3
Povratnički album engleskog autorskog dua Everything but the Girl podseća nas da su emocije ono što pop muziku čini trajnom vrednošću u našim životima, zbog čega je i slušamo.
Priča o sastavu Everything but the Girl počinje sredinom osamdesetih. Sve manje ljudi se seća koliko je muzika tada bila dosadna i veštačka. Danas je još gora, ali o tome neki drugi put.
Nema dokaza za sledeću tvrdnju, ali izgleda da je posle „novog talasa“ muzička industrija rešila da počne sama da fabrikuje trendove i dirigovano dominira tržištem. Prvo su se pojavili „novi romantičari“ („new romantics“ – Duran Duran, Spandau Ballet, Kajagoogoo i drugi), a za njima čitav niz elektro-pop sastava od kojih su mnogi danas zaboravljeni, mada su u ono vreme preovlađivali na programima radio stanica. Osnovna poruka većine bila je da muzika treba da bude predvidljiva zabava i razbibriga, nešto što odvlači misli, umesto da nas sučeljava sa stvarnošću kakva jeste. Muzička industrija je znala da se feel good koncept „lakih nota“ uvek prodaje bolje, isto kao i danas. Problem je u tome što vlastodršcima širom sveta savršeno odgovara da muzika bude milozvučni prateći audio-tapet, umesto aktivnog sastojka naših života – onda je to konveniralo Tačerovoj i Reganu, a danas čitavoj seriji populističkih diktatora.
U toj atmosferi pošasti i beščašća, gde se muzika tokom te decenije srozavala svake godine, ponovo pretvorena u robu, Tracey Thorn i Ben Watt su se osmelili da rade nešto svoje. Skupa sa The Style Council, Sade, Working Week, te Carmel, Swing Out Sister, Matt Bianco, pa čak i ranim Simply Red, duo Everything but the Girl zaogrnuo je svoju pop muziku plaštom jazza, soula i latino zvukova, dajući joj patinu večnosti. Zajednička im je bila borba za intimnost i vraćanje emotivnom doživljaju. Njihova revolucija bila je u tome što su stvorili muziku koja je i te kako bila melodična, stilski savršena i istinski osećajna, ali je dokumentovala svojim unutrašnjim doživljajem sve posledice grube materijalističke realnosti pljačkaškog neoliberalnog kapitalizma, koji je u to doba pobedio širom Zapadnog sveta.
The Style Council, Sade, Working Week i Everything but the Girl su se zato na sceni pojavili kao angažovani levičari, progresivni pop muzičari koji nas vraćaju samima sebi i tako spašavaju od pomahnitalih točkova obaveza i stalnog pritiska da budemo uspešni na radnom mestu, kao šrafovi nekog ogromnog mehanizma čiji smisao nam ostaje nepoznat. Sami i izgubljeni u tom svetu, koji sve brže prolazi pored nas, pokušavamo da se snađemo i ova muzika upravo beleži naš unutrašnji monolog koji opisuje tu neizvesnu, svakodnevnu borbu. Činjenica da je danas isto, samo brže, nije nam neka uteha – ali čini povratak Everything but the Girl i te kako smislenim.
Za Everything but the Girl smo prvi put čuli kad su objavili „Eden“ (1984), slatko-gorku ploču o ljubavnim fascinacijama i odrastanju, na kojoj je gospodario unikatni glas Tracey Thorn. Ona je već zablistala u fenomenalnom singlu „Venceremos“ grupe Working Week, i gostovala kod The Style Council na numeri „The Paris Match“, ali ovde je sijala sjajem pevačice čija prepoznatljiva boja, toplina i prefinjenost predstavljaju nešto što se sreće jednom u generaciji. Koliko god Ben Watt bio talentovan kompozitor, EBGT ćemo uvek pamtiti po Traceynom vokalu i osećajnim provalijama koje je u stanju tako nežno da izrazi.
Komercijalni vrhunac ranog perioda bio je „Idelwild“ (1988), na kome prvi put u tragovima susrećemo istorijsko sučeljavanje ritam mašina i akustičnog folk zvuka, po čemu će EBGT postati poznati kasnije. Da se nešto neobično dešava nagovestio nam je veoma dobar album „Amplified Heart“ (1994), sa svojim zaokretom ka još dubljoj intimnosti. Ono što ih je, u međuvremenu, potreslo kao ljude i dalo novu stvaralačku oštrinu, bila je neobična autoimuna bolest koja je pogodila Bena Watta: Čarg – Štrausov sindrom ili alergijska granulomatoza, od čijeg prvog naleta se jedva oporavio, živeći dalje po posebnom režimu. To je podtekst koji prati njihov klasik „Walking Wounded“ (1996), na kome su vrhunsku pop umetnost satkali od senzualnosti smeštene u narastajuću klupsku plesnu kulturu. Bio je to statement kog niko nije očekivao i koji je iznutra osvetlio šta se dešava sa naraštajem što je rastao uz raveove. Nikom nije palo napamet da sučeli eskapističku bezbrižnost dance ritma sa vapijućom čežnjom, koja moli za trenutno zadovoljenje, tako dobro opisujući gradsku usamljenost – čudesni hit „Missing“ ste slušali mali milion puta i uvek vas je dodirnuo.
Everything but the Girl su kasnije izbacili još samo jedno izdanje („Temperamental“, 1999), takođe solidno tržišno uspešno, pre nego što su se povukli posle 2000, navodno jer Tracey Thorn više nije mogla da izdrži pritisak nastupa uživo, a verovatnije zato što Ben Watt nije mogao da sebi dopusti taj nivo stresa iz zdravstvenih razloga. Tek tada smo saznali da su njih dvoje sve vreme bili romantični partneri, a ne samo kreativni. Ta prirodna suzdržanost, privatnost i tajnovitost, kontra halabuke okoline, uvek su činili EBGT neobično posebnim.
Postojao je jedan bend koji je definitivno uticao na format ove grupe i njen način rada, a koga većina površnih kritičara neće nikad navesti kao njihov uzor – to su Eurythmics – duo koji je promenio masovnu kulturu iznutra svojim sofisticiranim popom. Stil EBGT kasnije je inspirisao podjednako na Saint Etienne, koliko i Belle and Sebastian, a sasvim sigurno Moloko – svi oni nikad ne bi uspeli da nam dođu do srca, da Tracey i Ben to nisu već uradili. Everything but the Girl su možda mala grupa u opštem poretku stvari na globalnoj estradi, ali su postali dragi dovoljnom broju ljudi da ostanu i te kako upamćeni.
NIŠTA NEMAMO DA IZGUBIMO
„Fuse“ (Virgin) je jedanaesti EBTG album po redu i napravljen je po uspešnom obrascu „Walking Wounded“, ali smeštenom u savremeni, potpuno digitalizovani svet. Ime albuma („Osigurač“) pokazuje o čemu se na njemu radi – svakom je potrebno emotivno utočište kakvo su EBGT sagradili. Iznad svega, ovo je iskren album ljudi koji su sad došli do svojih šezdesetih godina života, ali još uvek vole da uživaju u svakom njegovom titraju, uprkos preživljenim strahovima, razočarenjima i udarcima.
Album počinje sa tri dobre pesme o potrazi za ljubavlju, njihovom stalnom temom. „Nothing Left to Lose“ je programska numera sličnog senzibiliteta kao i „Missing“ po svom konfesionalnom tonu, ali njena druga polovina iz poveravanja skače u tumačenje apokaliptičnog stanja duhova oko nas, bespoštedno iskazujući osećaj usamljenosti kome leka nema, ponavljajući ga dok nam se ne ureže u dušu. „Run a Red Light“ dalje otvara Pandorinu kutiju iz prethodne numere, opisujući jedan svima prepoznatljiv lik iz nekog kluba, kog zatičemo kako tokom jedne noći priča neutemeljene fantazije o sopstvenoj velikoj karijeri koja samo što se nije desila. Sreća je uvek negde drugde u pesmama EBGT, ali „Caution to the Wind“ je izgleda nalazi: to je lep housey pop hit o povratku kući kao najboljem leku za samotna putovanja svih vrsta, u kome Tracy doseže jedan od svojih vrhova kad peva – „Ka kući da budem s tobom, ka kući da budem pored tebe“. Posle ove tri brže numere dolazi taktičko baladersko usporavanje sa „When You Mess Up“ i „Time and Time Again“, čisto da se malo smirimo pre velikog finala.
Stvari potom postaju krajnje ozbiljne, čak oproštajne: „No One Knows We’re Dancing“ nosi slatka trivijalnost klavijatura i upamtljiv refren, što neumitno čini ovu pesmu jednim od najlomnijih i najljudskijih trenutaka na „Fuse“, zakucanu u svest slikom dvoje koji igraju sami na nekom tajnom mestu, nedeljom u pet popodne. „Lost“ je mračna pop pesma za odrasle ljude, o životnim gubicima koji nas pomeraju, dok se i mi sami ne pomerimo ka ništavilu. „Forever“ je još jedan dobar dance pop hit iz alternativnog univerzuma, koji zahteva da budemo iskreni u svemu i podrška jedni drugima, jer je to jedino zaista važno kad se približi kraj – „when everything burns down“ – dok je „Interior Space“ elegična kompozicija u kojoj se i fizički sučeljavamo sa lomnošću i ograničenošću tela. I zato neka nas ne zavara relativno pozitivan ton završne pesme „Karaoke“, u kojoj Tracey peva o pevanju i šta joj ono znači. Upravo smo prisustvovali završnoj ispovesti, koja može biti i naša ispovest. Jer svi znamo da Everything but the Girl znaju veoma dobro kako se mi osećamo i pevaju ono što mi mislimo.
To su reči koje govorimo samo kada smo sami sa sobom.
POVRATAK U SRCE
Povratnički album „Fuse“ engleskog autorskog pop dua Everything But The Girl dolazi tako posle 24 godine, kao praznik nostalgije za svetskim „zlatnim devedesetim“ (koje mi sami nismo nikad doživeli – pa ih zato još više volimo). Posle pandemije i u susret velikom ratu, sada je vreme nostalgije za bilo čim boljim, pa je ovo izdanje već stiglo do trećeg mesta na ostrvskoj listi najslušanijih albuma, što je njihov najviši domet ikad.
U svetu u kome bukvalno i sasvim doslovno više nema emocija, jer su pretvorene u informacije, Everything but the Girl su još uvek u nekoj vrsti krstaškog rata da ih sačuvaju. Kao što su u vreme izveštačenih osamdesetih znali kako da stvore suptilnu pop muziku, čijoj rafiniranosti nije moglo da se odoli, kao što su tokom devedesetih uspešno povezali repetitivne plesne ritmove i delikatni beli soul, tako su sad došli na svoje. U ovo doba digitalnog popa, koji svojom ledenom sveprisutnošću sam po sebi čini osećajni život nemogućim i ometa nas da doživimo sebe kao stvarne i materijalne – EBGT su ono malo ostrvo, na kome možemo da se osećamo kao ono što jesmo. Spašavajući naš emotivni život kao takav od pretvaranja u prolaznu atmosferu nekog kafića, Tracy i Ben su još jednom potvrdili svoje krajnje specijalno, časno mesto unutar pop muzike.
Everything but the Girl nam nude bekstvo u sebe, sad kad više nigde drugde u svetu ne možemo da pobegnemo.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
