Poznati berlinski nu jazz kolektiv Jazzanova, na novom albumu bavi se otkrivanjem muzike Detroita, sačinjene od socijalno angažovanih soul-jazz numera sa etikete Strata Records, vraćajući se tako na izvorište svoje estetike.
Na dugo putovanje ka pronalaženju savršenog groovea, berlinski kolektiv Jazzanova krenuo je još 1995. godine. Elektronska klupska muzika bila je u to doba uzbudljivo novo područje, na kome se otkrivao zvuk 21. veka, koji je upravo tad počinjao, sa uvođenjem digitalizacije i pojavom interneta. Ovaj savez disk-džokeja, skupljača retkih ploča, video-umetnika, producenata, kompozitora, i na kraju muzičara, funkcionisao je kao naslednik boemske atmosfere Berlina, definišući nu jazz žanr, nekako paralelno sa pretvaranjem ovog grada u evropsku prestonicu tehna.
Pod pokroviteljstvom Gillesa Petersona koji ih je najviše promovisao u svojoj BBC emisiji „Worldwide“, brzo su zadobili poštovanje u globalnim krugovima što su voleli plemenitu sortu clubbinga, promovisanu od strane večnog Gillesa i njegovih prijatelja, kakvi su Kruder & Dorfmeister, Nicola Conte, 4 Hero, Reiner Truby, Dzihan & Kamien, Toshio Matsuura, Ian Pooley i mnogi drugi. Mada su u početku nastupali samo kao DJ tim – obrevši se i u Beogradu 2001, gde su se upisali u lokalnu istoriju sjajnim nastupom u klubu Industrija – posle 2009. godine formirali su i koncertni bend. U tom obliku postali su stalni posetioci mnogobrojnih džez festivala.
Njihovo interesovanje za soul-jazz-funk zvuk šezdesetih i sedamdesetih poklapalo se i u disk-džokej i u orkestarskoj verziji Jazzanove. Kao vrhunski stilisti, na dosadašnja četiri albuma uspešno su razvili neo-varijantu ove estetike, osavremenjavajući je i hvatajući korak sa vremenom, koje se do tad već uveliko treslo od sve agresivnijih digitalnih beatova. Dolazeći u pravilnim razmacima od nekoliko godina, ploče “In Between“ (2002), „Of All the Things“ (2008), „Funkhaus Studio Sessions“ (2012) i „The Pool“ (2018), pomogle su da se Jazzanova etablira kao trademark i jedan od najdugovečnijih ansambala nu jazz pravca na svetu, koji konzistentno pravi kvalitetne kompozicije i zadržava visok nivo muziciranja uživo. Omiljeni bend za sofisticirane garden partyje i glamurozne noćne klubove, čija nenametljiva čulnost budi sećanje na neke bolje trenutke u životu.
Ali, najnoviji projekat „Strata Records: The Sound of Detroit. Reimagined By Jazzanova“ (BBE / Strata / 180 Proof), vraća Jazzanovu u naručje njihovih prvobitnih inspiracija, duboko u sedamdesete godine i grad Detroit. Umesto originalnih kompozicija, u saradnji sa DJ Amirom i uz dozvolu naslednika, oni su pozvani da kao bend rekonstruišu zvuk Strata Records, vizionarske soul-jazz diskografske kuće, koja je izdala svega desetak albuma, ali je sjajno uhvatila duh tog grada u trenutku tranzicije ka savremenom dobu. Detroit je presudno uticao na razvoj afroameričke muzike (Motown!), ali je posebno važno napomenuti da su Strata Records bili deo šireg društvenog pokreta, nastalog za vreme „nereda“ ili „ustanka“ u tom gradu krajem šezdesetih, kad je cela Amerika po prvi put na televiziji gledala rasne nemire u direktnom prenosu. Osnovana od strane Kennyja Coxa, Charlesa Moorea i drugih, da bi delila hranu u svojoj zajednici, isto koliko i muziku, izdavačka kuća Strata oko sebe je okupila grupu samosvesnih, nekonvencionalnih muzičara, čija je misija bila da ljudima daju pesme, hleb i ohrabrenje da su crni životi jednako važni. Omote im je radio legendarni John Sinclair, jazz poeta, poznat kao menadžer revolucionarne rok grupe MC 5, i osnivač antirasističkog pokreta White Panther Party.
I tu je Jazzanova našla svoje srce i predistoriju, u ovoj mešavini spritualnosti i aktivizma. Suptilnost sa kojom su odsvirali i otpevali desetak klasika koji to nikad nisu bili, najbolje je svedočanstvo o njihovoj insprisanosti da se bave ovom temom. Nijednog trenutka ne narušavajući duh zaboravljenih starih majstora, ove ponovo odsvirane pesme, protkane dužnim poštovanjem i emocijom, nižu se pred nama, da nam otvore pristup svetu koji je iščezao. Pomaže činjenica da su vokalne dužnosti ovaj put pripale Seanu Haefeliju, rođenom u Indijanapolisu, nedaleko od mesta gde je ova muzika nastajala – njegov stil podseća povremeno na Gila Scott-Herona i verno je preuzet iz pesmarice najvećih pevača te epohe, sa patinom koja mu leži.
Notu tako drage, a odavno zaboravljene socijalne angažovanosti, nosi nekolicina numera na ovoj ploči, pre svega „Creative Musicians“, što odmah na početku promoviše posebnu društvenu ulogu koju muzičari prirodno imaju, ako su zaista odani umetnosti (original – Lyman Woodard Organization); na „Beyond the Dream“ se, na sličan način, veliča kad neko ima san koga sledi u životu. Obe nose humanu poruku koja kazuje kako je moguće nadrasti loše okolnosti gde god da pojedinac egzistira – ako se veruje u sebe. Ljubavne pesme predvodi sa bolom pomirena „Face at My Window“, nešto najbliže hitu u ovom paketu, klasična soul stvar o onoj jednoj dragoj koju nikad ne možemo da zaboravimo (original – Sam Sanders). Na sličnom tragu je nežna „Lost My Love“ (original – Kenny Cox), a neutešna „Loser“ (opet Sam Sanders) zaokružuje usmeni deo priče ovog albuma na razoružavajući način, kroz sučeljavanje naratora sa svojim neuspesima, dok se ovaj hladni svet i dalje okreće, kao da se običnim ljudima ništa ne dešava.
No, Jazzanova ne može da pobegne od svojih dance korena. Pulsirajući instrumental „Saturday Night Special“ vodi nas funky putevima u neke kosmičke oblasti, a sličan zavodljivi kontrapunkt plesnih ritmova i psihodeličnih obrta sadrži i energična „Orotunds“. Jedna od najboljih numera svakako je „Scorpio’s Child“, pravoverni jazz u brzom ritmu, uz mnogo uspelih improvizacija izgrađenih oko jedinstvene cool teme. Najduža i najkompleksnija kompozicija – „Root in 7-4 Plus“ – donosi i najveću avanturu, menjajući se tri puta tokom trajanja, ali ponavljajući sve vreme glasom iskazan stav o čovekovoj sudbini, opisan sa par šturih fraza o vraćanju svojih dugova na vreme… (original – Maulawi Nururdin).
Sve ovo je više nego dovoljno da zaronite u internet i nađete još izdanja Strata Records. I dok teče razmena poruka iz Berlina za Detroit i Detroita za Berlin, Jazzanova nam se ukazuju kao nastavljači dugačke linije nemačkih kreativaca faciniranih onom Amerikom iz pop kulture, od Karla Maja preko Franca Kafke do Vima Vendersa. Mada je ovaj album po definiciji viđen kao usputna delatnost iliti side-project, bavljenje nasleđem Motor Cityja za njih je imalo okrepljujući učinak povratka na izvor muzike kakvom je vidi Jazzanova. Apsolutno smo sigurni da je lider Stefan Leisering proveo sate birajući stvari koje će njegov orkestar „ponovo izmaštati“, jer svaka za sebe deluje kao mini-manifest same Jazzanove.
„Strata Records: The Sound of Detroit. Reimagined By Jazzanova“ ploča je koju su iz svog uživanja napravili ljudi što istinski vole to što rade. Čak i ako niste mnogo familijarni sa Jazzanovom i njenim postignućima, biće vam na prvo slušanje jasno da je u pitanju redak primer časnih ljudi, zaljubljenika koji i dalje pošteno prave muziku za ozbiljno slušanje i dugo uživanje.
(Napomena: Jazzanova izvodi ovaj program večeras, 2. juna, u beogradskoj Botaničkoj bašti, na festivalu Jazz in the Garden)
Bonus video: Glas, dirka, bas: Ain’t Nobody
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare