Petar Luković - čovek čijih su se kritika mnogi muzičari plašili

Pored svega što je radio tokom svoje novinarske karijere, Petar Luković će mnogima ostati u sećanju kao sjajan poznavalac rokenrola, ali i pop kulture generalno. U pitanju je čovek koji je, po nekim izvorima, prvi puštao pank u Beogradu, kada niko nije znao šta je to, ili prvi pisao recenziju disko ploče,  ali i kao neko, ko je s druge strane, tokom 70-ih i 80-ih bio upućen u jugoslovensku estradu, što najbolje znaju ljudi koji su čitali njegovu legendarnu knjigu “Bolja prošlost”.

Luković je pisao za čuveni muzički časopis “Džuboks”, ali i za zagrebački “Polet”, pa “Mladost”, “Rok”, za “Politiku”, “Feral Tribune”, sarajevske “Dane”, “Mladinu”…

Njegove muzičke kritike iz “Džuboksa” se pamte i danas. Na primer, u decembru 1980. pisao je o singlu Azre “Lijepe žene prolaze kroz grad” (Suzy) ovako:

“Kafkijanske komisije za 'oslobađanje plaćanja osnovnih i posebnih poreza na promet' čine sve da ugode malograđanskoj dušici osetljivoj na nemir tela, specijalno udova. Ovoga puta na tapet je stigla Azra, bolje reći Johnny, čiji stihovi o gradskim ženama nisu bili po volji Svetih Otaca. U njihovu čast i zdravlje, slušao sam Azru do besvesti i uvek iznova se divio duhovitom šarmu, super-melodiji i tim čudesnim gitarama koje me vraćaju među blažene konzumente zvuka za odrasle: Azra je tako s lakoćom pokazala da ima svoje drugo lice - još uzbudljivije, još drskije, još poletnije, pa ako ste bar malo pametni, dokažite to i Komisiji i kupite ploču sa kojom ćete se bolje osećati. Naravno, trofej, pohvala i zahvalnica slede, sve do sledećeg susreta komisijske vrste”, pisao je Luković.

Međutim, možda je Lukovićev kreativni vrhunac, kada je urbana kultura u pitanju, bio u periodu od 1993. do 1999, dok je bio glavni urednik nedeljnika “Vreme zabave”, potom „X Zabava”. Zahvaljujući tim nedeljnicima, tokom užasnog perioda pod sankcijama i vlašću Slobodana Miloševića, imali smo štampana izdanja koja su nam donosila sve što je važno u svetu pop kulture. Najviše se, naravno, pisalo o muzici i filmovima, i o kojima su svoj sud davali tada svi važni domaći muzički i filmski kritičari.

Magazin “X Zabava” je pisao tada o svim ključnim muzičkim stremljenjima u svetu, o britanskoj pop invaziji i bendovima kao štu su bili Oasis i Blur, ali i o nadolazećoj bristolskoj sceni koju su predvodili Massive Attack i Portishead. Takođe, pisali su o počecima rejv kulture koja je tada dominirala.

Jedna od najprivlačnijih stvari u tim novinama su bile baš Lukovićeve muzičke kritike, sa kojima je započeo još u “Džuboksu”, često veoma brutalne, ali i urnebesne. Retko koga je hvalio, i ako nije voleo nečiju muziku, ta grupa ili izvođač su blago rečeno “stradali” u Perinim jezičkim vratolomijama.

“Recenzije muzičkih albuma su se ispostavile kao najvažnije sredstvo Lukovićeve političke borbe…. Do detalja je secirao i razobličio akutni nedostatak umetničkog kvaliteta i iskrene poetske pripadnosti idejama rok pokreta kod pojedinih srpskih bendova, na prvom mestu ponovo niške Galije, koju je činjenično proglasio za lidera promocije ideja SPS koje su, kako je smatrao, bile ključni krivac za sve loše i tragične događaje na prostorima SFRJ tokom 90-ih godina”, piše Zlatomir Gajić u svom naučnom radu: “Štampani magazin XZ urednika Petra Lukovića: popularna kultura kao sredstvo političke borbe”, i citira jednu od recenzija Petra Lukovića:

“Yes! Novi album Galije! Nema više patriotizma, mir je zaključen u Dejtonu, uostalom - Niš nikada nije bio u ratu, ne, mi nikada nismo pevali ‘Pravo Slavlje’ (hrvatski: ‘Pravoslavlje’), ne, laž je da smo podržavali SPS, samo smo na trgovima Srbije u vreme nacionalnih praznika održavali koncerte, u Beogradu 20.000 uhapšenih slušalaca, u Nišu 50.000 uhićenih fanova, jeste, milicija nam je obezbeđivala koncerte, ali to je Naša Narodna Milicija, zar je zločin ljubiti predsednika Jugoslavije koji je zamrznuti predsednik Socijalističke partije Srbije? (Reviews, XZ br. 15, mart 1998)

Luković je bio nemilosrdan, bar kad je muzika u pitanju, kao retko ko u zemlji gde skoro svi prave kompromise da se nekome ne bi zamerili. Pera je bio drugačiji, i zbog tog svog stava je i on sam u životu često stradao.

Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu