2
Sada već davne 1982. godine snimljen je film "Nešto između" Srđana Karanovića, beogradski film o prijateljstvu i ljubavnom trouglu, sa setnom i fascinantnom muzikom Zorana Simjanovića. Jedan od sporednih, ali upečatljivih likova u filmu je i panker, sin glavnog junaka, kojeg je fenomenalno odigrao tada naturščik Petar Ilić Ćirilo.
Film „Nešto između“ govori o američkoj novinarki Evi koja je na putu za Istanbul prinuđena da izvesno vreme boravi u Jugoslaviji. Njen privremeni boravak se produžava na nekoliko nedelja zbog ljubavne veze sa dvojicom najboljih prijatelja, Markom i Jankom. Pored ljubavnog trougla, film prikazuje tadašnji život u bivšoj zemlji, koji je bio „nešto između“ istoka i zapada… Glavne uloge u filmu tumače: Keris Kofman, Predrag Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Renata Ulmanski, Zora Doknić Manojlović, Gorica Popović, Nina Kirsanova i Sonja Savić.
Samo u Beogradu ovaj film je imao više od 200.000 gledalaca, i najkomercijalniji je film Srđana Điđe Karanovića. „Nešto između“ je osvojio mnoga priznanja, među kojima su čak četiri na Filmskom festivalu u Puli za najbolji scenario, kameru, mušku ulogu (Miki Manojlović) i kostim. Na Međunarodnom festivalu u Kanu, osvojio je i Nagradu publike, uz nagrade žirija na festivalima u Bastiji i Valensiji.
Petar Ilić Ćirilo je u filmu „Nešto između“ imao malu, ali nezaboravnu ulogu mladog buntovnika koji gasi pikavac u torti na porodičnoj slavi i ne vodi računa o rečniku i ponašanju. On udara bubnjeve i peva na nemačkom u grupi Berliner Strasse koja je tada zaista i postojala, i čiji su članovi u stvarnosti, pored Ćirila, bili, između ostalih, i novinar „Nedeljnika“ Branko Rosić, pisac Vladimir Arsenijević i vlasnik „Mascoma“ Slobodan Nešović Loka.
Ćirilove replike iz filma se i danas pamte, kao ona čuvena kada se obraća Mikiju Manojloviću i kaže mu: “Trgni se, bre, ćale, otiš’o si u p… materinu. Bori se, nisi dete“, ili na porodičnoj slavi: „Baba, klopa ti je sjajna, du bist fantastisch!“ Pank je u to vreme bio aktuelan, i on je pankera odigrao maestralno i ubedljivo. To je verovatno jedna od najbolje odigranih epizodnih uloga nekog lika iz subkulturne grupe u domaćem filmu.
Sa Ćirilom smo pričali o filmu „Nešto između“ koji ove godine slavi 40 godina, ali i o nekim drugim stvarima vezanim za taj period u Beogradu, jer je Ćirilo bio prepoznatljiv kao sveprisutni gradski lik i „ulični hodač“. Taj deo njegove ličnosti opisivali su za naš portal i neki njegovi poznati drugari iz tog perioda. Inače, Ćirilo je kasnije postao poznat kao reditelj spotova i dokumentarnih filmova, ali je verovatno najpoznatiji kao autor dokumentarnog serijala „Predgrađe“ pre 15 godina na TV B92.
Ali da se vratimo na početak i na to kako je uopšte došlo do toga da Petar Ilić Ćirilo glumi u filmu „Nešto između“.
– Videli su nas iz benda Berline Strasse na televiziji, ja mislim u emisiji „Petkom u 22“. Pa su nas zvali na probno snimanje. Mene, Milana Ivanuša Zeca, našeg drugara iz grupe, i Srđana Žiku Todorovića, jer su ga videli na TV-u kako lupa bubnjeve, a ne zbog njegovog ćaleta. I bili smo nas trojica, ali ja sam im najviše odgovarao. Posle mi je Žika pozajmio bubnjeve za snimanje, a inače on ih je svirao za film – priseća se Ćirilo, dok sedimo u bašti kafića na Lionu.
Slavni panker iz filma se takođe seća da je snimanje filma trajalo nekoliko meseci i da se odvijalo u Beogradu i Dubrovniku.
– Ja sam imao 15 snimajućih dana. U Dubrovniku je sa mnom u sobi bio poznati scenograf Miljen Kreka Kljaković. Moje scene iz Dubrovnika nisu bile u filmu, već samo u TV seriji, a tu se pojavljuje i Dušica Žegarac, ali isto samo u seriji. Tamo sam se najviše družio sa Gagom Nikolićem, ceo film sam faktički proveo s njim. Inače, ja sam glumio pankera i van filma, stalno sam govorio: „Nemate pojma, glupi ste svi“. Mada, hteo sam da glumim kao klinac, hteo sam da režiram. To je moj ćale radio. Meni je reditelj Aleksandar Saša Petrović dolazio u kuću kad sam imao 10 godina. Vodili su me na snimanja. Na kraju kad sam glumio bio je baš dobar osećaj, fantastičan – priča Petar Ilić za Nova.rs.
Holivudska glumica Keris Kofman koja je igrala glavnu ulogu u „Nešto između“, na žalost, više nije među živima, preminula je pre 15 godina. Ćirilo sve najlepše govori o njoj.
– Ona je super bila. Poslednje veče snimanja sam se napio, pa me je ona vodala po Skadarliji da povraćam. Pa su neke siledžije htele da me maltretiraju i ona je skočila na njih, a oni se usrali (smeh).
Novinar Branko Rosić Rosa, je pored Vladimira Arsenijevića, bio osnivač i vođa benda Berliner Strasse, koji je bio nastavak pank grupe Urbana Gerila, ali u drugačijem muzičkom fazonu. On nam je pričao da su Ćirila doveli u bend jer je između ostalog bio atraktivan i znao je nemački. Seća ga se i kao živopisnog lika i simbola ulice.
– Iskreno, Urbana gerila nije mogla da se oporavi od odlaska Caneta iz benda, u tom periodu tokom 1981. I onda se odjednom pojavila elektronika, kao nemačka grupa Deutsch Amerikanische Freundschaft. I Vlajsa i ja se napalimo to da radimo, i ja tada upoznam Ćirila u SKC-u. Svi su tamo dolazili. On je bio radikalan skinhed, kao pro-naci. Radikalno je izgledao, farbao je kosu, imao je crne rukavice na nastupu, izgledao je fenomenalno. Ja sam tada čuo da je ušao u pank društvo jer je imao kukaste krstove na tregerima – priseća se Rosa.
Petar Ilić nam objašnjava kako je to sa tim njegovim, malo je reći, ekstremnim tregerima izgledalo u to vreme.
– Ja sam se zajebavao, kao pank, samo da si protiv svega… Izigravali smo debile. Bilo je teško, ako te neko provali, najebeš. Na kraju su mi uzele tregere neke siledžije ispred bioskopa „Jadran“. Mada ih ja nisam uvek nosio okrenute na spolja, uglavnom samo kad sam bio sa ekipom. A Rosa i Vlajsa su me na čuvenom koncertu Idola u SKC-u zvali u Berliner Strasse. Mi nismo bili rokenrol bend, mi smo bili koncept. Milan Mladenović nas je voleo, Mira Mijatović iz grupe VIA Talas je bila naš fan, dolazila je na naše svirke, ulazila u bekstejdž… Ona mi je pružala dosta podrške tada kao pevaču. Ali i ja sam njoj, obožavao sam je, kako je izgledala, kako je pevala… Mada, ja sam odrastao na drugoj muzici od Loke i Vlajse, ja sam uvek bio rokenrol, kantri i vestern… Loka je snimio skoro sa mnom pesmu „Ring of Fire“ Džonija Keša, i kaže mi: “To je seljačka muzika, ali ja sam to zbog tebe.“
Kontroverzni umetnik Nenad Racković, je sa Ćirilom išao u Četvrtu beogradsku gimnaziju na Dedinju i priseća se da je on tada bio velika zvezda u školi zbog filma „Nešto između“, a na tu se konstataciju Petar Ilić nadovezuje.
– Može da se kaže tako. Lepo je kad si mlad čovek pa te svi prepoznaju, pogotovo devojke.
Racković takođe kaže da je Ćirilo u školi uticao na mnoge i da im je svašta novo otkrivao, od muzike do filma.
– Imao sam sreće jer sam bio u bendu sa Vlajsom i Rosom koji su donosili različite ploče, i sve živo novo… Bio sam na izvoru najnovije muzike koja se tada slušala u Londonu. Pankeri su bili nabrifovani znanjem, oni su čitali i Marksa i Ničea… Nije ni slučajno da su sada gomila tih ljudi intelektualci koji se bave nekim zanimljivim stvarima u ovom gradu. Ta ekipa oko SKC-a je morala da zna svašta – kaže Petar Ilić, inače poznat i kao Ćiki.
Racković dodaje da su on i Ćirilo izabrali ulicu, ali ne kao način života, već kao školu.
– Jedan deo naše generacije, računajući tu Ćikija i mene, izabrao je ulicu kao školu života tragično rano, sa nekih 13-14 godina. Ćiki je za nas bio propovednik pop kulture, i njegovo zlatno doba je bilo između 1981. i 1989. godine, a to nije malo, skoro čitava dekada – konstatuje Džoni Racković.
Legendarno je i posebno Ćirilovo znanje nemačkog jezika sa perfektnim akcentom, koje se može videti i u filmu „Nešto između“, ali i čuti u pesmama Berliner Strasse. Svi su se uvek pitali kako je tako dobro naučio taj jezik.
– Išao sam u školu u Nemačkoj dve godine, u Kajzerslauterenu sam živeo kao dete. Ne možeš da imaš takav naglasak ako nisi tamo živeo. Igrom slučaja je Rosa hteo nekog da peva na nemačkom i onda sam ja ostao u bendu. Mada sam više voleo da igram fudbal nego da idem na probe – iskren je Ilić.
Pesma „Achtung America“ je pravljena samo za film i ne postoji kao pesma benda Berliner Strasse u stvarnosti.
– Da, to je bila Lokina muzika, a ja sam smislio tekst i melodiju. Ukrao sam od Zdravka Čolića melodijsku liniju, ali ovi su svi bili hermetični, nisu ni znali za tu Čolićevu pesmu i prodao sam im foru – priča nam Ćiki sa smeškom.
Ćirilo je zanimljiv i zbog toga što je otvoreno voleo fudbal i išao na utakmice Crvene zvezde početkom 80-ih. U toj ekipi tadašnjih beogradskih pankera i uopšte ljudi koji su bili vezani za SKC početkom u tom periodu, nije baš bilo pohvalno da se muzika meša sa sportom i navijačima.
– Krilo se. Dosta stvari se krilo, jer su se svi trudili da budu pravoverni.
Ćirilo je bio među prvima ko je iz društva otvoreno slušao švedsku Abbu u to vreme, što je bilo nepojmljivo za pankere i „pravoverne“.
– Bio je taj jedan kratak period od dve godine kada nisi smeo ništa da znaš, da nemaš pojma da postoji Nada Obrić. Džoni Štulić je doživljavan kao narodna muzika. Mada, ja to stvarno mislim, da je Azra bila narodna muzika, samo loše odsvirana i loše otpevana. A što se tiče Abbe, i Sid i Glen Metlok su voleli Abbu. Meni je to super bend, nikad ih nisam napustio. Ali to jeste bilo vreme kada se krilo, i ja sam bio žrtva toga. Odeš da gledaš neki koncert benda koji nije u fazonu i ne smeš nikom da pričaš jer niko ne zna da si bio na tom koncertu – nastavlja Ćirilo i dodaje:
– S druge strane, grupu VIA Talas je Brega producirao u Sarajevu, oni su blejali zajedno: Gerzić, Pečar i Brega. Ali onda Milan Mladenović nije smeo da bude tu, jer on nije voleo Gorana Bregovića. Stalno je bilo to neko sakrivanje. Jednom sam pre par godina pričao sa Kojom iz Discipline kičme o Branku Rosiću, i kažem mu da je on uvek bio kao neki vox populi i da je voleo mejnstrim, a Koja kaže: „Stvarno? Nisam znao“.
Koja je uvek bio strog po pitanju ukusa i muzike, a Ćiki ima par anegdota koje su vezane za legendarnog Zelenog zuba.
– Kažem ja Koji: „Moj basista u bendu Burbon B je slušao Azru“, a on me pita: „Što ga nisi izbacio iz grupe?“. Koja je voleo Vladu Divljana, a u to vreme, Koja ni za koga ništa dobro nije govorio, osim za Divljana i Džona Lajdona. Mada, jednom smo sedeli sa Lajdonom u SKC-u posle koncerta Public Image Limited, i posle smo seli u taksi: Miki iz Darkvuda, Koja i ja. I Koja kaže: „Kako sere ovaj Roten…“ (smeh). Morao je i za njega nešto da kaže. Inače, Koja je bio jedan od prvih producenata Berliner Strasse, a na prvom koncertu Discipline kičme mi smo bili predgrupa.
Prvi Ćirilov kontakt sa pankerima iz grada je bio kada je upisao tadašnju Osmu beogradsku gimnaziju u Njegoševoj ulici.
– Tu sam upoznao Zeca, koji je sa mnom posle bio u Berliner Strasse, koji me je vodio svuda… Prvo se išlo ispred „Snežane“ u Knezu, tu su zajedno blejali pankeri i hipici. Ja sam već u osmom razredu išao u grad, ali baš sa tom ekipom pankera, tek kad sam došao u „Osmu“. Pa, je posle bio park kod „Moskve“… Što kaže Vlajsa: „Ti si došao malo kasnije, ali ipak na vreme“ (smeh). Cane je dolazio, on je bio filozof, stalno je držao govore, Bora Grbavi isto, bilo je gotivno. Imali smo arhineprijatelje iz Vojne gimnazije, koji su nas tukli par puta – ne stidi se da prizna tadašnji mladi panker čiji je prvi nadimak bio Hajne.
Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejksersa, a nekada pevač Urbane gerile i Radničke kontrole, poznaje Ćirila jako dugo, „kad je bio jedan od prvih skinhedsa u Beogradu i kad je imao ‚kukiće‘ na tregerima“. On je za naš portal ispričao kako ga se seća iz tog klinačkog perioda.
– Nikad u stvari nisam znao ko je on, a uvek je bio tu. Nikad ništa o njemu ne znaš, nego stalno neka zajebancija. Vidiš ga ovde, vidiš ga onde, vidiš ga napred, vidiš ga nazad… Ćiki je dete ulice. Sećam se da sam ga upoznao kad je bio deo grupe Radost Evrope, tu su s njim bili mali Zec violinista, Čarli, Bora Grbavi, Smilja… I Ćiki je bio iz te ekipe. Posle sam video da je radio „Predrgrađe“, to je bilo do jaja, pa onda neke autorske emisije i sve to… On je svugde. Nije Ćiki od juče – konstatuje Cane.
Mnogi su voleli Ćirilovu epizodu u flmu „Nešto između“ (jedan od fanova je, na primer, i glumica Lena Bogdanović), za koju je dobio nagradu na festivalu u Nišu za „Najboljeg naturščika“. Međutim, on tada nije otišao po to priznanje.
– Nisam bio, nisam tada bio disciplinovan. Trebalo je da idem i u Kan, ali nisu mogli da se oslone na mene. Baš sam pravio sranja tada.
Petar je tokom godina sačuvao mladalački duh, a tako ga opisuje i drugar iz benda Berliner Strasse, pisac Vladimir Vlajsa Arsenijević.
– Sećam se kada smo krajem 1982. bili predgrupa riječkoj grupi Paraf. Imali smo dve pesme, i obe su bile na nemačkom. Ćirilo je stajao na bini ćelav u nekom mantilu, a mi smo imali sintisajzer, ritam mašinu, bas i gitaru. Naglo smo tada prešli iz tog nekog pank ubrzanja u monotoni repetitivni elektronski zvuk. I Ćirilo je onako bled stajao, ja mislim da je imao tremu, ali je to super funkcionisalo, u tim dubokim čizmama, sećam se da je imao neku minđušu sa paunovim perom… On je meni zauvek ostao jako mlad, ima jako izraženo to klinačko u sebi, to dete… I ono ne odlazi nikuda. To je ono što je njegova suština, to je njegova srž koja se nadograđivala godinama – priča nam Arsenijević.
Petar Ilić je jedan od retkih ljudi koji može da stavlja narodnjake na svoj Fejsbuk profil i da mu to niko ne zamera iz bivših pankerskih i SKC ekipa. Kao da je dostigao takvu poziciju da oko njega nema spora, šta god radio…
– Sigurno, da. Dobro, ja Stoju baš volim, šta ću kad volim narodnjake. Ali čak mi i Kebra iz Obojenog programa to oprašta – smeje se Ćiki.
Slikar Uroš Đurić se takođe seća Ćirila još iz tinejdžerskih dana, vremena SKC-a i prvih pank bendova čiji je i on sam bio deo, i družio se kasnije sa njim godinama, posmatrajući ga u različitim životnim fazama.
– On je čudesna ličnost, neobična, nesvakidašnja i jedinstvena u mnogo čemu. To nije neko koga viđaš na ulici svaki dan ili koga srećeš u životu često. Takvi ljudi obeležavaju epohu, a on jeste pravi proizvod epohe u kojoj je živeo i stvarao. Jedan nekonvencialan tip, ali potpuno svestan svih konvencija – zaključuje Đurić za Nova.rs u svom stilu i završava ovu našu priču o Petru Iliću Ćirilu.
Bonus video: Džoni Racković vozi skejt po Dorćolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
