0
Björk je jedna od najznačajnijih umetničkih ličnosti današnjice, što potvrđuje skoro svaki njen album, pa i najnoviji „Fossora“.
Björk Guðmundsdóttir (r. 1965) upravo je objavila svoj deseti po redu album „Fossora“ (One Little Independent) i još jednom uspela da iznenadi sve. Gde su prave granice njene nekonvencionalne maštovitosti, očigledno nećemo nikad saznati… Posle svega, mi i dalje ne znamo mnogo toga o njoj i onome šta je pokreće na ovakvo dosad nezabeleženo, jedinstveno, hrabro istraživanje popularne muzike, koje fascinira publiku širom sveta već 30 godina. O njoj znamo samo ono najpovršnije – da je sa Islanda, da ima malo razmaknute oči i da ima taj fantastičan glas, koga odmah upamtite, jer se od šapata do vriska propne za sekundu. Uostalom, dok slušate „Fossoru“ jasno vam je da prolazite kroz neko neobično, snažno iskustvo, za koga nema reči koje bi ga tačno opisale i ne može svako da vam ga priušti.
Kad rasteš na Islandu, onda su ti roditelji usamljenost, hladnoća, alkohol, vetar, kamen i okean, pa vapiješ za nečim ljudskim i dan i noć. Karijera Björk je upravo to – vapaj za nečim ljudskim i toplim. Njena epska, a ipak intimna pop muzika, obeležila je poslednje tri decenije istorije, a nju pretvorila u neupitnu ikonu nezavisnog razmišljanja i stava – od optimizmom nabijenih ranih albuma, kao što su razigrani i stilski savršeni prvi „Debut“ (1993), te sledeći „Post“ (1995) i „Homogenic“ (1997) – pa sve do poslednjih, hermetički zatvorenih „Biophilia“ (2011) i „Vulnicura“ (2015), zakovanih bolom zbog ljubavnog gubitka. Posle svetskih uspeha, bilo je krajnje vreme za sudbonosni povratak na Island i sučeljavanje sa sobom, što joj se i desilo za vreme pandemije.
„Fossora“ je zato jedan od njenih najneobičnijih i najboljih albuma – ovo je ploča na kojoj se Björk vratila sebi i življenju punim srcem… zrelija, mudrija, i sa obe noge na zemlji. Promišljajući svoj životni put, kakav je bio i kakav će biti, Björk je rešila da ga opiše kroz neumitnu povezanost čoveka sa prirodom (u glavnoj ulozi zato susrećemo pečurke, kao simbol niti koje nas vežu sa okolinom, a naslov projekta bi se mogao prevesti kao „kopačica“). Nalazeći čitav niz načina da nam predoči iskustvo sa savremenim svetom kao sudarom stvarnog i nestvarnog, „Fossora“ nam nudi neobičan spoj čisto organskih zvukova (klarinet kao osnovni instrument, sa svojim toplim tonovima) i surovo digitalnih (gabba kao pojednostavljeni techno, sa svojom hladnom agresivnošću). Ali, iznad svega toga stoje ljudski glasovi – oni su ovde glavni heroji i govore u naše ime. Ima ih u svakom kutku svake pesme, nalazimo ih kako harmonizuju, nose melodiju, ostavljaju je i prelaze na nešto drugo, menjaju raspoloženja, raspevavaju se – i to nije uvek glas Björk, jer tu su i njen poodrasli sin Sindri Eldon, i njena ćerka Ísadóra Bjarkardóttir Barney, kao i čuveni lokalni hor Hamrahlíðarkórinn.
Tako otkrivamo šta je glavna tema ove ploče Björk: postojanje na ovoj planeti, promišljeno kroz žensko iskustvo. Ona stoji za sve žene kad pravi jedan fantastičan poetski luk, koji kroz pesme spaja njenu majku, samu Björk i njenu ćerku. A žene ovde stoje za sve ljude i naš opstanak.
Opstanak žene, opstanak ljudi
Da bi ispričala ovu priču ona nas vodi svojom muzikom u svet sa one strane ogledala, odnosno u maštu. Muzička fantazija „Fossore“ nam nudi do sad nečuvene sudare klasike i elektronike, poetska fantazija nam daje tumačenje sudbine čoveka kao bića koje se odrodilo od prirode i samim tim i od sebe samog, a politička fantazija daje nam ključ za oporavak, kroz iskrenu komunikaciju sa sobom i drugima.
Album okuplja sve uobičajene motive iz radova Björk, ali jedan se ističe: ženska samospoznaja, izbrušena lutanjem među ljudima koji kao da su po definiciji neiskreni i loših namera. Nadovezujući se na svoja najsnažnija dela, Björk ovde i dalje neštedimice isporučuje pesme bogate ritmom, svojom velikom fascinacijom, datom u neobičnom kontrapunktu sa njenim nezemaljskim vokalom, sposobnim da dodirne nebo. Poslušajte samo prve dve udarne numere – „Atopos“ (featuring Kasimyn) i „Ovule“ – upustite se u njihove akustične avanture i biće vam jasno da smo ovde na ivici remek-dela, koje istražuje do sad nepoznatu teritoriju. Ona ne ume ni da priča ni da peva u stereotipima, i zato njena muzika sa lakoćom opisuje neispitane delove duše.
Ciklus pesama posvećenih ženskom pitanju započinje „Sorrowful Soil“, u kojoj glavna uloga pripada njenoj hipi-majci, pored koje je odrasla, a nastavlja se veličanstvenom „Ancestress“ (featuring Sindri Eldon), jednom od njenih najličnijih kompozicija, u kojoj se obraća svojim predakinjama, da bi linija bila zaokružena finalnom, optimističkom svitom „Her Mother’s House“ (featuring Ísadóra Bjarkardóttir Barney), gde gostuje njena ćerka. Tom nizu pripada i kompleksna „Victimhood“, sa temom otrzanja žene od sudbine žrtve. Björk ovde daje sve od sebe, deleći svoje dileme i verovanja sa nama, kao da se poznajemo hiljadu godina.
Klasika u pop obliku koju nam nudi Björk, sredstvo je da se razotkriju neopevani, dubinski slojevi egzistencije, i iznesu sebe na svetlo dana. Ne uvek ujednačena, ali stalno goruće živa, ova nepredvidljiva ploča završava se sa nekoliko upečatljivih kompozicija: programska „Fungal City“ (featuring Serpentwithfeet), prelepo i uzneseno nam iznosi bolju verziju budućnosti za ljudsku rasu, optimistička ljubavna „Freefall“ nas dodatno iznenađuje i „kupuje“, dok naslovna „Fossora“ (featuring Kasimyn) – do logičnog kraja dovodi metaforu sa pečurkama koje se ukorenjuju svuda, probijajući plastiku i beton, živeći slobodno, po svom. To bismo trebali da budemo mi.
Hiljadu godina
Okruženi smo bezličnošću, koja ima mnogo lica. Svedoci smo da je muzika za masovno konzumiranje, kao i mnogi drugi proizvodi, postala toliko prosečna i bezukusna, da više ne ostavlja nikakav poseban utisak. Samim tim, više je i ne detektujete kad prolazi pored vas i prostruji vam kroz uši. Za Björk se sigurno ne bi tako moglo reći – ona se još uvek trudi da nas dodirne i nešto poruči. Bar razlikujete dan kad ste je slušali, od dana kad je niste slušali.
Vizionarski smeo i umetnički krajnje drzak, album „Fossora“ nije napravljen za lako slušanje, ali upravo zato vam ispunjava dušu na dugotrajniji način, nego mnogo šta snimljeno ove godine – u pitanju je jedan od najozbiljnijih albuma u pop muzici 2022, pun neočekivanih muzičkih rešenja, plemenitih emocija i strasti, koje se prelivaju i pućkaju kao lava dok se krčka u vulkanu. Björk baš ovako treba da zvuči u XXI veku, ako hoće još da nas iznenađuje i kazuje nam nešto stvarno značajno. Više nije lako pomerati granice – ona to najbolje zna, kao jedna od najvažnijih pop umetnica svog vremena i najsnažnijih alternativnih pojava ikada – ali ništa nije teško kad postoji pravi razlog. „Fossora“ je posvećena svima koji osećaju da moraju slobodno i nesputano da žive, šta god im ko govorio.
Većini globalnih konzumenata mnogo toga o Björk nije poznato – ako uopšte znaju za nju, i dalje je smatraju za „onu otkačenu lujku“ sa Islanda. Zato joj pripada budućnost, kad će biti konačno revalorizovana i priznata za jednu od najoriginalnijih. Kao da je velikim umetnicima suđeno da prolaze pored nas neprimećeni, mada nam sve vreme nude svoju dušu.
Bonus video: Veliki beogradski koncert za 60 godina Indexa – gosti Branko Đurić, Dejan Cukić i Fadil Redžić
