"Pisala sam u vreme kad je bilo mnogo priča o prisluškivanju": Predstavljen roman Sonje Ćirić "Da li i kod tebe pljušti?"

Pored autorke, o romanu u kome je predstavljen razgovor dvoje otuđenih drugova, koji baca novo svetlo na događaje u vezi sa raspadom SFRJ, govorili su i Dubravka Dragović Šehović, urednica u “Laguni”, i Filip Švarm, urednik nedeljnika “Vreme”.

Sonja Ćirić je otkrila nda se ovo delo veoma razlikovalo od početne ideje do objavljivanja:

- Maja i Vojin su mnogo kasnije došli. Jedino što je ostalo od početne ideje je priča o dvoje koji se nisu videli ni čuli sto godina, a koji su bili nerazdvojni, u smislu da su znali svaku sitnicu jedno o drugom, provodili noći u telefonskim razgovorima, prepričavali jedno drugom ceo svoj dan. Kad sam počinjala da pišem, bile su godišnjice mature, pa mi je to verovatno odatle došlo, a onda, moram da upotrebim frazu jer ne znam kako drugačije to da kažem, kao da se knjiga sama od sebe pisala i promenila. Jedino zasigurno znam otkud forma transkripta. Pisala sam je u vreme kad je bilo mnogo priča o prisluškivanju, dolaženju do raznih dokumenata, a bilo mi je zgodno da tako rešim jedan problem u pisanju. Problem je što ne volim naratore u knjigama. Ni u jednoj mojoj knjizi nema naratora, uvek je sve direktno. Živimo u vreme filma i televizije, kad sve gledamo direktno, niko nam ništa ne prepričava. I zato ne volim naratora, pa mi je transkript dobro došao.

Dubravka Dragović Šehović istakla je da u ovom romanu imamo dijalošku formu, koju čitamo kroz transkript razgovora dvoje nekada najboljih drugara iz gimnazije, koji se skoro 30 godina nisu ni čuli ni videli. I dolazimo do toga da se neke veze ponovo stvaraju.

- To pokazuje da jedan telefonski poziv može mnogo toga da promeni i da prekinute veze mogu ponovo da se uspostave. Meni je posebno intrigantno to da sve počinje kao jedan neobavezni razgovor. Jedna Maja se setila svog prijatelja Vojina i pozvala ga. I taj neobavezni razgovor prerasta u nešto mnogo ozbiljnije, u nešto izuzetno emotivno, u nešto vrlo intrigantno. Od samog početka mi smo svesni da to nije baš tako, jer vidimo da Maju prisluškuje Služba bezbednosti. Kako se razgovor odvija, mi bivamo uvučeni u jednu mnogo ozbiljniju priču. Pored te priče o odrastanju, sazrevanju, drugarstvu, prekidu odnosa i kontakata usled izbijanja rata u Jugoslaviji, saznajemo mnogo toga o tome šta se kasnije dešavalo, kako jednom tako i drugom učesniku u razgovoru. Interesantno mi je što čitalac u nekoliko sati razgovora sklapa priču koja se odvijala u skoro 30 godina. I to je fascinantno urađeno. Složila bih se sa jednim komentarom da je ova knjiga malo remek-delo. Fenomenalno je napisana i može da se dopadne ljudima bez obzira na to kakav tip književnosti vole – da li vole ljubavne priče, ili trilere, jer ovde ima malo trilerskog zapleta, da li vole istorijske priče, ili društveni roman. Knjiga se brzo čita, a i te kako se dugo o njoj razmišlja i ta glavna teza, o kojoj neću ništa da otkrivam, a koja se tiče upravo raspada Jugoslavije, više je nego intrigantna i smatram da će se mnogi zapitati da li tu ima i trunčice istine, ili je sve plod Sonjine mašte – naglasila je Dragović Šehović.

Dok je čitao sinopsis romana, Filip Švarm je rekao da je znao da je u pitanju nešto dobro, ali u tom trenutku još nije bio svestan pravog dosega knjige:

- Knjiga se čita četiri sata, jer toliko otprilike traju ti razgovori. Ja sam je čitao duže, jer sam nekih stvari morao da se podsetim, da ih izguglam, malo sam polemizirao sam sa sobom. Postoje urednici koji su novinari, i postoje novinari koji su prvenstveno urednici. Sonja i ja spadamo u novinare, pre svega. Opisati Sonjinu energiju kao novinara i urednika je teško, ali ono što mogu iz svoje prakse da kažem je da takvi razgovori izgledaju upravo ovako kako su predstavljeni u knjizi. Sve je autentično. Ja nisam iz Beograda. Studirao sam u Zagrebu, iz jednog sam malog planinskog mesta koje se zove Korenica i, kad sam 1991. ili 1992. stigao u Srbiju, možda bih se čuo sa svojim prijateljima još neko vreme, a možda i ne. Onda je život svašta nosio, a zapravo ni moji prijatelji ni ja nismo rekli jedni drugima sve što smo želeli da kažemo, nismo poveli razgovor koji su poveli junaci ove knjige. Čitanje razgovora između Sonjinih junaka je lekovito. To je ono zbog čega smo svi mi strepeli – kako će nas dočekati onaj drugi kad ga okrenemo. Moram da priznam da sam posle čitanja Sonjine knjige okrenuo neke svoje prijatelje sa kojima se nisam čuo 15, 20 godina. Kad čujete blizak glas, glas nekoga sa kim ste delili klupu, izlazili, imate osećaj kao da vreme nije prošlo. I to je ono što je veoma dobro u ovom romanu. A ono što je najvažnije u Sonjinoj knjizi jeste način na koji ona nama govori da je dijalog moguć“, rekao je Filip Švarm i dodao da je izuzetno ponosan na to što je jedan od likova u knjizi i što je predstavljen kao pozitivac, jer su novinari i urednici u filmovima i knjigama obično negativci.

Odlomke iz romana čitali su mladi glumci Luna Nikolić i Petar Milunović.

Bonus video: