1
Najnoviji album ključne američke moderne metal grupe Korn, simboličnog imena „Requiem“, ne nudi ništa novo, ali donosi dosta dobrog starog, bogu hvala.
Korn su jedan od onih retkih bendova koje smatramo presudnim. Oni su začetnici nu metala: kreirajući negde oko 1993. ovaj novi, brutalni, futuristički heavy metal, ne samo da su napravili revoluciju u žanru, nego su se i pridružili poslednjoj globalnoj rokenrol revoluciji koju je upravo započeo grunge, nadovezujući se na njega kao tvrdo krilo. Taj mračni, strahovito glasni zvuk, postao je standard kome se ljudi vraćaju, odlučujuće inspirušući razvoj Deftonesa, Slipknota, Sepulture, Limp Bizkita, Machine Head i mnogih drugih, sve do današnjih dana. Tako su se upisali u malobrojne koji su izmislili novi jezik u rock kulturi. Uostalom, kad bend objavi svoj 14. album, od čega je 12 dospelo u top 10 najprodavanijih u Americi, malo šta još ima da se kaže o njegovoj uticajnosti.
Postoji razlog zbog koga su Korn postali definišuća tačka heavy metala u poslednjih skoro 30 godina – i on je poetske prirode. Kao i grunge bendovi, nu metal sastavi su snagu svoje poruke crpli iz izgubljenosti i dubokog otuđenja kome su mladi ljudi izloženi u hiper-potrošačkom društvu, a čijem su rađanju posredstvom interneta, prisustvovali tokom devedesetih. Oni su još tad rekli da se ništa lepo nikom neće desiti u njegovom bezdušnom sajber okruženju, koliko god blještave reklame bile, i koliko god nas zasipali liberalnim obećanjima o slobodama izražavanja i izbora, te da će sve ostati isto – nepravedno. Korn su, uprkos svemu, a naročito euforičnom optimizmu digitalizovanog društva (oličenog u socijalnim mrežama), izrekli svoju istinu – da je bol jedina realnost, koja nas okružuje sa svih strana. Ovoj samospoznaji su ostali verni tokom cele karijere.
Upravo zbog te neverovatne doslednosti, Korn nikad nisu izgubili svoje mesto na sceni… bili su i ostali uličnih likovi koji se bore sa svim onim strašnim što život može da sruči na nas (“Life keeps throwing things, that don’t go my way“, kazaće na novoj ploči). Sve vreme su im teme stihova lične traume, eksploatacija, jednom rečju – mračna strana ljudske prirode. A toga nije manjkalo poslednje tri decenije. Vrhunac tame doneo je prethodni album „The Nothing“ (2019), čiji je otvoreni sudar sa patnjom nastao kao posledica smrti majke i bivše žene harizmatičnog frontmena Jonathana Davisa, o čemu je svedočio bez odmaka. To nije prvi put da je rešio da svoj intimni pakao podeli sa slušaocima – on je inače zlostavljano dete – ali ovom pločom je zatvorio pun krug, otelotvorivši predstavu o svetu kao neveselom mestu. Ovaj povratak Korn u formu, posle nekih neujednačenih momenata u protekloj deceniji, doveo je do pojačanog interesovanja za najnovije izdanje „Requiem“ (Loma Vista / Concord).
I mada se činilo da se tragičan pandemijski kontekst nastajanja idealno poklopio sa crnom estetikom grupe Korn – „Requiem“ je možda prvi put da im se nešto topline, pa i neočekivanog optimizma, provuklo kroz muziku, i to je ono zbog čega je ova ploča novitet: kao da su se i vrhovni zlosutnici sami sablaznili nad onim što nas je snašlo u poslednje dve godine, pa su rešili da pokažu malo milosti. Njihov „rekvijem“ zato je odsviran na blag način, sa pokušajem razumevanja za sudbinu svih pogođenih. Čak i činjenica da se poslednja numera preteće zove „Worst Is on Its Way“ – više deluje kao dobrodušno upozorenje. Ispostavilo se da su namerno odabrali kreativni postupak, koji je garantovao više humanosti: posle nekoliko godina, opet su svi zajedno ušli u studio, niko nije snimao na daljinu, i sve je zabeleženo na pravim analognim trakama, obezbeđujući da elektricitet instrumenata i sirovost emocija budu zabeleženi tačno onako kakvi su. Koliko je to bilo moguće, Korn su se dakle potrudili da baš u ovom času progovore u ime ugrožene ljudskosti.
Prvi deo je bolji: udarna “Forgotten”, otkriva temu celog albuma pričajući nam o osobi koja pokušava da nađe sebe, ostavljajući ružna iskustva iza. Meljuća melodična vizija “Let the Dark Do the Rest”, oslanja se s pravom na grunge zaostavštinu na najbolji mogući način, suočavajući junaka sa naizgled neizbrisivim mračnim epizodama kroz koje je prošao. Ako vas u produžetku i pozitivistički singl “Start the Healing” podseti na nešto što ste već čuli – ne zaboravite da su verovatno Korn to i izmislili, te da prosto sviraju u svom stilu: važno je šta žele da poruče, a ovde obećavaju da će se stvari popraviti ukoliko se ne potone u bol. Konačno, “Lost in the Grandeur” donosi originalno skrečovanje na gitari, sa refrenom koji priziva neke stare, klasične rok numere, izveden na način sličan Soundgarden, baveći se temom slave i njenih posledica. Koliko god to starinski zvučalo, Korn su sinonim za dobar gitarski sound, i u tome uvek možete uživati.
“Disconnect” je moćan emotivni tobogan tokom koga saznajemo sve o fatalnom gubitku veze sa realnošću svojih osećanja u savremenom svetu, uz jednostavnu rečenicu koja sadrži njihov program: “I could never let go / The concept of dark and light / One tries to pull me in / One gives me strength to fight”. “Hopeless and Beaten”, “Penance to Sorrow”, pa i “My Confession”, malo su previše predvidljive, a apstraktni stihovi praznjikavi, da bi se stvari ipak popravile na završnoj “Worst Is on Its Way”, koja deluje dovoljno zlokobno kako to već naslov diktira, uz inovativna muzička rešenja dostojna benda ovog kalibra.
Na „Requiem“ nalazimo nekoliko numera koje liče na koncertne uspehe, a to je vrlo važno za grupu što od njih živi. Svi nastupi Korn – kao što je to bio onaj sjajni, održan po kiši, kog smo videli na Exitu 2009 – imaju nesvakidašnju disciplinu i orkestraciju, i mada deluju kao sudar sa betonskim zidom, donose groove kakav nemaju slični sastavi. Uostalom, oni sebe nikad nisu ni smatrali čistim metal bendom,“nego funk“, kazaće u jednom intervjuu, navodeći uvek za osnovne uzore slično orijentisane alternativne ikone poput Red Hot Chili Peppers i Faith No More, Rage Against The Machine i Primus, ali i legendarne hip hop grupe kao što su Cypress Hill i NWA. Nešto od te životnosti mora da se krije i u činjenici da su nam prilikom gostovanja za kraj otpevali ’svetosavsku’ Pink Floyd himnu „Another Brick in the Wall“, koju su očigledno voleli kad su bili u školi (dajući nov dokaz za omiljenu tezu da su pozni, Roger Watersovi Floyd, ideološki uticali na mnoge metal sastave posle 1980.). Nu metal teatar mučeništva, sa sve hromiranim stalkom za mikrofon koga je dizajnirao lično H. R. Giger („Osmi putnik“) i pištanjem gajdi koje Jonathan Davis povremeno svira, zvuči retko uverljivo u izvedbi Korn.
„Requiem“ spada u njihove dobre albume, jer odiše vitalnošću i ima sva obeležja iskrenog iskaza ljudi koji pričaju ono što misle, a pri tom su dovoljno samouvereni da dopuste emocijama da izbiju napolje. Ta poštena, pravolinijska dimenzija njihovih razmišljanja, prosto osvežava spram sve ove izveštačenosti kojom smo okruženi. Kao „crne ovce“ svetske metal scene, definitivno drugačiji, Korn ne učestvuju u šou biznis cirkusu, jer i dalje obitavaju u komšiluku u Kaliforniji, među stvarnim ljudima, istrajavajući u svojoj istini. I baš zbog toga, izvinite, i dalje zvuče kao prave rock zvezde.
Bonus video: Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
