Piše Dragan Ambrozić: Anohni ili soul muzika sa one strane žanrova i rodova

Treba da pišemo o svemu što nam se događa, naročito u ovom vremenu u kome polako postaje jasno da bi širom sveta većina ljudi uvek izabrala da budu oni komšijski fašisti, što ne podnose druge – samo zato što su drugi. Mnogo puta je dokazano: kad god lični komfor dođe u pitanje i zagolica se pohlepa, mali čovek postaje spreman da toleriše i, štaviše, čini najgore zločine prema susedima koji nisu kao on. Internet je tu istinu učinio globalno vidljivom, a hejteri svih boja i vrsta su postali dominantna politička snaga svuda oko nas. Neko će jednog dana sve ovo čitati.

Verovatno je istim takvim mislima bila nošena i Anohni Hegarty (rođena 1971. kao Antony Hegarty) –  transrodna engleska pevačica i autorka, nastanjena odavno u Njujorku – kad je snimala svoje novo delo „My Back Was a Bridge for You to Cross“ (Secretly Canadian). Probila se pod imenom Antony and the Johnsons, uzbudivši kritiku moćnim, dirljivim albumom „I Am a Bird Now“ (2005), na kome su gostovale takve veličine kao što su Lou Reed, Boy George i Devendra Banhart, osvojivši usput i Mercury nagradu. Njen nezaboravan, anđeoski glas, postao je senzacija širom planete posle ovog izdanja i disko hita „Blind“ sa grupom Hercules and Love Affair (2007). Međutim, na svojoj petoj po redu ploči sa bendom, umesto uranjanja u personalne drame, koje bi nam iznutra osvetlile fragilni transrodni pogled na svet, ona započinje svoju borbu za društvenu osvešćenost o položaju sebi sličnih, u stilu jednog Marvina Gayea i večnog remek-dela „What's Going On“.https://www.youtube.com/watch?v=F2cF9o7FuU4Anohni and the Johnsons nam se ovde predstavljaju kao sposobni da se upuste u takav poduhvat. Kao što je „What's Going On“ emotivnim angažmanom razotkrio ključne socijalne i rasne probleme svog vremena, tako nam „My Back Was a Bridge for You to Cross“ otkriva kako naše društvo zapravo izgleda kad ste u njemu nezaštićeni i izloženi nasilju, kao sudbinom određena manjina. Teza je da su danas sve LGBTQ+ i uopšte seksualno fluidne osobe u jednako bezizlaznom položaju u kom su nekad bili Afroamerikanci.Omot krasi lik Marshe P. Johnson, jedne od prvih i najpoznatijih aktivistkinja za LGBTQ prava, koja je nađena mrtva (verovatno ubijena), u Njujorku 1992. Svega nekoliko dana pre tog tragičnog događaja, Anohni se kao mlada polaznica eksperimentalne pozorišne grupe Blacklips – upoznala sa Marshom. Njena senka se nadvija nad ovom pločom, kao dokaz da sve ovo nije samo poezija, nego da neki ljudi stvarno gube glave zato što izgledaju drugačije... u Njujorku, ali i širom sveta.https://www.youtube.com/watch?v=5NLyFXWEN0cPoslednji album Anohni and the Johnsons (sad je očigledno odakle potiče to „Johnsons“!), dolazi posle duže pauze u radu sastava (prethodni „Swanlights“ izašao je još 2010, a potom smo imali priliku sa čujemo još samo solo rad „Hopelessness“ iz 2016). Muzičari nisu izgubili ništa na svojoj prefinjenosti, dok je glas Anohni u naporu da iskaže protest protiv stanja stvari zadobio neku neobičnu muževnu komponentu, umesto očekivane feminino sanjalačke. Pop producent Jimmy Hogarth (Amy Winehouse, Paolo Nutini, Sia, Duffy, James Blunt), ovde je namerno doveden da bi njihov zvuk pretvorio u nešto prepoznatljivo milionima potencijalnih slušalaca, ne gubeći prepoznatljiv organski kvalitet, zbog koga se sve vreme osećamo intimno sa ovom grupom – koja kao da svira svoj neutešni soul u našoj sobi.https://www.youtube.com/watch?v=KivIZOdQc_cZato je „My Back Was a Bridge for You to Cross“ mala biblija transrodne pop muzike. Duboko humana namera jeste da se drama svih onih među nama koji se osećaju drugačijima, doživi u svojoj punoći od strane neutralne publike, kao deo naše zajedničke životne drame – jer svi jednog dana možemo biti viđeni kao drugačiji po nekom kriterijumu. Mnoge pesme su očigledno autobiografske, i to im daje dodatnu uverljivost. Zapravo, tokom celog albuma Anohni kao da vodi dijalog sa duhovima, prošlim ljubavima, ljudima kojih želi i kojih ne želi da se seća. To je istorija cele jedne zajednice. Svedočeći u intervjuima kako je, po njenom iskustvu, Engleska najrasističkija i najhomofobnija zemlja od svih, Anohni pravi prekoatlantski most tuge, jer su pozicije takoreći iste sa obe strane Okeana. Zanimljivo je saznati iz prve ruke da je taj čemer zapravo svuda identičan, šta god nam zvanični medijski narativi nudili kao sliku o slobodama na Zapadu.Svojoj muzi Marshi P. Johnson posvećuje „It Must Change“, koja otvara album pobunjeničkom zakletvom da se stvari moraju promeniti, kao i ljubavnu „Can't“. I te dve numere diktiraju ton albuma – on je pun nade, koja se pomalja uprkos svim žrtvama. „Scapegoat“ i „It's My Fault“ rekapituliraju način na koji društvo vidi sve rodno drugačije ljude, otvarajući tu ranu tako da svi jasno vidimo nepravdu kojoj su svakodnevno izloženi. Ali poslednji razgovor sa Louom Reedom, nekoliko dana pred njegovu smrt, zabeležen u „Sliver of Ice“ – pravo je veličanje lepote običnih stvari u životu, kao što je ukus leda na jeziku. https://www.youtube.com/watch?v=WYVihHvNZBsNajsnažnije pesme slede pred kraj: među njima se ističe “Rest”, u kojoj se junakinja trudi da bude strpljiva dok očekuje povratak svoje ljubavi kući – naizgled obična priča dobija mitske dimenzije, kakve dobre balade moraju da budu. Jedan od vrhova je “Why Am I Alive Now?”, kompozicija koja nas na sudbinski način suočava sa osnovnim dilemama našeg doba, postavljajući pitanje – zašto se baš nama desilo da živimo danas, u vreme ovako opšte i totalne degradacije ljudi, prirode i morala? Zbilja, zašto? Zato završna „You Be Free“ nudi odgovor, obećavajući slobodu svima onima koji dolaze, zahvaljujući današnjoj borbi manjina za svačije pravo da se bude svoj i živi po svojim pravilima.Dok svi gledaju u fenomen ženskog preuzimanja pop mainstreama, u undergroundu se dešava transrodna revolucija. To potvrđuje da je ovo doba – doba ratova oko kulturnih identiteta i načina na koji se oni predstavljaju. Jedina osoba koja je kod nas primetila ovaj proces i uzela da ga kritički mapira jeste Zorica Kojić, čija serija prikaza uzbudljivih i intrigantnih albuma u nedeljniku „Vreme“ ne prestaje već godinu dana (recenzije novih autorskih heroja kakvi su Ezra Furman, Jen Cloher, Katherine Paul,Arooj Aftab, Vivek Shrayaili Joanna Sternberg, svih odreda ignorisanih od strane tradicionalnih muzičkih spisatelja u celom našem regionu). Istina je jasna – queer osobama je rokenrol još uvek životno potreban, kao poslednji medij kojim još uvek mogu da se slobodno izraze. Sa te scene i iz tog tragičnog škripca dolazi i Anohni, koja sa svojim vernim Johnsonsima, traži spas za sve nas na „My Back Was a Bridge for You to Cross“.Na papiru sve zvuči sjajno: Anohni je konačno snimila album koji će približiti njen jedinstven glas i stavove širokoj publici, uz pomoć mainstream producenta. Ali stvarnost prosto nije skrojena da pravda i dobro pobede tako lako. Predstoje još mnoge borbe da bi se išta promenilo – no nema mesta strahu, ako znamo da neko sve to negde beleži, mastilom od svoje krvi.https://www.youtube.com/watch?v=iE85sinxA6gBonus video: Viagra Boys na Exitu