Umetnost obično zaćuti kad se vodi borba između ovog ili onog sveta, ali je njena dužnost da bar pokuša da posvedoči. Za to su ponekad dovoljne i stare pesme.
Kad su Kanda, Kodža i Nebojša 2005. smislili naziv albuma “Prekidi stvarnosti”, na osnovu stihova svog pevača Olivera Nektarijevića, pa potom na sledećem izdanju “Deveti život” (2008.) predstavili i pesmu istog imena, sa rečima: “prekidi stvarnosti će doći” – sigurno nisu mislili na ovakve okolnosti u kojima sada obitavamo. Oliver je, međutim, na osnovu svog životnog iskustva u ovoj zemlji, kao uostalom i cela njegova generacija, vrlo dobro znao da su čak i takve nemoguće situacije moguće. Razlika je samo u tome što je prekid ovaj put obuhvatio planetu – ali to nekako ovde nikog nije puno iznenadilo.
Mi već znamo da ne smemo dopustiti prekidu stvarnosti da nas ni u čemu stvarno prekine.
U kovitlacu dešavanja, javnih i privatnih, prosto nema mnogo mesta za miran trenutak, tim pre što više nema spokoja. Ipak, muzika najlakše ispunjava naše sobe, pa makar i u brzini, na preskok, ako uopšte stižemo da čujemo nešto od uglavnom starih pesama koje smo nekad voleli – postajemo svedoci kako ono što je sadržano u njima, nekako snažnije deluje na nas pod sadašnjim usamljeničkim okolnostima. Kao da je umetnost, a sa njom i muzika, postala stvarnija, i više nas se tiče.
Kanda, Kodža i Nebojša – “Prekidi stvarnosti”
PROŠLOST JE JEDINA SADAŠNJOST
U našem novom, zaleđenom svetu, sva prošlost počinje da dobija novo značenje.
Odjednom smo u neželjenoj prilici da proverimo svoje utiske u vezi sa mnogim muzičkim albumima, ličnostima i pojavama, jednako kao i sa knjigama, filmovima, stripovima. Oni nas proganjaju, baš kao i ljudi koje smo nekada poznavali, a prema kojima možda nismo bili sasvim pravedni. Ponekad je potrebno dosta prisebnosti da prepoznamo šta je od ovoga realnost, a šta nam se samo priviđa.
Život koji stoji, navodi nas na čudne pomisli: naše Mona Lize danas su fotografije koje smo davno napravili, a egzistiraju negde u memoriji mobilnih telefona; naše Kazablanke su TV serije što ih dugo nismo gledali, a nekad su nas oduševljavale; naše Betovenove Devete simfonije popularne su pesme uz koje smo odrastali, ali smo ih se posle postideli, pa i bezrazložno zaboravili, da ih se sad opet podsetimo. Kao da nam cela naša zajednička pop-kulturna prošlost poručuje koliko toga smo propustili da shvatimo.
Često nalazimo skrivene poruke tamo gde do sad nismo ništa primećivali. Neki tvrde da su Joy Division idealna grupa za ovo doba: možda, ali ne zato što su navodno “mračni”. Postoji jedan njihov kvalitet koji tek sad izbija u prvi plan – oni su sve vreme bili puni žudnje za životom. Ko ih malo bolje sasluša – naročito danas – pronaći će kod njih humor i želju da se uprkos svemu preživi, kao i mnogo osude dehumanizovanog čovečanstva. Legendarni Ian Curtisov ekstatični ples sa mikrofonom na sceni, zapravo priziva življenje – jedinu vrednu stvar na ovom svetu. Joy Division nisu nimalo depresivni, nego tužni zbog onoga na kakvu su lažnu egzistenciju prinuđeni, i to sa razlogom velikim kao vrata – što se sad vidi jasnije nego ikad.
Trenutno mi više prija muzika u kojoj poruke nisu važne, čista lepota kao takva. Muzika u kojoj instrumenti daju čaroliju, što se ne obazire na epohe. John Coltrane, jednako kao i Bee Gees. Nepoznata gospel umetnica, jednako kao novi Tame Impala. Prastari folk bluz jednako kao Jeff Buckley. Od onih koji vladaju rečima, za najboljeg prijatelja smatram Woodyja Guthrieja, koji je uvek tu kad je stvarno teško, dok mi žena Zorica (Kojić) trenutno ne da da isključimo internet radio bobdylan.com, gde već vrte Dylanovu novu pesmu “Murder Most Foul”, kao i sve druge iz njegove karijere, 24 časa.
Kasno je sad slušati nekadašnja upozorenja pametnih ljudi koji su videli dalje od nosa, danas sami sebi moramo biti glavni mudraci.
Bee Gees – “Stayin’ Alive”
PRIRODA SVIRA SVOJ SOLO
Sasvim sigurno ste primetili kako u ovaj prolećni čas zelenilo svuda okolo raste, takoreći buja i bez nas, a da mu mi nismo nimalo potrebni. Ima neke poruke i u tome.
Joni Mitchell, na svom jedinom istinskom džez albumu, “Mingus” (nastalom u saradnji sa Charlesom Mingusom, 1979), nudi jednu od najzagonetnijih pesama svoje karijere, koja sasvim odudara od koncepta, i namerno se vraća njenim folk korenima da bi se priča bolje ispričala.
To je “The Wolf That Lives in Lindsey”, kompozicija naizgled posvećena vukovima – ali možda i ne. Sa mističnom snagom, ova pesnikinja koja je iz prve ruke upoznala izloženost prirodnoj okolini i ljude koji tako žive u rodnoj Kanadi, donosi nam ovde sagu o Lindseyju – na početku nam se ona čini kao storija o čoveku pod tim imenom, osobi sa duboko mračnom stranom, što ubija žene “lakog morala” i izvlači se sa tim, jer policiju ta ubistva ne interesuju. U njemu čuči vuk, daleko opasniji od onog Stepskog, koji prosto mora da obavi svoje zlodelo. Kraj pesme ne ostavlja mesta sumnji da Lindsey nastavlja sa kruženjem siromašnim krajevima Holivudskih brda kao vuk, i ubija, jer je to njegova priroda.
Niko ne može ništa da uradi po tom pitanju, zato što priroda uvek dolazi, uzme svoje i odlazi.
Joni Mitchell – ““The Wolf That Lives in Lindsey”
“Of the darkness in men’s minds
What can you say
That wasn’t marked by history
Or the T.V. news today
He gets away with murder
The blizzards come and go
The stab and glare and buckshot
Of the heavy heavy snow
It comes and goes
It comes and goes”
“O mraku u ljudskom umu
šta još može da se kaže
a da nije već obeleženo u istoriji
ili današnjim vestima na TV
On se izvlači sa ubistvom
mećave dolaze i odlaze
ugriz, pogled i metak
gustog, gustog snega
dolazi i odlazi
dolazi i odlazi”
Zaključak je jednostavan: priroda nema razloga da uopšte obraća pažnju na nas i naše bubice, nastrane običaje i naravi, pred njom smo svi isti. I nimalo joj nismo potrebni.
Ponekad odem da pogledam u Dunav, tu gde je najveći, gde mu se Sava priključuje, na sadašnjem dorćolskom keju – sticajem okolnosti gledam ga sa te tačke od kad sam bio dečak, jer sam rođen pored njega, i tu sam se igrao na pesku, kad ga je još bilo. Nema boljeg mesta u Beogradu da shvatite koliko ste mali. Prilično sam siguran da kao najjača lokalna prirodna sila, reka nema mnogo razloga da nas sažaljeva, jer nam je toliko puta govorila da nismo baš toliko važni, ali malo ko je slušao.
