Odličan novi album Kendricka Lamara, potvrđuje još jednom da je on najveći pesnik među velikim hip hop zvezdama današnjice. Držati superiorno visok umetnički standard, stalno iznenađivati publiku i kritiku, i uvek biti na prvom mestu američke top liste, mogu samo istinske značajne ličnosti.
„I’m not in the music business, I been in the human business“
(Kendrick Lamar, „Purple Hearts“)
Kendrick Lamar Duckworth (r. 1987) jedna je od velikih umetničkih zvezda savremene popularne muzike. Njegov hip hop je drugačiji, dolazi sa puno originalne soul, funk, rhythm & blues svirke i neverovatnim bujicama reči, koje je naizgled samo on u stanju da kontroliše. Politički je angažovan na ličnom nivou. Nemilosrdan prema sebi. Ono što nam on daje jeste „moderna urbana muzika“, u njenom najboljem izdanju.
„Nadam se da ću jednom naći mir“, tako peva Kendrick na početku svog novog duplog albuma sa 19 numera „Mr. Morale & the Big Steppers“ (Top Dawg Entertainment). Poslovni dogovor kog je napravio sa TDE završava se ovom, petom pločom (od kojih su četiri bile na vrhu američke liste albuma), i slobodno se može reći da je promenio istoriju nizom sjajnih izdanja, od kojih „To Pimp a Butterfly“ (2015) ostaje kao neosporno remek-delo. Uostalom, nije li on jedini pop muzičar ikada koji je dobio Pulicerovu nagradu, povrh 14 Gremija?
Glavna tema albuma je ovaj put – on sam. Kendrickovi usponi i padovi, porodični život, nedavno rođenje deteta, ljubavi, konfuzije, svađe, sve što čini život. Po neposrednosti i direktnosti sučeljavanja autora sa samim sobom, ovaj album skoro da nema premca, ni u njegovoj karijeri. To je ono što je definitivno kupilo kritičare i publiku podjednako, jer uprkos povremenim dropovima i praznom hodu, „Mr. Morale & the Big Steppers“ ima životnost i iskrenost koju ne srećemo svaki dan. Posebno ne u ispošćenom svetu savremene pop muzike.
Lična drama Kendricka Lamara ovde je u fokusu, ali ključna skrivena tema je – politička korektnost, primenjena na svakodnevni život i naročito na crnačku zajednicu. Na nekoliko mesta naći ćemo ga kako se otvoreno i rečito bavi zastupanjem progresivnih ideja tolerancije. Ali, za razliku od politički proizvedene političke korektnosti, kod njega nailazimo na iskren pokušaj da se ona prepozna i zastupa u stvarnom životu, sa svim dilemama i nedoumicama koje to donosi. Taj pošten pokušaj da se tolerancija među ljudima pojasni na svakodnevnim primerima, zapravo plastično objašnjava šta je problem sa ideologijom političke korektnosti od kad je postala dogma – ona jednostavno nije primenjljiva na stvarne ljude. Nudi na silu isforsiran recept za život, umesto prave, proživljene tolerancije, sa svim svojim problemima, koje je Lamar ovde opisao.
Na ploči susrećemo Kendrickovu proširenu porodicu – njegovu verenicu, samosvojnu mladu damu Whitney Alford kao naratora, uz Kendrickovog duhovnog učitelja Eckharta Tollea; gostuju talentovani i već dokazani Blxst, Amanda Reifer, Sampha, Taylour Paige, Summer Walker, Ghostface Killah, Baby Keem, Kodak Black, Sam Dew, Tanna Leone, te čak i Beth Gibbons iz Portishead; saradnici na produkciji su provereni Sounwave, J. Lbs, DJ Dahi i Bekon, mada u tom društvu nalazimo i Pharrella Williamsa lično. Svi su udruženi u poduhvatu podrške Kendricku da snimi nešto jedinstveno.
Album „Mr. Morale & the Big Steppers“ pun je muzike za koju odmah možete biti sigurni da je izuzetna. Prvih šest ili sedam pesama protiče u neverovatnom tempu, ne dopuštajući vam da dignete glavu: počinje sa „United in Grief“, koja funkcioniše kao uvod u stvarni život autora, odnosno dnevnik u kome Kendrick Lamar pred nas istresa šta je radio i šta mu se dešavalo poslednjih 5 godina od kad je objavio prethodno izdanje, od kupovine Rolex sata do odlaženja na psihoterapiju; vraćajući se na iskustvo pandemije, u sledećoj kompoziciji „N95“, on koristi motiv marke maske koju smo nosili u to vreme, kao metaforu za potrebu da srušimo svoje lažne fasade i budemo ono što jesmo.
„Worldwide Steppers“ jedan je od ključnih trenutaka na ploči, praktično definišući njen program, dok autor iznosi žestoko samokritičan pogled na sebe, svoju karijeru i dosadašnji životni put, pitajući se da li ide u pravom smeru. U nastavku, „Die Hard“ (with Blxst and Amanda Reifer) bavi se prevazilaženjem straha da će nas neko kog volimo povrediti, a „Father Time“ (featuring Sampha) problemima koje Lamar prepoznaje jer nije pored sebe imao oca, ukazujući da je cela kultura uličnih bandi sazidana na sličnim momcima čiji očevi nisu bili tu. Do sad smo već shvatili da se Kendrick bavi samim sobom kao metaforom za stanje u američkom društvu, secirajući svoje korene i status zvezde.
„We Cry Together“ (with Taylour Paige) neverovatno je uspela rekonstrukcija ogorčene muško-ženske svađe nekog para, koga perfektno glume Lamar i Paigeova, razmenjujući niske uvrede i optužujući jedno drugo za sve životne neuspehe – ova verna slika odnosa koji je pošao naopako, spada u najsnažnije minute na „Mr. Morale & the Big Steppers“. „Purple Hearts“ (with Summer Walker and Ghostface Killah) prolazi teme ljubavi, duhovnosti i upotrebe droga, „Count Me Out“ se bavi izdajstvom i svađom sa nekim kome je Kendrick verovao, no tek na „Crown“ konačno imamo punu sliku bogatog mladog crnca koji sada živi sređenim životom, mada ga progone sećanja na siromaštvo i nasilje u rodnom Comptonu, po zlu i kriminalu poznatom predgrađu Los Anđelesa. I to je negde suština ovog albuma – pričajući o Kendricku, on postaje dokument o čitavoj generaciji mladih crnaca što su nešto uspeli da urade u životu u dvehiljaditim, ali se još uvek sećaju socijalnog dna sa kog su krenuli.
Ostalo je još samo da se izvuče pouka i ona dolazi pred kraj. „Savior“ (with Baby Keem and Sam Dew) diskutuje sve pomenuto, proklamujući da su javne ličnosti obični ljudi sa problemima, i na prvo mesto stavlja Lamarovu hrišćansku veru. „Auntie Diaries“ još je jedan lirski novitet po tome što se društvena pozicija crnaca poredi sa položajem trans-seksualnih osoba, koje moraju da se trude da budu nevidljive. Ovo se preliva u „Mr. Morale“ (with Tanna Leone) gde se Kendrick bavi traumama zlostavljane dece, da bismo sa „Mother I Sober“ (featuring Beth Gibbons) doživeli krešendo – zalazeći duboko u svoju privatnu porodičnu priču, on objašnjava na primeru svoje majke, zlostavljane u vreme kad je bila devojčica, koliko je otrovna kultura seksualnog iskorišćavanja duboko ukorenjena u afroameričkom društvu, kao prateći sastojak bede i nemaštine. Prvi put čujemo jednu takvu konstataciju ovako otvoreno iznetu. Posebno je dirljivo što u najdramatičnijim momentima ovog albuma gostuju bele pevačice da definišu svojim glasom bol, ovde Beth Gibbons iz Portishead, a Florence and the Machine u vidu sempla na „We Cry Together“. Finale „Mirror“, vraća nas na početak i terapiju koju Kendrick Lamar prolazi da bi rešio problem svog raspuklog identiteta – pop muzičara što se predstavlja kao skroman momak iz komšiluka, mada živi životom prepunim raskošnog materijalnog bogatstva. Epilog „The Heart Part 5“, savršeno zaokružuje storiju svojom toplinom i služi kao završna proklamacija vere u dobro.
Kendrick Lamar spada u uzak krug onih koji su se provukli do vrha mainstreama, a još uvek se ne bave proizvodnjom klišea, odnosno „istosti“ od koje živi muzička industrija. Njegovi albumi nisu nimalo predvidljivi, a još manje ono što on na njima peva i priča, po čemu je sličan Kanye Westu – ali svaki put kad Kanye ode još jedan korak bliže ludilu, Kendrick ode jedan korak više u realnost.
Umetnost ne samo da može, nego i mora da menja društvo, ili bar da ga upozorava. Kendrick Lamar je ona osoba uz koju je hip hop izrastao u umetničku formu unutar mainstream muzike. Svojim ličnim integritetom, on je postavio nove granice, razmestio putokaze, i ovim albumom stavio tačku na svoju dosadašnju priču. Jedva čekamo da čujemo sledeće poglavlje.
Bonus video: Glas, dirka, bas „The Good Life“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare