0
Album kojim Springsteen zaokružuje karijeru, u stilu jednog od najvećih rok autora
Povratak kući nekad je najteža stvar na svetu.
Ipak, The Boss je i taj zadatak obavio na dobar način, sa dostojanstvom Džona Vejna rokenrola i sasvim nepretenciozno, poput radnika sa benzinske pumpe, koji je uvek to da vas usluži.
Epski rokenrol Brucea Springsteena već pet decenija ima svoje poštovaoce, a u Americi je zadobio status otelotvorenja etosa rok muzike u savremenom dobu. Budući da se 2020. godina polako pretvorila u jednu od najstrašnijih u našem kolektivnom sećanju, nekako je bilo i prirodno da se relevantni rok autori nađu na prvoj liniji fronta, pa tako već mesecima pratimo mini povratak ovog zvuka.
Iako je Bruce na tom položaju već svih 20 albuma, još od 1973. – ako malo razmislimo – ipak ga dugo nije bilo u punom sjaju. Posebno je značajno što ga ponovo zatičemo sa legendarnim pratećim E Street Bandom, još od projekta sa obradama High Hopes iz 2014, odnosno čak od Wrecking Ball iz 2012, ako kao reper uzmemo isključivo autorska izdanja. Njegov poslednji proizvod – Western Stars (2019) – bio je kantri u orkestarskim verzijama, a još pre toga stigao je i na Brodvej, predstavljajući na jedan revijalan način svoje stvaralaštvo na pozorišnoj bini – no tek na novoj ploči Letter To You (Columbia), susrećemo ga upravo onakvog kakvog smo ga upamtili.
U međuvremenu, njegov čuveni stil rokerskog trubadura koji peva u ime radničke klase, nadživeo je čak i pomenuti sloj. Verovatno je toga i Bruce svestan, pa se na Letter To You bavi samomitologizacijom, kroz rekapituliranje svog života i onoga što je on donosio i odnosio. U 71. godini, on ima na to sva prava, dajući sebi zadatak da u ovom ciklusu pesama ponudi svoj životni put kao poruku današnjoj zalutaloj Americi – i tako ličnim primerom pokaže kako se može i časnije egzistirati nego što to nudi sadašnja dominantna elita. Zato sa nama neštedimice deli vrlo intimna sećanja na prijatelje i događaje koji su ga učinili bogatijim ljudskim bićem, pa i opservacije na svoj račun, da bi ovako bendom pojačan zazvučao ranjivo, kao retko kad tokom svoje dosadašnje karijere.
Svakako da ovakav istup ima određen politički naboj, i on nije slučajno tempiran pred same izbore. Jasno je da posebnu težinu imaju njegovi časni stavovi koje izgovara iz pesme u pesmu, zboreći – kao i uvek – u ime svih onih koji nikad nisu imali pravu šansu da žive bolje u američkom društvu navodnog obilja, a sve raširenijeg siromaštva. Ali Springsteen ne bi bio to što jeste, kad sve to ne bi uspešno plasirao u vidu neospornih životnih istina sa kojima nema rasprave, takoreći uglazbljenih narodnih mudrosti.
Letter To You je album razoružavajuće topline, snimljen za pet dana. Na njemu nema pravog hita (Bruce nikad nije ni imao singl na prvom mestu liste, mada je zabeležio 11 prvih mesta sa albumima) – ali ujednačen je od početka do kraja i donosi nekoliko izuzetnih melodija za zviždukanje u noći. Sa osnovom zvuka oslonjenom na električni Dilanov bend iz 1960-ih, E Street Band se ne menja godinama i ta nepromenjivost je kvalitet po sebi u ovom previše promenljivom svetu. On daje vanvremenski, zlatan okvir u kome Springsteen postaje antički heroj američkog rokenrola, osoba koja ne samo da živi njegove mitove, nego je i sama po sebi mit.
To postaje jasno od nežnih uvodnih tonova „One Minute You’re Here“, u kome se bez ikakvog patosa, sa dužnom ljubavlju obraća neuhvatljivoj ženi svog života i njenoj navici da bude malo tu, a malo nigde da je nema. Niko drugi ne bi imao unutrašnju snagu da na ovako neočekivan način, ličnom i tihom temom, otvori jednu glasnu ploču. U nastavku nas „Letter to You“ uvodi u priču ovog albuma u kojoj potpisnik obznanjuje kako je rešio da sabere sva svoja iskustva iz dobrih i loših vremena i napiše nam pismo, u kome će biti sve rečeno: „I took all the sunshine and rain / All my happiness and all my pain / The dark evеning stars and the morning sky of blue / And I sent it in my lеtter to you“.
Najbolji Springsteenovi stihovi obično zvuče kao neki deo američke himne kog još nismo čuli. Osim u naslovnoj, to je posebno karakteristično za trio najvažnijih pesama na albumu, što su u isto vreme i najsetnije: „House of a Thousand Guitars“ i jeste himna rokenrol života i zajednice, nošena melodijom koju dugo nećete zaboraviti. Pošto nam saopšti da živimo u vremenu u kojem je „kriminalac prisvojio tron / da bi ukrao ono što nikad ne bi mogao da ima“, sa jasnom aluzijom na vladajućeg predsednika SAD, refren nas poziva da se držimo skupa: „So wake and shake off your troubles, my friend / We’ll go where the music never ends / From the stadiums to the small-town bars / We’ll light up the house of a thousand guitars“. Moćna muška raspevanost uprkos bolu obeležava „Ghosts“, u kojoj se Springsteen seća sebe mladog i svih svojih nestalih prijatelja, pitajući se čemu sve ovo što se danas dešava, kao kakvo ruganje našim životima.
U međuvremenu su otišli slavni članovi E Street Banda, Clarence Clemons i Danny Federici, kao i George Theiss, prijatelj iz mladosti i pevač prvog benda u kome susrećemo Brucea – The Castiles, iz rodnog Nju Džersija, s kraja 1960-ih. Harizmatičnom Theissu posvećena je i „Last Man Standing“, u kojoj se naš heroj suočava sa činjenicom da je poslednji koji je još uvek živ iz tog malopoznatog sastava, u kome je sanjao svoje velike snove. Ove tri kompozicije čine osećajnu srž albuma, razlog za njegovo postojanje.
Vadeći neočekivano odnekud i tri stare neobjavljene pesme, Bruce čini još jedan emotivni obrt, za kog su sposobni samo veliki autori, namerno praveći most ka mladom sebi – i svom nekadašnjem naivnom poverenju u dobrotu ljudi. Posetivši ih danas, posle svega što se desilo u međuvremenu, on nam dočarava istorijsku perspektivu naših zajedničkih iluzija koje je razvejalo vreme, bez mnogo buke osvetljavajući iznutra ljudsku prolaznost i potrebu za verom. Najbolja je „Janey Needs a Shooter“, o devojci za čije srce se bore mnogi, a tu su i „If I Was the Priest“ i „Song for Orphans“, sve nastale ranih 1970-ih.
Kritičku oštricu neuvijeno nudi „Rainmaker“ u kojoj se pripoveda o potrebi ljudi da veruju u lažne proroke u teškim vremenima, političke pajace koji će obećavati sve ono što želimo da čujemo (kakvih je sad pun ceo svet). Kad Springsteen kaže „bili smo zabrinuti / ali sad se plašimo“ on u dve reči opisuje kontekst u kome svi živimo, ponovo zakucavajući škrtom porukom, kako samo on ume. U završnoj „I’ll See You in My Dreams“, doslovce se kaže da „smrt nije završetak / videćemo se u snovima“ – i mada se kroz stihove rastaje od neimenovanog prijatelja čije je knjige, ploče, pa i gitaru sačuvao, ovo zvuči i kao oproštaj od Brucea.
Dirljivo je saznanje da nam The Boss pred kraj životnog puta ovako otvoreno nudi sebe, jer više nema šta drugo da nam da. Vremena su postala nezamislivo divlja, i on više nema šta da nam kaže. U naše ime je pričao, nadajući se da će na kraju ipak sve biti dobro, a ispalo je sve najgore. Letter To You skriva dramu cele rokenrol generacije, koja će nastaviti da veruje i bori se za nešto bolje od ovoga što imamo, koliko god je stvarnost ponekad surovo demantovala.
Bruce je rešio da se vrati kući i – sa nama zajedno – javno proživi svoje najdraže uspomene i oprosti se na najlepši način, šaljući nam pismo.
U kome piše da nema ničeg pogrešnog u tome što verujemo u nešto, makar to bio i rokenrol.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
