3
Dragan Velikić, Vesna Goldsvorti, Miljenko Jergović, Zoran Ćirić i Zvonka Gazivoda, pričaju za Nova.rs kada su prvi put nešto objavili i kako je za svakog od njih izgledao početak književne karijere.
Kada čitamo omiljenog pisca, doživljavamo ga kao nekog ko je to oduvek bio, ko se rodio kao pisac sa jasnim stavovima. Ali iza svega toga uvek stoji nekakav početak, prvi korak, prva priča ili pesma… Period kada se stvara iskreno, nevino, ali možda ne tako doterano i stilizovano. Ivo Andrić je sa 19 godina objavio svoju prvu pesmu „Sumrak“ u časopisu „Bosanska vila“, a Miloš Crnjanski svoju ‒ „Sudba“ 1908. u somborskom dečijem listu „Golub“. Čarls Bukovski je prvu priču objavio sa 24 godine, ali se njegov debitantski roman pojavio tek 1971, kada je već imao 51 godinu i život propalice i beskućnika iza sebe. Nikome nije bio utaban put i svako je morao, na ovaj ili onaj način, da učini taj prvi korak.
Pisac Dragan Velikić priseća se za Nova.rs da je još kao dete mnogo čitao, i rano umisllio da će biti pisac.
– Tokom školskog raspusta u šestom razredu osnovne škole napisao sam roman pod jakim uticajem knjiga za decu Ivana Kušana o dečaku Koku i njegovoj družini. Obožavao sam Branka Ćopića i Molnarove „Dečake Pavlove ulice“. Međutim, nakon tog prvog romana, nisam više pisao. Počinje period intenzivnog bavljenja muzikom, i to traje sve do kraja studija. Ipak, sve vreme ja u sebi sebe doživljavam kao pisca. To je meni i danas neobjašnjivo. I kada sam se sa punih dvadeset i osam godina jednom zapitao odakle u meni taj umišljaj da sam pisac – samo još uvek sem onog romana nemam neke druge dokaze o vlastitoj predodređenosti za književnost – napisao sam priču, i odneo je u redakciju „Književne reči“ tadašnjem uredniku za prozu Davidu Albahariju.
Njemu se priča dopala, objavio ju je i pitao me da li imam još priča. Slagao sam ga i rekao da imam. Predložio mi je da krajem godine pošaljem rukopis u Maticu srpsku za ediciju Prva knjiga. Čitavog leta sam u vikendici na moru pisao priču za pričom, i tako je nastala zbirka priča „Pogrešan pokret“ koju sam objavio sleceće godine. Dve godine kasnije izašla je moja druga knjiga priča „Staklena bašta“ u Radu, u ediciji Znakovi pored puta, koju je vodio Dragan Lakićević. Iako se ne odričem svojih knjiga priča, pisac sam u sebi do kraja postao tek nakon objavljivanja svog prvog romana „Via Pula“ – smatra pisac „Ruskog prozora“ i „Islednika, romana za koje je dobio NIN-ovu nagradu.
Spisateljica Vesna Goldsvorti ima dva početka u književnom svetu, jedan je beogradski, a drugi je vezan za Englesku gde već decenijama živi.
– Imala sam samo četiri godine kada sam napisala svoje prve rimovane strofe. Još ih pamtim, pa sam ih u slobodnom engleskom prevodu i u šali prenela u knjizi sećanja „Černobiljske jagode“. Ako ne računamo školske časopise, prve stihove objavio mi je Dragoslav Andrić u listu „Zdravo“ kada sam imala petnaest godina. Tada me je, za razliku od danas, fotografisanje za časopis neverovatno radovalo. Osam godina kasnije već sam bila u Engleskoj i tu počinje duga tišina, usavršavanje engleskog, postdiplomske studije. Istraživanja za prvu knjigu „Izmišljanje Ruritanije“ (1998), trajala su više od deset godina, ali vredelo je. Ona je danas obavezna lektira na mnogim svetskim univerzitetima – kaže za Nova.rs Vesna Goldsvorti, koja je nedavno u Beogradu dobila nagradu „Momo Kapor“ za svoje poslednje delo „Gvozdena zavesa“.
Jedan od najvećih autora na ovim prostorima, Miljenko Jergović, je još kao mladić u Sarajevu objavljivao pesme, mnogima je još krajem 80-ih bilo jasno da je u pitanju vanserijski talenat. Pisac „Sarajevskog Marlbora“ pomalo filozofski odgovara na naše pitanje kako je postao pisac.
– U stvari, nemam pojma! Pisao sam i prije nego što sam ikad išta objavio. Objavljivanje je bilo neka vrsta društvenog priznanja. Ali ne bih rekao da sam tada postao pisac. To sam postao mnogo ranije, kada sam čitajući shvatio da na svijetu ne postoji ništa veće ni važnije od toga što upravo čitam. Možda sam pisac postao naučivši i posljednje od trideset slova? Ali možda sam pisac bio i ranije: dok su mi nepismenom čitali knjige. Ili još ranije, kada bih ostao omađijan nakon što bi mi netko ispričao priču. Mislim da je sve ono što se kasnije zbivalo mnogo manje važno.
Zvonka Gazivoda ne objavljuje knjige često, ali njen poslednji roman „Hostel Kalifornija“ (Geopoetika, 2020) je ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
– Potreba da pišem, odnosno, da uobličavam doživljaj sveta kroz reči, javio se jako rano. Srećom, kada si dete, ne analiziraš zašto nešto radiš nego, prosto, radiš ono što ti je zanimljivo. Imali smo u kući mašinu za pisanje, pa sam zakačila i kucanje po predkompjuterskoj tastaturi, obodrena zvučnim fidbekom udara slova o valjak. I tako, napišeš nešto i pohvale te prvo u kući, pa u školi… Ako ne poznaješ nikog iz izdavaštva ko bi hteo prvo da odvoji vreme da pročita tvoj rukopis, a potom i da ga štampa, ideš postupno. Šalješ priloge književnim časopisima ili učestvuješ na književnim konkursima. Ako se dobro sećam, prve pesme sam objavila u časopisu „Savremenik“, a prvu priču u zrenjaninskoj „Ulaznici“ kao drugonagrađenu na njihovom konkursu za najbolju priču. To je bio moj put – priseća se Zvonka svojih početaka.
Zoran Ćirić – Magični Ćira, je naš najpoznatiji rokenrol pisac, čovek koji sjajno barata rečima, ali i podacima i pričama iz pop kulture.
– Ono čega se dobro sećam – postao sam prozni pisac kada sam definitivno digao ruke od pokušaja da napravim ozbiljan bend, i kada se rat zahuktao. Do tada sam već objavio dve knjige pesama, i odmah dobio Brankovu nagradu za prvu knjigu (“Rio Bravo”, 1990), ali kako su mi sve češće pozivari i vojna policija čukali na vrata, bežeći od mobilizacija skontao sam da moram momentalno preći na pisanje priča, a ja sam ionako te pesme i tada doživljavao kao „super, super kratke priče“.
Želeo sam da učinim makar nešto „veliko“, da na efektan način ovekovečim neke od svojih glavnih opsesija, jer mi je glava bila više u torbi negoli na ramenima. I tako sam se bacio na pisanje priča o životu i delu Čaka Berija, što će postati poznato kao “Zlatna dekada”. Upravo u vreme kada se pojavila ta knjiga priča – koja je momentalno postala podzemni hit – po ko zna koji put mi je heroin rasturio bend. Ali, barem sam imao odličan materijal za nove priče, koje više nisam prestajao da pišem evo do dana današnjeg – zaključio je Magični.
Da li se pisci rađaju, ili vremenom to postaju ostaće večito pitanje. Ali svako ima svoj put koji zavisi od različitog spleta okolnosti. Da grubo parafraziramo Tolstojevu poznatu misao: svi loši pisci liče jedni na druge, a svi dobri su dobri na svoj način.
Bonus video – Rosić: Bitna mi je radnja knjige, lokacije mi mnogo pomognu u pisanju