"Kad pušim marihuanu, mozak mi radi sto na sat": Kako pisci pišu (2)

Pisanje je najčešće rudarski i samotnjački posao za koji treba puno strpljenja i spremnosti na odricanja, a pored svega toga treba vam i talenat. Zato i nisu svi pisci, mada bi mnogi želeli da budu. Ali kako pisci pišu? Kakav je to proces i kako sve to zaista izgleda? Koliko se toga obriše, pocepa i promeni. Koliko se puta odustane, pa ponovo krene, pa ponovo odustane... Kada je najbolje vreme za pisanje, postoje li nekakvi rituali, skice… Na primer, zanimljivo je da je dobitnik dve NIN-ove nagrade Živojin Pavlović ustajao svako jutro u pet i pisao do podneva. Kasnije bi se bavio drugim stvarima, ali jutro je bilo rezervisano za pisanje, tada je bio najproduktivniji.Pisac Muharem Bazdulj objašnjava za Nova.rs da je ranije imao svoje omiljeno doba dana za pisanje, ali da se to promenilo.- U dvadesetim i ranim tridesetim godinama, gotovo sve što sam radio beletrističko, dakle, priče i romane, uglavnom sam pisao kasno uveče, oko ponoći i iza ponoći. S vremenom, međutim, u poslednjih deset-dvanaest godina, uhvatio sam samog sebe da mi više prija da pišem ujutro, čim se probudim. S jedne strane, glava je najbistrija, s druge strane, čak i ta blizina sna ima nečeg inspirativnog, a s treće, ako ste oko podneva ili u rano poslepodne zadovoljni sa onim šta ste već napravili, onda u ostatak dana ulazite s dobrim raspoloženjem.

Takođe, slična promena se desila i sa omiljenom lokacijom za pisanje. Nekada sam pisao skoro isključivo na vlastitom radnom stolu, na adresi stalnog boravka, a na putovanjima ili književnim rezidencijama bih se suštinski ponašao turistički. Poslednjih godina, književne rezidencije mi baš dođu kao bogomdano vreme za pisanje. Među mojim skorašnjim romanima, i „Kvadratni koren iz života“ i „Posljednji muškarac“ su najvećim delom napisani upravo na rezidencijalnim boravcima u Gracu odnosno Beču. Od „stimulanata“ pri pisanju koristim duvan i espreso, ponekad crni čaj - dodaje Bazdulj.Dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Hobo" i tvorac kovanice Nišvil, Zoran Ćirić, tvrdi da pravi pisci nikada ne pričaju o svom pisanju i otkriva nam zašto.

- Nema ničeg intimnijeg i perverznijeg od tog rituala čije tajne ne smeju nikome biti otkrivene. To je, prosto, zakon "više sile" u čijoj moći su i pisanje, kao i oni retki izabrani da nose titulu "pisac". U ime tog zakona i braneći svoju svetu spisateljsku misiju mogu samo da raskrinkam trulu tajnu koja se uporno mistifikuje i maskira mitom o nekakvoj "originalnosti", koja služi kao alibi za okeane intelektualne onanije, što sa pisanjem, to jest pripovedanjem nikakve veze nema. Dakle, evo ga brižno skrivano otkrovenje koje kaže: Svaki veliki pisac piše tako što prepisuje svoje omiljene pisce, u vedrom i poniznom raspoloženju. Ostalo je magija.Zanimljivo je znati i kako svoju poeziju pišu pesnici. Na primer, u poslednje vreme vrlo popularna  Ognjenka Lakićević. - Retko kad sednem i odmah napišem pesmu. Gradim je danima, nekada i mesecima. Moj stan je prepun sveski i papirića gde zapišem stih ili nekoliko stihova ili temu ili maleni sinopsis onoga šta bi rekla i onda pišem pesmu u draftu mejla. Retko koristim telefon da ista beležim. Češće pišem noću, tada se osećam sasvim slobodno i sama, za pisanje je potrebna samoća. Imam mnogo verzija pre finalne, baš mnogo. Najvažnije mi je da se dok pišem iznenadim, saznam nešto novo, da pesma ne bude ono od čega sam isprva pošla, kao neko magično putovanje posle kojeg malo odrastem jer sam preživela tu jednu priču - objašnjava Olja za Nova.rs.

Autor „Zamaleka“ Dejan Tiago Stanković, živi na relaciji Lisabon-Beograd, i jedan je od najčitanijih pisaca izdavačke kuće Laguna. Kada je proces pisanja u pitanju, za njega je ključno gde i kako čovek smisli šta će da piše.- Ako prvo ne izmaštaš šta bi rekao, badava ti pisanje. Ja, na primer, izmišljam razne stvari dok šetam, ili dok putujem avionom, ili dok čekam red, i šta smislim zabelježim kad se vratim kući, ali najbolje izmišljam noću na jastuku, kad pušim marihuanu, tad mi mozak radi sto na sat, svašta mi tada padne na pamet.

Ali ne skačem iz kreveta da zabeležim ideje, to sam ranije radio pa sam ujutru nalazio zabeležene kojekakve budalaštine, sad sam pametniji pa sačekam jutro, tokom noći gluposti zaboravim, a ono čega se ujutru setim, to je najcešće valjano da se zabeleži. Sreća pa je marihuana u Portugalu legalna, i što je UN više ne smatra opasnom drogom, a uskoro će tako biti i u Srbiji.Harizmatični pisac i kolumnista Ivan Tokin, smatra da mu je najteži period pre nego što počne da piše.- Kad se radi o romanu, to može da traje nedeljama. Odlažem, izmišljam razloge, i sve gore i gore se osećam. Kad više ne mogu da izdržim, počnem. Onda, ako pišem svaki dan, disciplinovano, priča me uvlači u sebe. Uživam. Ako prestanem, ako preskočim samo jedan dan, nije kao da sam na početku, ali opet mi treba vremena da se vratim. Nemam skicu, znam ko su glavni likovi i znam odakle kreću, sve ostalo dolazi dok pišem.

Ranije sam često pio dok pišem, sad više ne. Ako pijem, ne pišem. Važno mi je da imam sto na za kojim mogu lepo da sedim, da imam mesta za kompjuter i da je dovoljno prostran da mogu da držim laktove na njemu dok kucam. Ako bih baš izvoljevao, volim i da mi tastatura bude odgovarajuća. To ne umem da opišem, samo osetim koja mi prija. To ne zavisi od njenog objektivnog kvaliteta, nego od mog osećaja. Beleške su mi uglavnom u wordu, mada sam zbog poslednjeg romana flomasterima iscrtao sve zidove jedne sobe, ali to je bio izuzetak. Svakog dana čitam šta sam juče napisao, ispravim i nastavim. Nikad ne čekam inspiraciju, do nje dolazim radom.Pisac Aleksandar Šurbatović, koji će sa svojim romanom "Turčin šahista" otvoriti ovogodišnji Festival Krokodil, kaže za Nova.rs da mu je "degutantna mitologizacija pisca ophrvanog muzama koji ima svoje rituale dok piše".- Pisanje je ozbiljan posao koji zahteva fokus, disciplinu kao i bavljenje bilo kojim drugim ozbiljnim poslom. Obućar postaje dobar obućar tek kad napravi veliki broj cipela. Tako i pisac mora stalno da piše, da bude fokusiran na to što radi i da ne bude zaludan čekajući nekakvu inspiraciju koja možda neće nikada ni doći.

Zbog raznih otežavajućih okolnosti (čitaj: stalno radno vreme) prinuđen sam, da bih pisao, da ustajem veoma rano, između 5 i 7 ujutru, dakle pre nego što odem na posao, u vreme kada mi je um najčistiji i najodmorniji i da tad počnem sa pisanjem. Nekad povežem sat vremena pisanja, a nekad tri-četiri sata. Nekada napišem četiri-pet stranica korisnog teksta, a nekada ništa. Veliko vreme posvećujem istraživanju, te ponekad radim samo to i ništa ne napišem. Svaki put počinjem, tako što prethodno redigujem tekst koji sam prethodnog dana napisao. Što reče Flober, brišem zarez koji sam pisao celog prethodnog dana. Puno vremena posvećujem razmišljanju o likovima, zapletima i posebno o motivaciji, trudim se da sve što se dešava u romanu bude racionalno motivisano.Pišem direktno u kompjuter, svaki put na kraju dana bekapujem novi fajl, tako da na kraju kad završim sa pisanjem imam između 100 i 150 verzija teksta. To radim jer se nekada pokajem zato što sam nešto obrisao, pa na ovaj način uvek imam uvid u stare verzije teksta, čak i one najgore. Da bih pisao potrebna mi je apsolutna tišina - zaključuje Šurbatović.I dok svaki pisac ima svoj ritual, tajna kako se piše dobra knjiga nikada neće biti otkrivena, ali ipak smo pokušali bar malo da zavirimo "iza kulisa".Bonus video: Milena Marković, dobitnica Ninove nagrade za književnost

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenamarkovidobitnicaninovenagradeaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3353648"]