0
Postoje događaji u pop muzici koji ujedinjuju ceo svet. Kad su pre nekoliko dana Daft Punk objavili da prekidaju sa radom, nekako smo svi bili svesni da se tim činom završava jedna epoha.
Kad je budući francuski elektronski duo Daft Punk bio mali, svirao je rokenrol. Bilo je to u gimnazijskim danima, dok su Thomas Bangalter (1975) i Guy-Manuel de Homem-Christo (1974) još sanjali o električnim gitarama. Dolazak housea i techna ugasio je njihov mladalački alternativni rok bend, i dao im priliku da se pretvore u superiorne kompozitore, producente i disk-džokeje, koji su uneli revoluciju u plesnu elektronsku muziku. Oni su je i doveli do svetske popularnosti fantastičnim nizom hitova i konceptualnim osmišljavanjem nastupa – ali nisu ukinuli svoju rokersku energiju, kojom će se kasnije toliko razlikovati od svih drugih na sceni.
Osnovani 1993, na vreme su se priključili formiranju zvuka poznatom kasnije kao French Touch (ili French Vibe), kog su proslavili Laurent Garnier, St. Germain, Etienne De Crecy, Philippe Zdar AKA Cassius (nekada zajedno u Motorbass), Justice, Sebastian, DJ Mehdi, Mr. Oizo, Kid Loco, Alex Gopher, DJ Cam, DJ Deep, Modjo, Stardust, Dimitri From Paris, Air, Bob Sinclair i naposletku David Guetta. Stvoren na nasleđu francuske elektronske muzike (Jean-Michelle Jarre) i disko kulture (Cerrone, Patrick Hernandez, Gibson Brothers, Ottawan i drugi), French Touch će sledeće dve decenije biti najuspešniji tamošnji izvozni pop artikal, dok će Daft Punk odigrati u svemu tome glavnu ulogu.
Ukoliko je uopšte postojala neka ideja što je povezivala ovu novu francusku scenu, ona je bila sadržana u želji da se stvori dance muzika koja bi originalnoj repetitivnosti američkog housea i techna dodala ljudsko lice, šik stilsku samosvest i maksimum čulnog hedonizma. Već je Laurent Garnier promovisao stav da žanrovi nisu bitni, da muzika treba da bude slavlje, otvoreno za životna zadovoljstva koje ona donosi – proslavljeni DJ i prijatelj Beograda (odnedavno nosilac ordena Legije časti), time je udario temelje French Touch estetike i njene ideologije, bliže evropskom poimanju smisla muzike za ples. Zato su osećajni semplovi bluz i soul pevača počeli da se pojavljuju kod izvođača kao što su rani St. Germain, Shazz i drugi (naročito na etiketi F Communication) – i tu negde se rodila ideja kako će digitalizacija jednog dana stvoriti jedinstvo mašine i čoveka, a koju će nekoliko godina kasnije Daft Punk dovesti na nivo simboličke poruke za ceo svet i zauvek je pretvoriti u deo pop kulturne mitologije.
Za skoro tri decenije postojanja, Daft Punk su snimili svega četiri albuma, ali je svaki bio jedinstven i na svoj način obeležio vreme u kome je nastao. Homework je 1997. lansirao njihov elektro zvuk sa dva sada klasična singla „Around the World“ i „Da Funk“, od kojih je onaj neodoljivi prvi presudno uticao da do kraja 1990-ih dance muzika bude prihvaćena kao deo mainstreama.
Kad su 2001. objavili Discovery, vratili su se da završe delo koje su počeli i pretvore dance u buduću okosnicu popularne muzike: svojom veličanstvenom pozitivnošću „One More Time“ i „Harder, Better, Faster, Stronger“ ostvarili su upravo to, dajući ovom žanru preko potrebne hitove, sa moćnim, jednostavnim tekstovima od jedne rečenice, primerenim vremenima pojednostavljene umrežene komunikacije koja su nastupala. Rešivši da se od 1999. pojavljuju u javnosti isključivo preobučeni u robote, Daft Punk dodali su auru mistike oko sebe, što ih je učinilo najslavnijim nepoznatim ljudima na svetu.
Human After All iz 2005. bio je njihov povratak rok korenima i toploj „ljudskosti“, ali je ostao upamćen kao jedini projekat koji nije bio dočekan sa razumevanjem, da bi u međuvremenu postao veoma cenjen zbog svoje smele vizije sjedinjavanja muzičkih izraza, sasvim u skladu sa postžanrovskim 2020-im – „Robot Rock“ svejedno je postao i ostao sledeći hit za pamćenje. Ključan događaj u njihovoj karijeri desio se 2007, kad su posle ovog albuma krenuli na dugo odlaganu turneju: dočekani zasluženo svuda kao super zvezde, čiji koncert označava dolazak nove kulture, Daft Punk su ponudili do tad neviđeni umetničko-tehnološki spektakl, zapamćen po gigantskoj piramidi i LED ekranima usaglašenim sa zvukom (zabeleženo na izdanju Alive 2007). Bio je to trenutak od koga je i Amerika počela ozbiljno da shvata disk-džokeje, utirući put konačnom ustoličenju dance muzike kao globalnog hiper-komercijalnog žanra, kroz pojavu Electronic Dance Music (EDM) – tog pop koncentrata svih plesnih vrsta, što će uskoro zavladati svetom.
Međutim, Daft Punk su išli uvek malo dalje… Kad su 2013. objavili album Random Access Memories, niko nije očekivao da će on doneti povratak organskom zvuku disco-funka – ali se u tome krila njihova velika plemenita poruka. Uz prisustvo Nilea Rodgersa lično, koji je stvorio taj žanr, te Pharrella Williamsa, čiji je glas obojio dva glavna hita – „Get Lucky“ i „Lose Yourself to Dance“ – Daft Punk su se pojavili na sceni kao igrajući i svirajući roboti što propovedaju ljubav.
Nezaboravna „Get Lucky“ je svojom vrelom emocijom obeležila čitavu jednu generaciju, kao najbolja plesna numera svog doba, dok je album osvojio čak 5 Grammy nagrada, rušeći rekorde u prodaji. Sagledavši koliko nisko može da padne muzika pravljena kao proizvod, isključivo radi maksimiziranja profita, tipa EDM – Daft Punk rešili su da se na samom kraju vrate najbliže što mogu svom humanom obličju. Zato se u spotu za „Get Lucky“ Daft Punk pojavljuju kao muzičari, a gitara se prikazuje sporo i uvećano u više kadrova, zato ih vidimo i kao robote koji puštaju gramofonsku ploču…
Još tad smo se oprostili od njih, a da nismo to ni znali, jer su Daft Punk odsanjali svoj san, pričajući nam i pevajući o tome šta sanjaju, sve boreći se da sutrašnja muzika bude po ljudskoj meri. Mogli su još samo da skinu svoje robotske odore, ali to bi uništilo magiju za sva vremena. Zato je razorni video pod imenom „Epilogue“, kog su okačili na mrežama pre neki dan (22. 2. 2021), prosto oproštajna ceduljica za nas, koja znači da su otišli i neće se više vraćati, jer su rekli sve što su imali.
Skoro svaki njihov istup, video spot, singl i album, sadržavali su neku snažnu poruku za publiku, ali i za druge muzičare. Godinama su kroz pesme održavali ovaj nadzemaljski dijalog sa nama – nešto nalik tome poslednji je uspeo da ostvari David Bowie i niko posle njega. A njihova glavna poruka bila je više nego jasna: tu smo da budemo dobri jedni prema drugima, a smisao muzike je u tome da nam pomogne da slavimo život.
Daft Punk su odsanjali san, omogućivši kroz svoj rad da digitalni tehnološki skok dobije dušu. I dok su Kraftwerk, kao velike preteče, zamišljali svet u kome će se ljudi pretvoriti u mašine, Daft Punk su, živeći u sutrašnjici, uradili sve da zamisle svet u kome će se mašine pretvoriti u ljude.
Preko njih su i roboti dobili srce. A mi budućnost dostojnu ljudi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
