1
Najnoviji album engleske pop zvezde pod imenom „–„ traga za dubljim emocijama, pretvarajući i njih u svima prihvatljive hitove.
U životu svake mlade pop zvezde dođe trenutak kad mora da odraste – prosto zato što je i njihova publika u međuvremenu odrasla.
Obično se to dešava kad se pređe godina broj 30, što se nedavno desilo Edu Sheeranu, gigantskoj globalnoj atrakciji engleskog porekla već više od jedne decenije. Užasno je to dug period boravljenja na javnoj sceni, kog je ova zvezda provela kao neprikosnoveno uspešna. Stvarno je teško ne osetiti pritisak visokih standarda ukoliko ste prodali 150 miliona ploča, dobili orden od Kraljice i prošlog leta u Londonu napunili stadion Vembli ravno 5 puta.
Pošto je sa albumom „=” (2021) proživeo teme roditeljstva, na „–„ iliti „Oduzimanje“ (Asylum/Atlantic), našem Edu je ostalo samo da uroni u mračnu stranu porodičnih kriza. Tako su njegove nove teme strah od bolesti, strah za decu, strah od iznosa na računu Infostana… (čekaj, ovo poslednje možda ipak ne!). Ali čak i ovaj egzistencijalni strah Sheeran nekako uspeva da derealizuje, te je „–„ prepun pokušaja da se dobaci do pravih osećanja, koji često prestaju pre nego što se tamo stigne. Nekim čudom, izgleda da Ed veruje kako je ovaj njegov napor da nešto izrazi zaista prava emocija. Ne, to je samo nagoveštaj, ali činjenica da milioni veruju isto tako, zapravo govori mnogo o dometima današnje zabavne muzike i sadržaju koji ona nudi, pretvorena u puki ukras svakodnevnice.
Ali, da počnemo od početka, ne bi li brže završili: u želji da postigne željenu glazuru „ozbiljnosti“, riđi mega-meda pop muzike angažovao je Aarona Dessnera iz uspešnog „amerikana“ sastava The National – istog onog koji je u sličnom stilu pre dve godine producirao albume Taylor Swift „Folklore“ i „Evermore“, što su označili njen ulazak u „zrele“ godine. Sličan proces pratimo i ovde, tokom koga umetnik ponovo otkriva lepotu okidanja žica gitare prstima, kao da je u pitanju nekakvo čudo. Ukoliko ste se slučajno prevarili da poverujete kako nam „–„ opet donosi onog starog „Sheerana iz komšiluka“ sa početka karijere, koji je umeo da sroči poneku slatku i neposrednu akustičnu pesmu, odmah da upozorimo kako je ovde pre reč o „Sheeranu iz dvorca“, koji vas i ne poznaje, niti ga je briga za vas, nego se samo uplašio kad je nedavno otkrio da je možda ipak smrtan, pa prebire po strunama i dirkama ne bi li se smirio.
Mada često idu po ivici banalnosti, Sheeranove pesme i dalje imaju auru naivnosti koje baš i nema mnogo na tržištu, a glas je prepoznatljiv, jedan u milion, i neizbežno uvek u prvom planu. Ed zato deluje nekako nevino, kao dete izgubljeno u ovom ružnom svetu, te stalno priziva simpatije. Kad album „–„ počne, preplavi vas osećaj da bi ovo mogao biti ozbiljan umetnički iskaz, jer „Boat“ i „Salt Water“ zaista zvuče kao poštene folk-pop kompozicije, „Eyes Closed“ kao da bi smela da se nada da će biti hit o ljubavi što puno nedostaje – toliko da tera poštenog momka da se opija, a „Dusty“ kao iznenađujuća, slatka posveta legendarnoj Dusty Springfield, tokom koje stvarno poverujete da je Ed ljudsko biće, čim opisuje kako sluša njene ploče sa svojom ćerkom. „Life Goes On“ važna je najava ozbiljnih tema, razrađenih do kraja u „End of Youth“, bitnoj po tome što se u njoj otvoreno pominju bolesti zavisnosti i mogućnost samoubistva – to nisu oblasti u koje muzika pravljena za masovni ukus često zalazi, i zato je hvale vredna, makar se vrtela oko napornog refrena, uz srceparajuće korišćenje dece kao ukrasa u spotu. Ili je sve to samo jedno veliko kao, pošto je simpatična, fanki stvar „Curtains“, samo kvazi-angažovana u svom zahtevu da nam neke neimenovane sile dopuste da nas već jednom obasja sunce…
No, sunce nas više neće obasjati do kraja. Album se spiralno survava u ništavilo u kome ono kao pobeđuje sve stvarno, i mada balade „Spark“ i „Sycamore“ nisu loše, sve to počinje rapidno da podseća ne samo na druge Ed Sheeranove pesme, nego i na nešto treće što je ovde samo prekopirano, ali se sad ne možemo setiti šta bi to bilo, da li Elton John ili tako nešto, samo vrlo ublaženo… „Colourblind“, „Borderline“, „Vega“ ili „No Strings“ – sve one tonu u derivativnost kojoj nema spasa, da bi finalni zločin bio počinjen sa „The Hills of Aberfeldy“, tom potpuno nepotrebnom sterilnom iluzijom irske muzike, koja će potpisnika zauvek proganjati time koliko je lažna.
Ceo album „–„ ponuđen je i u video verziji, čiju režiju potpisuje Mia Barnes. Svaka numera je ovde dobila svoju prezentaciju, a iz priče shvatamo da je glavni junak na samom početku doživeo sudar koji je njegov automobil bacio u more, te mu se kroz ove pesme zapravo vraća ceo život u flešbeku. Na samom kraju se osvesti pod vodom, nekako ispliva i spase se. Ingeniozno. Ali, ovakvo pakovanje nam otkriva kako zapravo postoji samo jedan problem u vezi sa novim albumom Eda Sheerana: to uopšte nije album, nego video spot o Edu Sheeranu i njegovom svetu. E sad, funkcija pop muzike jeste da nam podari fantaziju i iluziju od koje ćemo lepše živeti, a ne da pokuša da opiše svet onakav kakav je – to rade rokenrol i hip hop. Ed nam je ovde kreirao fantaziju od koje se nećemo mnogo lepše osećati, jer bi trebalo da podražava stvaran život. Koga uopšte interesuje ova bezbolna imitacija života? Odgovor je: sve, sudeći po popularnosti Eda Sheerana.
I ovde naša kritika neumitno i neophodno postaje kritika društvenih okolnosti pod kojima je ovakva pop muzika uopšte moguća i vlada vrhovima najrelevantnijih top lista. Mi smo u sred hiperrealnog-kič doba, u kome je muzika prihvaćena samo kao bezbolna, bezuba i bezbojna, jer je sam život zaista postao takav.
Puni ovakvih muzičkih sedativa, ništa više ne primećujemo oko sebe. To je i bila ideja.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
