavno više ne postoji. Ono je odavno ukinuto, ne-postojanje je pobedilo, i Lana samo konstatuje u svojim audio esejima da je to upravo tako. Muzika koju ova umetnica potpisuje, zato bi se mogla nazvati metafizičkim popom.
Plašim se, možda čak i pre: post-mortem popom.
Bonus video: Glas, dirka, bas
