Piše Dragan Ambrozić: Buč Kesidi „Euforija“

Kultura 28. feb. 202010:08 > 11:25
Podeli:
Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

I tako je Srbija otkrila da ima svoju omladinu.

Tematski posmatrano, album „Euforija“ grupe Buč Kesidi bavi se naizgled „klabingom“ i životom oko njega – prava tema mu je, naravno, potraga za ljubavlju. Prepoznatljive situacije i dileme svih tinejdžera i dvadesetogodišnjaka ikad izgubljenih u gradovima, sažete su na ovoj ploči u omladinsko remek-delo kakvog još nije bilo na našem jeziku.
Njihove glavne numere: „Nema ljubavi u klubu“ ili „Đuskanje ne pomaže“, „Tiho“ ili „Subota“, sve do jedne deluju kao momenti otrgnuti od života, koji se dešavaju dok o njima Luka i Zoran pevaju. Veliki deo sad već očiglednog uspeha Buč Kesidi, zasnovan je na činjenici da se konačno pojavio neko da obnovi stari zanat pisanja pesme. I to ne bilo kakve, nego hit pesme, koja pri tom ne laže, pošto govori o prepoznatljivim stvarnim dešavanjima, u koja može upasti svako, pa i slušalac. E takve stvari se pamte, jer je ukus realnosti ovde sveprožimuć, pa je važno uočiti da je i upotrebljeni jezik svakodnevan, sačinjen od izraza i fraza koje čujete stalno oko sebe. Zato je te zarazne refrene lako citirati na nekoj sedeljci, jer ne ulaze samo u uvo, nego čas posla i u vaš rečnik. Buč Kesidi su, na taj način, neverovatno mnogo uradili na promociji našeg novog rokenrola kao nečeg što je životno, pametno, duhovito, zabavno i seksi.

Euforija oko „Euforije“ zato je sasvim opravdana. Od početka do kraja ovo je brlijantno samorodno delo, bez preteča kod nas, nastalo iz velike potrebe da se opiše život okolo i kaže nešto što se očigledno moralo kazati. Konceptualna spona između pesama daje dodatnu poetsku dimenziju ovoj storiji o urbanom životu punom nervozne čežnje za ljubavlju – ako tražimo domaće pandane, konceptualnih albuma kod nas i tako nije bilo mnogo, pa se pri poređenju možemo klimavo osloniti samo na Josipu Lisac i „Dnevnik jedne ljubavi“, kad je u pitanju vera u osećanja, kao i Idole i njihov mini LP, ali i album „Odbrana i poslednji dani“, sa motivom mladeži koja traži sebe. Ako treba nabrojati strane uticaje, oni se kreću očiglednom linijom od Arctic Monkeys do Tame Impala – tu je bit srednjeg tempa, na kog se može plesati, tu je potrošni glamour sjajnih trenerki i dobrih patika, tu je fanki produkcija, ali je tu i rokerski insistrirajuća gitara (bez soliranja, molim). Sve ovo čini Buč Kesidi delom talasa najnovijih alternativnih bendova na svetskom nivou, pa je očigledno da smo sa ovim projektom ne samo dobili jedan jak autorski sastav, od koga još s pravom možemo očekivati svašta, nego smo i snažno uhvatili kopču sa naj-cool globalnim pop tendencijama, kako to odavno nismo. Potpuno sam siguran da će novija istorija rokenrola u ovim krajevima, koja se inače označava kao period „od pojave Repetitora“, uskoro dobiti novo poglavlje – „od pojave Buč Kesidija“, te da će oni postati referenca po kojoj će se procenjivati drugi sastavi, dok će „Euforija“ polako postati priznat kao jedan od najboljih albuma posle godine 2000.
Čak i sa minimalnom istorijskom distancom, jasno da je u pitanju klasik.