Piše Dragan Ambrozić: Alice Cooper ili kad je rokenrol bio mlad

„Road“ (earMusic) ukupno je 29. album Alice Coopera (Vincent Damon Furnier, r. 1948), i – dobar je. Dobar, kao „uh stvarno je dobar, daj da ga ponovo čujem“. Veliki mag rokenrol vodvilja još jednom je pogodio: svi rok klišei ovde su na okupu – duga, čupava kosa leti, gitarski rifovi gore, bubnjevi tutnje, onda uleću solo deonice, muzika postaje sve bučnija, prateći našeg neshvaćenog junaka u njegovom večnom sukobu sa svetom. A on je posebna priča – obučen u crnu kožu, našminkan mračno, „rođen da bude drugačiji“ i nikad da ne živi po mediokritetskim pravilima koja važe za većinu ljudi.

Alice Cooper je prvi u Americi uspešno lansirao stil rokenrola u kome se glumi kao u predstavi. Nošen sjajnim glasom i uvek praćen odličnim, pravovernim hard rock sastavom, on nikad nije nudio nikakvu duboku poeziju, nego je igrao uloge, nalik stripu ili filmu posvećenom predstavljanju rokenrola kao iskustva. Njegove ploče satkane su od klišea koje svako može da shvati. Osmišljene su kao glasna zabava za milione, naročito one koji se osećaju neprilagođeno. Bez obzira da li nam poručuje da smo „dobrodošli u njegov košmar“ ili da je „sa školom zauvek gotovo“, Alice Cooper od sedamdesetih godina prošlog veka stalno nudi isto zajedničko utočište za pleme onih kojima je rokenrol – vera.https://www.youtube.com/watch?v=e95DzkIgnJg&list=PLqpDlawEOspO-ESQPBnRfVhuQn1EjEWWC&index=1Zato je Alice Cooper i dalje jedan od najpoštovanijih starih rokera, koji su još uvek opstali. Šta više, njegov proto-glam-rock svakako nudi moguću definiciju rokenrola, koju svaka generacija iznova otkriva u svoj njegovoj zabavnoj, kostimiranoj otkačenosti i konstantnoj konfrontaciji sa prosečnošću sveta. Suviše šiznut da bi mogao da prihvati hipike, suviše stvaran da bi ikad postao pop, Alice je u svojoj karijeri sačuvao nešto od ranih snova rok kulture – nadu da svet može biti bolji, ako dovoljno intenzivno sanjamo da je to moguće.https://www.youtube.com/watch?v=jphkAeGSA78Svi su izgledi da i on polako završava svoju priču i sabira pomenuta iskustva: prethodni album „Detroit Stories“ (2021) bio je posvećen gradu iz koga je potekao i njegovoj legendarnoj rok sceni, dok je ovogodišnji „Road“ takođe postavljen kao konceptualan poduhvat – storija o bendu na putu. On gotovo dokumentarno beleži kako iz perspektive muzičara izgleda živeti stalno u pokretu. I ne samo to – Alice je ovde stvarno doveo u studio sve članove svog putujućeg benda i dao im priliku da budu stvaraoci i kompozitori, insistirajući da snimaju iz prve, bez dosnimavanja. Baš kao što se muzika svira na turneji. Još jedan autentičan rokerski čin, okrenut protiv naše naopake fotošopirane stvarnosti, u kojoj je šminka važnija od lica.Album „Road“ sastoji se od dvanaest originalnih numera i jedne obrade, snažno nas podsećajući na najbolje stare trenutke Alice Coopera. Otvara ga proklamacija „I'm Alice“, nastavlja „Welcome to the Show“, obe kao stvorene da otvaraju koncerte. „Dead Don't Dance“ (featuring Kane Roberts) nosi težak rif koga bi i Metallica poželela, a posvećena je savetovanju mladima da sviraju u bendu, umesto da se odaju kriminalu, jer „mrtvi ne mogu da igraju“ – što je, kao što znamo, suva istina, samo je neko trebao da je kaže i okrene se protiv glamurizacije zločinaca. Umesto da popuje kao dosadni ćale, naš junak ovde uzima sebe za primer, objašnjavajući da bi verovatno bio krimos da nije na pozornici.https://www.youtube.com/watch?v=qMCYtRg3U58&list=PLqpDlawEOspO-ESQPBnRfVhuQn1EjEWWC&index=4I odmah znamo da je to tačno, jer Alice možda igra uloge, ali nikad ne laže. „White Line Frankenstein“ (featuring Tom Morello, iz Rage Against the Machine) veliča putujućeg rokenrol heroja uz poklič dostojan Joan Jett, „Big Boots“ zabavno veliča žene na način jednih ZZ Top, „Rules of the Road“ krajnje duhovito veliča život na drumu (koautor Wayne Kramer iz MC 5). „Baby Please Don't Go“ i „100 More Miles“ retki su baladerski trenuci na ovom albumu koga obeležava brza vožnja – prva pesma posvećena je zaboravljenoj usputnoj dragoj, a druga trenutku završetka šou programa, kad čovek koji je do malopre nastupao, izložen pogledima i pažnji cele sale – ostaje sučeljen sam sa sobom.https://www.youtube.com/watch?v=QhIgh_mjbOU&list=PLqpDlawEOspO-ESQPBnRfVhuQn1EjEWWC&index=12Ovo je jedan od najdramatičnijih iskaza na ploči, na potresan način otkrivajući ponore usamljenosti, bez ikakvog šminkeraja i pompe. Ta unutrašnja snaga da se pređe iz čiste predstave u surovu stvarnost – to je ono zašto je Alice Cooper veliki... Nije to samo kostim, on nam ispod njega daje srce. „Road“ završava spektakularna obrada „Magic Bus“, čuvene stvari grupe The Who, što je s pravom odabrana za kraj, jer je obeležila mnoge rokerske naraštaje, dajući im iluziju da je moguće osvojiti parče privatne sreće, kroz priču o vožnji autobusom – koji vozi do ulice gde živi voljena osoba.https://www.youtube.com/watch?v=QP4kX1tNv8Q&list=PLqpDlawEOspO-ESQPBnRfVhuQn1EjEWWC&index=13Produkciju potpisuje slavni Bob Ezrin, klasik među klasicima, i stalni pratilac Alice Coopera već pedeset godina. Teško da se sazvučje hard roka može bolje upakovati – to je čitava orkestracija bubnjeva, basova, gitara, vokala i pratećih vokala, koje ne gubi na tenziji i moćnoj glasnosti ni jednog trenutka, a klizi kroz uvo kao najpitkiji pop. Prava škola rokenrola dešava se na ploči „Road“. Siguran sam da Måneskin pažljivo prate.Alice Cooper je jedan od poslednjih izaslanika iz „zlatnog doba“ rok muzike, koji još sme da izađe na globalnu scenu, otpeva i odsvira šta ima, a da to izgleda kao nešto vredno svačije pažnje.Bonus video: Amelie Lens na Exitu