Herkul Poaro je jedan od onih književnih heroja, poput Džejmsa Bonda ili Šerloka Holmsa, čija slika blista u pop kulturi, piše “Njujork Tajms”.
Od svog debija u romanu Agate Kristi iz 1920. „Tajanstveni događaj u Stajlsu“, do njegovog poslednjeg pojavljivanja u „Zavesi“, objavljenoj 1975, belgijski detektiv je napravio od sebe jednostavnu, prepoznatljivu figuru: „čudnog malog čoveka“ sa glavom „tačno u obliku jajeta“, „ružičastim nosom“ i, verovatno najpoznatijim primerom brkova u istoriji engleske književnosti, ogromni, „nagore uvijeni brkovi“ — za koje se Kristi kasnije hvalila da su bili ni manje ni više nego najbolji u Engleskoj.
Kristi je napisala više od 80 romana i kratkih priča o Poarou, a skoro sve su adaptirane za film i televiziju. Mnogi glumci su ušli u tu ulogu tokom godina, svaki pokušavajući da joj da svoj sopstveni pečat. Toni Rendal, u misterioznoj komediji Frenka Tašlina iz 1965. „Ubistva po abecedi“, igrao ga je u stilu komičara, preuveličavajući Poaroovu egzotičnu pompeznost sa farsičnim žarom. Nasuprot tome, Alfred Molina, u verziji „Ubistva u Orijent ekspresu“ iz 2001. napravljenoj za TV, doneo je suptilniji, prigušeniji dodir, ublažavajući ponekad crtanu ekstravaganciju lika.
Ali od desetina pokušaja Poaroa tokom prošlog veka, samo nekoliko ih je zaista izdržalo, ostavljajući trajni trag na liku. Ovo su tumačenja koja padaju na pamet kada većina ljudi pomisli na Herkula Poaroa, i na svoj način, svaka od ovih verzija deluje donekle definitivno. Kako „Smrt na Nilu” Keneta Brane stiže u bioskope, osvrćemo se na najpoznatije i najcenjenije verzije.
Ostin Trevor
Pošto je bio mlad, visok i (neoprostivo) glatko obrijan, poletni Ostin Trevor bio je upadljivo — neki bi mogli reći neviđeno — odstupanje od izvornog materijala. Glumio je u tri adaptacije Poaroovih avantura između 1931. i 1934. godine, od kojih je samo poslednja, „Lord Edgvare Dies“, preživela danas (dostupna na Jutjubu). Trevorov prikaz, iako prijatan sam po sebi, dovoljno se razlikovao od Agatinog opisa da je časopis “Picturegoer Weekly” objavio urednički tekst koji ga je osudio, pod naslovom „Loš kasting“. Najflagrantnija promena je nacionalnost svetski poznatog Belgijanca: ovaj Poaro je neobjašnjivo postao Parižanin.
Albert Fini
Između ostalih vrlina, portret Alberta Finija u „Ubistvu u Orijent ekspresu“ Sidnija Lameta je veliki podvig šminke i protetike: kompletna maska koja obuhvata bore, vilice i lažni nos, dizajnirana da izgleda doterano, 38-godišnji Fini izgleda kao Poaro umoran od sveta u punim srednjim godinama. Lametova adaptacija jedne od najslavnijih Kristijevih knjiga je novo holivudsko ljubavno pismo Zlatnom dobu, a Fini predvodi ansambl koji uključuje ličnosti poput Ingrid Bergman i Loren Bekol. Kamerna drama vezana za šinu strukturisana oko dugih, govorljivih scena ispitivanja, to je glumački izlog klasične varijante. (Uzgred, ovo je jedina Poaroova ekranizacija koja je nominovana za Oskara.)
Finijev Poaro je kratak i okrutan, a njegov naglasak je grub. Iako otelotvoruje mnoge kvalitete karakteristične za Agatin original – lukav, svojeglav, izbirljiv u pogledu svog izgleda – on je ozbiljniji i žestiji, i istražuje dokaze mračno, sa velikim intenzitetom, kao grabežljivac koji pažljivo kruži oko svog plena. Vrhunac filma je eksplozivan, a Fini svoje zaključke o slučaju donosi u pomamnoj groznici.
Piter Justinov
Engleski glumac Piter Justinov pojavio se u ulozi Poaroa šest puta, počevši od veličanstvene „Smrti na Nilu“ 1978. Ovaj Poaro je razigran, dečački, čak pomalo i ćudljiv; Justinov pronalazi skrivenu zabavu čak i u najđavolskim stvarima. Obožavaoci koji više vole Justinova u ulozi imaju tendenciju da reaguju na njegovu ogromnu toplinu: on ima manir deke koji ga odmah čini simpatičnim, što takođe vešto pobija njegovu briljantnost i pronicljivost.
Justinov je tu ulogu prihvatio tako prirodno da je nastavio da igra Poaroa na ekranu još 10 godina. Nakon „Smrt na Nilu” 1982. usledio je „Zlo pod suncem” sa Džejmsom Mejsonom u glavnoj ulozi i zasnovan na istoimenom romanu, a zatim i nekoliko filmova snimljenih za televiziju, uključujući „Vašar zločina” i „Tragedija u tri čina“. Zanimljivo je da su TV filmovi ukinuli postavku vremena u prethodnim filmovima, transplantirajući Justinovovog Poaroa iz 1930-ih do današnjih dana – loše uklapanje zbog kojeg Poaro posećuje takve neprikladne lokacije kao što je set emisije u udarnom terminu.
Dejvid Suše
„Vi ste Poaro?“ pita žena, zgrožena, u prvim minutima pilot epizode „Poaro Agate Kristi“, serije o detektivu. „Nisi ni malo onakav kakav sam mislila da ćeš biti.“ Dejvid Suše, zvezda, sleže ramenima: C’est moi. Ironično, za većinu gledalaca Suše nije samo poput Poaroa, on je sinonim za njega. Glumac ga je igrao na televiziji skoro 25 godina, pojavivši se u 70 epizoda, pokrivajući na kraju ceo Agatin Poaroov korpus, zaključno sa „Zavesom: Poaroov poslednji slučaj“ 2013. Svaka epizoda je kao samostalan film, priča kompletnu priču i često ide do dužine dugometražnog igranog filma.
Sušeovo izvođenje bilo je izuzetno verno Agatinom tekstu. On je šarmantan, sujetan, ali pažljiv, oštar, ali poštovan, bezgrešan u manirima i bontonu, ali, kada je vreme za izricanje presude, potpuno nemilosrdan. Međutim, kako je vreme odmicalo, Sušeov nastup se produbio i proširio, dajući Poarou nove slojeve psihološke složenosti. Kasnije sezone serije postale su mračnije u tonu, a Suše je, oslanjajući se na svoj višedecenijski odnos sa likom, shvatio težinu te istorije do zadivljujućeg – i duboko dirljivog – efekta.
Njegov pogled na Poaroa, sa njegovom opipljivom dubinom osećanja, najubedljiviji i najbogatije ostvaren od svih.
Kenet Brana
Sama Agata Kristi je slavno omalovažavala brkove Alberta Finija kao previše nebitne za velikog Poaroa. Na veliki, široki polumesec Keneta Brane verovatno ne bi imala isti prigovor. Ovi razmetljivi brkovi na licu izgledaju prikladno za par filmova — „Ubistvo u Orijent ekspresu“ iz 2017. i nedavno objavljeni „Smrt na Nilu“ — koji su izuzetno raskošni u svim aspektima, od garderobe do šminke i produkcijskog dizajna. Brana je režirao ove filmove s pažnjom na razmere, a njegovo blistavo shvatanje lika dobro je prikladno za savršene vidike sa razglednice, poboljšane kompjuterskom grafikom protiv kojih je postavljen.
Branin pogled na Poaroa je svakako teatralniji od mnogih drugih. On igra detektiva kao šaljivog vragolana, sa pomalo budalastim aspektom. U isto vreme daje malo šmeka akcionog filma, dajući mu moć da se upusti u tučnjave, pucnjave, pa čak i povremenu poteru. On nije u potpunosti veran liku kako je napisan, što su neki obožavaoci Agate Kristi smatrali odvratnim. Ali sasvim je jasno da Brana obožava ovog lika, i on je nastojao, na svoj način, da učini Poaroa svojim.
Bonus video: Trejler za seriju „U zagrljaju Crne ruke“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare