1
Najveće ime dream-popa danas je američki sastav Beach House, koji nas svakih par godina ponovo iznenadi novom sanjalačkom simfonijom u formi albuma. Ovog puta duplog, jer je "Once Twice Melody" jedinstven umetnički poduhvat ovog specijalnog benda - romantična fantazija u 4 čina.
Ukoliko mislite da u današnjoj popularnoj muzici više nema izazova, poslušajte ovo što sledi.
Dream-pop sastav Beach House upravo je predstavio izuzetan poduhvat – samoproducirani dvostruki album „Once Twice Melody“ (Sub Pop), od skoro 85 minuta i 18 pesama raspoređenih u četiri tematske celine: „Pink Funeral“, „New Romance“, „Masquerade“, „Modern Love Stories“. Delovi su sukcesivno „kačeni“ na internet navedenim redom – prvi u novembru, drugi u decembru, treći u januaru i finalni u februaru, kada smo čuli i poslednji stav ove svite, čime je konačno sklopljena celina i najavljen izlazak fizičkog izdanja. Veliki je to događaj kad je u pitanju alternativna muzička scena, ali, što je još zanimljive – i za jedan deo mainstream publike, koja ih je odavno prihvatila. Naime, najveći deo njihovih izdanja, od „Bloom“ (2012) pa do danas, uspeo je da se probije među 10 najpopularnijih na top listama u SAD i Velikoj Britaniji. Komunikativna elegičnost Beach House, učinila je svaku njihovu ploču svima razumljivom.
Osnovani u Baltimoru 2004, Beach House su autorski duo koga čine pevačica i klavijaturistkinja francuskog porekla Victoria Legrand, te gitarista i prateći vokal Alex Scally. Na tragu Mazzy Star, ali i svih drugih ključnih bendova što su kreirali dream-pop podžanr, Beach House su postali njegovo najveće savremeno ime. Muzika im je transcendentalna, nadilazi poznate klasifikacije, ali ostaje čvrsto utemeljena u rok estetici: ovakvo vilinsko ukrštanje ženskog glasa, gitara i klavijatura, ipak može da da samo rokenrol, u svojoj, stereotipima neopterećenoj, digitalnoj verziji za XXI vek. To je rok koji još uvek može da iznedri umetnički čin.
Beach House su, tako, nadmašili sebe na svom osmom izdanju „Once Twice Melody“, ponovo se izmislivši – iza njih je ostala prevelika upotreba gitarskih struna i klavirskih dirki, njihov novi zvuk je treperav i pulsirajući, selestijalan do te mere da se instrumenti više ne razaznaju. Postoji samo glas koji pliva melodičnim nebom iznad nas. Kao i veliki fantastičari pop muzike Animal Collective, čiji se vrlo dobri „Time Skiffs“ takođe pojavio pre neki dan, oni grade svoj univerzum oslanjajući se na Cocteau Twins, The Beach Boys, Davida Bowiea i britanski psihodelični folk, dajući ovom velikom nasleđu moderno eterično elektronsko čitanje i nesvakidašnji ukus aktuelnosti.
Da je „Once Twice Melody“ potencijalni romantični klasik smešten van vremena, postaje jasno već pri prvom slušanju. Victoria i Alex nas vode kroz intimne pejzaže unutrašnjih doživljaja, budeći nas za sve ono što možemo da čujemo u sebi. Sve kompozicije su odreda ljubavne i prelivaju se sa lakoćom jedna u drugu gradeći poetičan tok, koji vas poziva da mu se prepustite: lepo uvodno sećanje na jedan susret „Once Twice Melody“ (Melody – kao žensko ime), pretapa se u prefinjenu odu prolaznosti „Superstar“, a ova zaokružuje sa dirljivom pričom o raskidu u „Pink Funeral“, dajući dubinu na samom početku.
Najbolji deo je drugi, čije zanesene kompozicije kao što je divna platonska „Runaway“, zagonetna „ESP“, i zaljubljena „New Romance“, pripremaju teren da grandiozna sedmominutna „Over and Over“ odjekne kao vrh albuma – njena tema je gledanje u zvezde, nešto što smo svi radili, bar kad smo bili mali i iskreni.
Treći deo je najbezbrižniji, te ga obeležavaju lepršavije „Only You Know“ i „Masquerade“, da bi epski kraj označio niz vrhunskih, uznosećih numera – na preslatku pop pesmu o kraju veze „Finale“, nadovezuje se himnično razigrana „Hurts to Love“ u slavu ljubavi, uprkos bolu kog donosi, gde Beach House konačno deluju kao izgubljeni Paisley Undergound bend iz ranih osamdesetih, prilagođen našim vremenima, da bi nas ugodna večernja „Many Nights“, svojim preispitivanjem mogućnosti samoubistva zavaravajuće nežno uvela pravo u „Modern Love Stories“, zaključnu epopeju u kojoj se svode računi sa smislom ljubavnih odnosa, sad i bilo kad.
Potpisnik ovih redova naslušao se dream-pop i shoegaze bendova, dovoljno da može da proceni kako je veličina zamaha kog ovde pokušavaju da izvedu Beach House – apsolutna hrabrost, te da nam na taj način otvaraju neki novi svet, koji od nas traži da mu se prepustimo i uživamo. Povremena neujednačenost ne smeta, jer je album napravljen da teče, pa se svi njegovi momenti, veliki i mali, povezuju u jedno sveprožimajuće setno raspoloženje, što slušaoca sve vreme natapa kao voda žednu zemlju. I tu dolazimo do osnovne poruke Beach House: ona je uvek sadržana u melanholičnoj emociji, kojom boje sve kompozicije, a ne nekoj konkretnoj rečenici. Melanholija trenutno opisuje ovaj svet bolje nego išta drugo.
Ukoliko želite da putujete u svoje carstvo mašte, koga namerno posećujete da biste se negde bezbolno izgubili od teške stvarnosti, Beach House su za vas kreirali ultimativan, zaokružen paralelni svet. I to je njihov glavni kvalitet i razlog velike popularnosti – ovde skoro da nisu bitne pesme uzete pojedinačno, koliko stanje i atmosfera koje one donose sa sobom. Beach House su najbolji u sanjarenju, a to je ono za čim ovih dana vlada neobična potražnja, jer realnost baš ništa ne valja. Mesečarska muzika Beach House će inače uvek nalaziti svoje poklonike, jer je vanvremenska. To više nije ni rok, ni ambijentalna elektronika, nego pokušaj da se osećanja u svojoj punoći rekonstruišu muzičkim sredstvima. U ovom dobu, u kome sve više ljudi gubi kontak sa realnošću i ne zna šta je emotivni život, njihovi poduhvati su skriveno blago.
O pravim osećanjima možemo još samo da maštamo.
You tell me it existed
As you lie beside me
From the early wars
To modern love stories
I reach into the darkness
The universe collects us
(„Modern Love Stories“)
Bonus video: Glas, dirka, bas: Save Your Love For Me
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
