1
Ponekad pada sneg u aprilu, ponekad se osećam tako loše, ponekad poželim da se život nikad ne završi, ali sve dobre stvari, kažu, ne traju...
Ovi stihovi snimljeni su 21. aprila 1985. godine. Istoga dana 31 godinu kasnije Prins Rodžers Nelson pronađen je mrtav u liftu svog ogromnog kompleksa Pejsli park u predgrađu Mineapolisa. Nepuna dva meseca delila su ga od 58 rođendana.
Da, dobre stvari, zaista, ne traju…
Zanemeo je svet na današnji dan pre pet godina. Najudarnija vest tog, ali i narednih dana bila je smrt jednog od najvećih muzičara koji je hodio ovom planetom. Muk, neverica, plač, svetske atrakcije od Ajfelove kule do Nijagarinih vodopada obojene u purpurno, u čast čoveka koji je ovu boju „posedovao“. Neki su smogli snage da ugase sveće, obrišu suze i, vodeći se muzičarevom porukom s početka hit singla „1999“: „Neću da te povredim, samo želim da se zabavim“, do daske odvrnu i zaigraju uz Prinsove pesme koje su odzvanjale iz kafića, restorana, klubova, sa ulica u maltene svakom kutku sveta.
Iako je za 57 godina provedenih na ovoj planeti proživeo stotine života „običnih smrtnika“ i tragao za suštinom svoga bitisanja, iščekujući „stepenice za spasenje duše“ (The Ladder) i „povratak kući“ (Way Back Home) Prinsova smrt je, opet, tako zbunila sve. Zamislite da vas neko, po rođenju, tako optereti dajući vam ime Princ. A vi to ime ne da ste opravdali, već ste ga „i-haj-haj“ prevazišli. Beskompromisan borac, neustrašiv delovao je oduvek neuništivo, večno… Doduše i kao neko ko i nije sa ove planete. Počesto se činilo da je reč o tako talentovanom i neodoljivom vanzemaljcu koji je ovde poslat da nas nauči, razgali, uzbudi, ohrabri…
Jer, kako drugačije opisati čoveka koji je vrhunski svirao klavir, bas, gitaru, bubnjeve, pevao kao anđeo, pokatkad i đavo, koji je sam pisao stihove, muziku, bio sopstveni aranžer, producent, snimatelj… A, da – i glumio je, režirao, pisao scenarija, crtao, fotografisao… I pride je bio tako privlačan! Možda ga Bog nije obdario visinom, ali kako se odupreti tim očima, kao u jelena, senzualnim usnama i zagonetnom osmehu…
Moderni Mocart
Još za života Prins je najčešće opisivan kao genije, revolucionar, „moderni Mocart“, muzički virtuoz, čovek koji je svojim pionirskim poduhvatima na polju zvuka, ali i tehnologije uticao na generacije i generacije. Za života je proglašen ikonom, uvršćen u Rokenrol hol slavnih, postao jedan od najprodavanijih umetnika svih vremena (više od 150 miliona prodatih albuma), ko zna koliko puta bio na prvim mestima lista albuma i singlova, osvojio silne nagrade, od Gremija do Oskara, a uživo, na koncertima nije mu bilo ravnog. Govorili bi „Prins je muzičar svih muzičara“, jer su ga hvalospevima obasipale različite generacije – od Majlsa Dejvisa, preko Džoni Mičel, Džegera, Bouvija i Kleptona, do Springstina, Fu fajtersa i Ejmi Vajnhaus.
Prins Rodžers Nelson rođen je 7.juna 1958. godine u Mineapolisu, u američkoj državi Minesota. Ta 1958. godina užasno je bitna jer su u razmaku od juna do septembra na sličnoj geografskoj odrednici – američkom Srednjem zapadu, u toj „nedođiji“ rođeni Prins, Madona i Majkl Džekson, troje umetnika koja će definisati status pop ikone. Naravno, Prins je bio, u odnosu na svoje ispisnike „klasa za sebe“.
Prins, od oca džez muzičara i majke pevačice, kojima je muzika kao i svim Afroamerikancima uz regularne poslove bila hobi, bio je dobar đak, trenirao je košarku i uprkos očevoj zabrani „čeprkao“ stalno po njegovom klaviru. Iako talentovan za košarku, zbog niskog rasta nije mogao dalje… Ali, tu je bila muzika, a prvu pesmu napisao je kada mu je bilo samo sedam godina.
Poslednje suze
Prvo od nebrojenih traumatičnih iskustava bili su stalni epileptični napadi u detinjstvu; drugo razvod roditelja kada mu je bilo deset godina. Majka se preudala, i sa očuhom se nikako nije slagao. Prešao je da živi kod strogog oca, koji će ga izbaciti iz kuće kada ga je zatekao u krevetu sa devojkom.
„Molio sam ga da me pusti da se vratim, plakao sam i nije mi dozvolio. Tada sam poslednji put u životu plakao“, reći će u ispovesti „Rolingstounu“ polovinom osamdesetih.
Uprkos surovom „otrežnjenju“ nije se dao. Preselio se kod svog druga iz škole, i u podrumu čitavo svoje biće posvetio muzici. Vežbao je do iznemoglosti, i sam savladao, pored klavira, i gitaru, bubnjeve i bas. I Mineapolisom su počele da kruže glasine o talentovanom klincu koji može sve. Zahvaljujući lokalnim menadžerima pravi prve demo snimke. Cilj je diskografski ugovor. Uspevaju da ubede čelnike diskografskog giganta „Vorner braders“ da čuju tog neverovatnog klinca. Na audiciji ne mogu da veruju da neko zna da svira toliko instrumenata i da je kompletni kantautor. Pružaju mu šansu, uz uslov da producent debi ploče bude Moris Vajt iz „Earth, Wind & Fire“.
– Ja ću sam da aranžiram i produciram svoju ploču i sve svoje pesme ću sam da odsviram – odbrusio je.
Zapanjeni drskošću, ipak se odlučuju na rizik. I u aprilu 1978. godine izlazi debi album „For You“. Iako se izdvojio singl „Soft and Wet“ nije bilo uspeha kakvim su se nadali potpisavši to „čudo od muzičara“. Već druga ploča iz naredne godine „Prince“ donosi prodat tiraž od milion primeraka, prevashodno zahvaljujući pesmi „I Wanna Be Your Lover“. Ali, nisu bili zadovoljni ni izdavači, ni sam Prins, gladan uspeha.
Početak revolucije
I okreće list i započinje revoluciju. Formira prateći bend „Revolution“, jer na koncertu ne može sam istovremeno da svira sve instrumente, sastavljen od belih i crnih muzičara, skida se u slip gaće, oblači ženske haltere, čizme sa visokim potpeticama, kobajagi se „pokriva“ mantilom i objavljuje album „Prljavi um“ (Dirty Mind).
– Poenta je da pokažeš da možeš da radiš šta god želiš. Moj cilj je da uzbudim i provociram – govorio je.
Ne da je provocirao, nego Prinsu treba da zahvalimo za čuvenu nalepnicu na svakom „riskantnom“ albumu „Parental Advisory“ – upozorenje za roditelje da eksplicitni sadržaj nije namenjen „krhkoj mladeži“. Skandalizovao je sve najpre svojim izgledom. Iako je pop kultura i pre toga imala androgine pojave, poput Bouvija ili Bolana, afroamerički muzičari nisu tako izgledali. A svakako nisu pevali o incestu, oralnom seksu, slobodi političke, socijalne i seksualne orijentacije.
Taj album iz 1980, kao savršeni amalgam rokenrola, popa, panka, fanka, nju-vejva, soula označiće početak dekade u kojoj je Prins bio neprikosnoven. Retko koji muzičar imao je tako plodnu deceniju u kojoj je iz sebe iznedrio albume od kojih je svaki bio tako različit, svaki pravo malo remek-delo. I popeti se pride na vrh sveta. Taj početak osme dekade označiće i početak „Kontroverze“, kako je glasio naslov sledeće ploče iz 1981. Već tada magazini „Rolingstoun“ i „Vilidž vojs“ uzdižu ga u nebo, a Džeger ga poziva da nastupi kao predgrupa Stonsima. Međutim, fanove britanske grupe šokira crnac sa gitarom koji izigrava rokenrolera u slip gaćicama, peva u falsetu i poručuje: „Kontroverza…Da li sam strejt ili gej… Zovu me nepristojnim, ali voleo bih da smo svi goli, da nema crnog i belog, da nema pravila“. I na sve to ubaci usred pesme molitvu Bogu!
„Nagrađuju“ ga kanonadom flaša, čaša, otpadaka, pa i pečenim pilićima…
Purpurna kiša
Možda neki nisu tada bili spremni za čoveka koji je u sebi ukrstio sve svoje idole-Hendriksa, Santanu, Slaja Stouna, Litla Ričarda, Džejmsa Brauna, Stivija Vondera, Elingtona, Dejvisa, Bila Evansa, Cepeline, Džoni Mičel, Džorža Klintona… postavši tako unikatan, tako neponovljiv. I stvorivši sopstveni muzički žanr. Ali, već 1982. posle Majka Džeksona postaće prvi Afroamerikanac čiji je spot „Little Red Corvette“ emitovan na MTV-ju.
Taj singl, prvi sa kojim će se plasirati među prvih deset na američkoj top-listi, uprkos seksualnim aluzijama, kao i pesma o kraju sveta „1999“ sa istoimenog albuma doneće mu konačno i belačku publiku.
Ali, dok su kritičari i publika još uvek savlađivali pregršt različitih žanrova na albumu, od savršenih pop-pesama, preko onih koje će zbog pionirske upotrebe ritam mašine i klavijatura koje su izigravale duvačke instrumente utrti put „Zvuku Mineapolisa“ i elektronskoj muzici, do sirovog fanka, Prins je već imao spremno novo remek-delo. Zvalo se „Purpurna kiša“ (Purple Rain).
Ne samo da je imao album, već i scenario za istoimeni, polu-autobiografski film u kome će glumiti. Jedva je ubedio „Vorner bros“ da investiraju u film sa sve samim naturščicima. Niko nije verovao u ovaj poduhvat osim njega. A na kraju balade, srušio je rekord Bitlsa.
Napravio je istovremeno jedan od najavangardnijih i najprijemčivih albuma ikad, koji je 24 nedelje bio na prvom mestu Bilbordove liste, film koji je bio najgledaniji na boksofisu, i singl „When Doves Cry“, prvu pesmu ikad bez bas deonice koja će biti na čelu američke liste singlova.
I umesto da uživa u krvavo stečenom statusu megazvezde, i poput većine svojih kolega vraća se oprobanom receptu za uspeh, pravi potpuni zaokret. Album ispunjen neobičnim ritmovima, psihodelijom, draguljem kakva je „Condition of the Heart“, ili hitom „Raspberry Beret“ – „Around the World in a Day“ mnogi su nazvali komercijalnim samoubistvom. Nije ga bilo briga za takve ocene!
– Opasnost, sloboda, misterija, to je ono što nedostaje u današnjoj muzici. Ne kažem da sam bolji od drugih, ali sebe i svoju istinu dajem u muzici!
Megahit „Kiss“ možda ne oslikava na najbolji način prelepu lepezu zvukova koje će ponuditi na narednoj ploči „Parade“. A kakvih samo pesama ima na toj ploči… Pratio ju je film „Under the Cherry Moon“, koji je režirao, igrao glavnu ulogu i svetu, po prvi put na velikom ekranu, predstavio vrhunsku glumicu Kristin Skot Tomas.
Znak vremena
Jedan od najboljih duplih albuma svih vremena „Sign o`the Times“ možda je na najočitiji način pokazao sve što je taj mađioničar iz Mineapolisa imao u svojim rukavima. Briljatnost stihova i zvukova predstavio je na pesmama „If I Was Your Girfriend“ ili „Ballad od Dorothy Parker“, dualitet između svetog i profanog iskazao u numerama „The Cross“, odnosno „It“ i „Hot Thing“.
Tu su i prelepa balada „Forever in My Life“ i anđeoska „Adore“, pa oda radosti kakva je „It` s Gonna Be a Beautiful Night“, savršenstvo u „Starfish and Coffee“, psihodelična eksplozija u „Play in the Sunshine“; fank više seksi nego Džejmsov u „Housequake“… Naslovna numera, kao surovi osvrt na stvarnost, i danas je muzički i lirički ubojita. Pravi „znak vremena“…
I ploča koja je usledila – „Lovesexy“, od naslovne numere do savršenstva kakvo je „I Wish You Heaven“ opet je „pokazna vežba“ genijalnosti čoveka iz koga je muzika izlazila non-stop. Ako nije svirao, onda je snimao. Zapravo toliko je snimao da niko nije mogao da ga prati u stopu. Minimum jedna pesma bila bi za 24 sata komponovana, odsvirana i snimljena. I upravo zbog nenormalne količine zvukova koji su mu se javljali u glavi imao je silne probleme. Čak bi nemogućnost da se „odbrani“ od muzike u glavi nazvao jednom „Božijim darom i kletvom“.
Otuda je za života, zvanično, objavio 39 studijskih albuma pod svojim imenom. A nebrojeno ih je koje je potpisivao sa pseudonimima, poput Džejmi Star, Aleksandar Nevermajnd, Kristofer, Džoi Koko, Tora Tora, Medhaus… I toliko ih je imao da je oformio jednu od prvih ženskih trio grupa Veniti 6, fank sastav Tajm, davao pesme šakom i kapom, koje su postajali hitovi Benglsima, Šinejd O`Konor, Šini Iston, Šili I, Džou Kokeru, Martiki… I toliko ih je imao da je u svom domu čitav podrum bio ispunjen snimljenim, a nikad objavljenim pesmama, albumima…
Veran Mineapolisu
I baš zbog nepresušne inspiracije i konstantnog snimanja novih pesama počeli su sukobi sa industrijom, diskografskom kućom. Oko sebe je voleo da širi misteriju, enigmu, mnogi su ga smatrali čudakom zato što nije voleo da daje intervjue, nije otišao kao većina u Holivud ili Njujork, već ostao veran svom Mineapolisu i nikada nije želeo da se povinuje pravilima industrije. A ona glase – snimiš album, onda ga „muzeš“ kroz video spotove i promotivne aktivnosti dokle god se može, potom ideš na svetsku turneju kako bi diskografskoj kući, promoterima, a delom i sebi zgrnuo još gomilu para i čitav taj proces traje između dve i četiri godine.
– Vi ste tek sad objavili album koji hoćete da promovišem, a ja sam u međuvremenu snimio još dva-tri. I sad treba da se vratim unazad dva albuma. Pa ja sam s tom pričom odavno završio – stalno bi im govorio.
Nepristajanje na igru, kojoj je svaki muzičar morao da se povinuje, kulminirala je 1993. Nije ga zanimalo da izdavačka kuća zaradi još novca na talasu uspeha albuma „Diamonds and Pearls“ sa kompilacijom najvećih hitova, već je želeo da mu budu objavljeni njegovi novi kreativni poduhvati. Nisu pristali i počeo je rat!
Simbol umesto imena
Prvi je muzičar koji se odrekao svog imena, počevši u javnosti da se predstavlja simbolom koji je bio kombinacija muškog i ženskog pola i naravno nije mogao da se izgovori. Na obrazima bi ispisao reč „rob“, jer je sebe video kao roba svoje diskografske kompanije koja ne poseduje samo njegovu muziku, već bukvalno i njega samog.
– Sloboda, sloboda da stvaraš samostalno, da ti niko ne govori šta i kako – za to sam se uvek borio.
Mediji su se naslađivali ratom, Prinsa proglašavali ludakom, milionerom i razmaženom zvezdom koji manipuliše i širi demagogiju da su crnci u muzičkoj industriji obespravljeni od strane diskografa.
– Ako ne poseduješ svoje mastere, tvoj master (gospodar) će te posedovati- ponavljao je prekrivenog lica ili iscrtanog sa rečju „rob“, ali niko tada njegovu borbu da autori poseduju svoja dela nije razumeo. No, danas je svi razumeju, počev od Doktora Drea, „Diksi čiks“, do Tejlor Svift i Kanje Vesta.
Niko tada, dok se još uvek predstavljao kao „simbol“ nije shvatao ni njegov pionirski poduhvat u digitalnoj distribuciji muzike. Mnogo pre Napstera ili Rejdioheda, a daleko pre Spotifaja, Prins je prvi muzičar koji je svoja dela počeo da prodaje onlajn, još 1994. Takođe, bio je vizionar koji će na početku novog milenijuma, kada nikome nije bilo jasno kuda vodi digitalizacija napraviti „NPG Music Club“ koji se onlajn bavio distribucijom albuma, singlova, koncertnih karata…
Najtužnija priča ikad ispričana
Usred bitke sa „Vornerom“ desiće mu se tragedija koja će ga proganjati do poslednjeg trena. Bio je ženskaroš kakav se retko viđa. Ako nije bio posvećen muzici, što je zauzimalo većinu njegovog života, bio je ženama. I imao ih je toliko da se knjige i knjige mogu ispuniti samo njegovim ljubavno-seksualnim dogovštinama. Seks simbol je postao još na početku karijere, a takav je magnet za dame bio da bi u svakom trenutku „žonglirao“ istovremeno sa pet-šest žena. I kada je bio veren, varao bi. Kim Bejsinger, Karmen Elektra, Veniti, Šerilin Fen, Madona, samo su neke od žena sa kojima je bio. I zbog te neutoljive požude naravno varao ih.
Ali, bio je i redak čovek u mačističkom svetu, kakav je šou biznis, koji je ženama dao pravo glasa. Do samoga kraja okruživao se ženama, pevačicama, instrumentalistkinjama, ženama toncima, pravio im karijere, promovisao, smatrao ih ravnopravnim, osnaživao ih.
Oženio se prvi put 1996. godine igračicom Majte Garsijom, no ni to ga nije sprečilo da švrlja.
Želeo je da bude otac i čekao je taj 16. oktobar 1996. misleći da će mu to biti najsrećniji dan u životu. Beba, kojoj su dali ime Amir, rođena je sa retkim genetskim poremećajem – „sindromom Fajfer“. Dete je bilo u životu samo sedam dana…
O paklu koji je doživeo nikada nije hteo da progovori. Misleći da su gresi koje je činio možda doprineli najgoroj stvari koju jedan čovek može da doživi, menja, bar na kratko, svoj život iz korena. Razvod je neminovan, a čovek tako liberalnih shvatanja priključuje se jednoj od najrigidnijih sekti „Jehovinim svedocima“ pokušavši da tu pronađe neki odgovor. Očigledno ga nije bilo, jer usledio je još jedan propali brak, opet silne ljubavne afere, otklon od sekte. Dovoljno je čuti početak pesme „Slom“ (Breakdown) iz 2014:
„Slušajte me pažljivo…Mogla bi ovo biti najtužnija priča ikada ispričana…“
Neprikosnoven na sceni
Muzika je, kao i uvek bila spas. Ispredaju se danas legende o njegovom gitarskom solu kada je uvršćen u Rokenrol hol slavnih 2004. godine zbog koga su svima „poispadale vilice“ kada se „dohvatio“ onoga što je u originalu na numeri Džordža Harisona svirao Klepton.
Ili o nastupu na Superboulu tri godine kasnije kada je, uprkos kišnom tornadu u Majamiju, očarao višemilionsku publiku na stadionu ili kraj malih ekrana. A ako je negde bio neprikosnoven, bila je to scena. Prinsovi koncerti bili su nenadmašni, a malo je falilo pre nekih 12 godina da i Beograd posvedoči njegovoj genijalnosti na sceni.
Ko je jednom imao priliku da ga vidi uživo mogao je samo da se seti njegovog davnašnjeg stiha iz pesme „Private Joy“ – „Pripadaš Prinsu“. Slušati njegov glas (imao je vokal sa jednim od najvećih raspona u istoriji muzike), ili njegovo majstorstvo na gitari, klaviru, počesto basu, i ponekad bubnjevima, gledati njegov seksi ples i kako publiku „drži u šaci“, poput nekog čarobnjaka neponovljivo je iskustvo, reći će svako ko ga je gledao na bini.
– Kada sam na sceni, kao da sam izvan svog tela. Zbog tog trenutka isplate se sve vežbe, sve probe, sav znoj, krv…Neopisiv je. Sva kreativnost i inspiracija najednom se spoje i svaka pesma koju si napisao ili koju ćeš tek napisati ukažu se pred tobom. I samo se prepustiš…
Ne treba trošiti reči na to koliki je uticaj Prinsa Rodžersa Nelsona na svet popularne kulture. Naravno da je njegovo ime nezaobilazno na svakoj listi najvećih dostignuća u muzici. Bez njegove mašte i hrabrosti teško je zamisliti muzički pejzaž u poslednjih četrdesetak godina. Nažalost toliko je sebe davao da duže nije mogao.
„Muzika, to sam ja“, govorio je.
I iza njega je ostalo toliko muzike da je posthumno izašlo nekoliko albuma sa pesmama koje bi nekima „stvorile“ karijeru, a on je odlučio da ih ne objavi. Toliko je ostalo da, oni koji požive, imaju šansu da svake godine još jedan ceo vek, čuju po jedan „novi“ Prinsov album. Još jedan u nizu „Welcome 2 America“ biće objavljen u junu.
Možda je sebično poželeti da je još tu, među nama, ali uvek je poručivao da je ceo svoj život opisao u pesmama. A davno je rekao u hitu „I Would Die For You“ – i da, zaista i jeste umro dajući se svima onima koji su ga voleli. Svako onaj kome je ovih pet godina svet mnogo manje uzbudljiv i tmuran bez Prinsa Rodžersa Nelsona, zna zašto plače.
Vraćajući se na pesmu s početka teksta „Sometimes it Snows in April“ podsećamo na još jedan delić tog bisera:
„Plači samo za ljubavlju, nikad za bolom…“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare