0
"Ah, Peđa! Svi vole Peđu". Upravo ovu rečenicu čućete ako se, kojom nevoljom, nađete na nekom od odeljenja Univerzitetsko-kliničkog centra Srbije.
A ta „izjava ljubavi“ odnosi se na Predraga M. Mitrovića, kardiologa, profesora Medicinskog fakulteta, direktora Klinike za urgentnu internu medicinu i načelnika Odeljenja postkoronarne jedinice I UKCS. I dok će većina Predraga Mitrovića nazvati omiljenim doktorom, šira javnost ne zna koliko je posredi jedno znatiželjno biće.
Ne postoji jedna, već onoliko drugih strana ličnosti beogradskog kardiologa i profesora. No, jedna je u Mitrovićevom životu prisutna duže nego li medicina – muzika. Otuda i ne čudi što sebe u razgovoru za Nova.rs opisuje kao „muzičara koji se bavi medicinom iz hobija“:
– Muzikom sam počeo da se bavim u drugom razredu osnovne škole, kada sam upisao violinu u Muzičkoj školi „Mokranjac“, a medicinom tek kada sam upisao fakultet. I verovatno bih bio muzičar da nisam lekar. Muzika je deo mene. Ali, ne samo muzika. Ja sam kao Don Kihot koji se bori protiv vetrenjača – pokušavam da borim za kulturu. Možda će nekom ove reči delovati jeftino, ali pokušavam da pokrijem tri stuba koji su osnova svakog naroda – zdravlje, edukacija i kultura. Ako narod nema kulturu, ne postoji. Setimo se Vinstona Čerčila, koji je, kad su mu, tokom Drugog svetskog rata, tražili da smanji ili čak ukine budžet za kulturu rekao: „Ako ukinemo kulturu, zašta se onda borimo?“ Stalno pokušavam da promenim nešto u ovom društvu, da budem pozitivan, privučem ljude umetnosti – priča Predrag Mitrović, koji je i apsolvent na Fakultetu muzičke umetnosti, ali i na Teološkom fakultetu.
Iako potiče iz ugledne beogradske porodice, u medicinu nije „ušao“ po očevom nalogu. Naprotiv. Otac mu je, priseća se Mitrović, bio očajan kad je upisao Medicinski fakultet, znajući šta ga u ovoj zemlji čeka.
– Ali, medicina je specifičan posao, jer imate pravo da „čačkate“ po čoveku s ciljem da ga izlečite. A kad uspete da ga izlečite, to je neopisiva satisfakcija. Zato je medicina broj jedan za mene. I pored toga što uslovi rada nisu savršeni, ispunjava vas. Pa, mnogi kompozitori, pisci, slikari bili su i lekari. I mirili su dve suprotnosti – jer medicina je egzaktna nauka, a umetnost potpuni antipod, sloboda!
Tu slobodu koju umetnost, naročito muzika pruža, osetio je kad je od tetke za rođendan na poklon dobio ploču grupe Boney M. Bio je tad šesti razred osnovne škole. I poželeo je u tom trenu da „poseduje“ što više muzike. Danas, mnogo decenija kasnije, ima čak 20.000 ploča i 30.000 kompakt diskova. U tom šestom razredu osetio je i istu tu slobodu slušajući rokenrol. Toliku da ga ni batine nisu odvratile od rokenrola:
– Imao sam novac od džeparca i kupio sam prvu gitaru u jednom beogradskom komisionu, osnovao prvi bend, i krio to od roditelja. Ali, videli su na televiziji delić nastupa iz Dadova, dobio sam batine, a gitaru morao da vratim. Tu ljubav prema rokenrolu usadili su mi moji rođaci, dva brata od kojih je jedan svirao gitaru u grupi Divlji anđeli, a drugi s Bebi Dol, u čuvenoj pesmi „Mustafa“. Iako sam bio klinac, vukli su me na probe i žurke u Dom omladine i SKC. Gledao sam, zahvaljujući njima, iz prve ruke, kako su nastajali Ekatarina Velika ili Disciplina kičme. I kad to doživite, ne možete da se odvojite rokenrola, postane vam opsesija – ukazuje Mitrović.
I posle prvog, školskog benda, pre 34 godine s drugom Aleksandrom Delićem osnovao je alternativnu beogradsku grupu Šablon. Na početku su svirali, uglavnom, obrade:
– Tada smo procenili da je bolje svirati svuda, nego imati album. A kada smo konačno snimili debi album 1997. „Svet je tu“, bio je to nesrećan trenutak za ovu zemlju, inflacija, bedne plate… Ali, opstali smo, održali dvestotinak koncerata, iako se bavimo drugim zanimanjima. Snimili smo i objavili osam albuma, a grupe koje su osnovane kad i mi brzo su nestale. Muziku volim, i ne mogu da prestanem da se bavim njome, i praktično to radim profesionalno. Kad mi neko spočitava zašto se kao doktor „trpam u muziku“, moj odgovor je: „Hajde da vidimo šta je ko uradio – izađi mi na crtu“. Ponekad mi je žao što ne živim od muzike, ali pitam se da li bih mogao…
Iako od muzike ne živi, Mitrovićeve muzičke apetite ne zadovoljava grupa Šablon, koju ima više od tri decenije, već je osnovao još jedan bend – Ultrasonido (Ultrazvuk BG). No, ovaj potonji posve je neobičan, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ljudi koji ga tvore. Pored doktora Mitrovića, tu su i cenjeni i nagrađivani književnik Igor Marojević i ugledni rok kritičar i publicista Ivan Ivačković. Kad Mitrovića upitam zašto još jedan bend – priča o izazovu i uzbuđenju kad se sretnu ličnosti koje se profesionalno bave nečim sasvim drugačijim a vezuje ih strast spram muzike.
– Spojite se s ljudima koji su kreativni, a bavili su se muzikom iz hobija, i imate mogućnost da bez presije pravite pesme, uživate u stvaranju. Ideja za bend je potekla od Marojevićevog i mog zajedničkog prijatelja koji nas je upitao – Što ne uradite nešto zajedno, kad obojica imate dobre pesme? Igor, koji je imao bend Stvarno kvarno i snimio solo album „Da se ne zameri“, čuo je da imam grupu Šablon i šta sam sve radio u muzici, ali i moja i njegova muzička karijera prošle su ispod radara. I odabrali smo po šest Igorovih i mojih pesama i rešili da počnemo da vežbamo i snimamo. Ali, bio nam je potreban bubnjar. I kada sam Ivana Ivačkovića upitao da bude član benda, požalio mi se kako nije svirao gotovo 15 godina. Ali, čim je seo za bubnjeve delovalo je kao da nije pravio pauzu. Iako je uslov za članstvo u bendu Ultrasonido bio da smo profesionalno ostvareni u drugim poljima, ispostavlja se da više uživamo u ovom hobiju, jer jedva čekamo da se nađemo, probamo, sviramo. I drži nas to već gotovo dve godine – iskren je.
Pre nekoliko meseci objavili su EP „Dendi„, sa po tri pesme na srpskom, ali i na španskom jeziku, što se naslućuje i iz naslova benda, a uveliko snimaju i prvi album “Ljubav i sve uz nju”. A šta će novo ponuditi s debi albumom onima kojima se danas, kako kaže Mitrović, nudi prosečna muzika?
– Postavili smo visoke standarde. To je alternativna muzika, a i tekstovi naših pesama nisu stihovi kakvi se mogu čuti u pop muzici, već ozbiljne priče. Možda će to nekog podsetiti na muziku osamdesetih – ali onako kako ona zvuči 2024. godine. Mislim da će i muzički i kulturološki to biti nešto neobično – smatra Mitrović, a kao kuriozitet navodi da su jedini bend koji će album objaviti na srpskom i španskom i jedini čiji je prvenac dupli album. Nikada na ovom tlu, kako ističe, nije postojala grupa koja je pevala na španskom.
Album bi trebalo da izađe do kraja godine, a basista Ultrasonida priča i o tome da li im je slava u osnovnim profesijama teret ili prednost za bend:
– To nam je minus. Iako ima onih znatiželjnih koji jedva čekaju da čuju šta smo napravili, tu su i oni zlonamerni koji kažu: „Baš će jedan doktor, pisac i kritičar nešto da urade“. To je otežavajuća okolnost u čitavoj priči i zato ne smemo da se obrukamo s onim što ćemo prezentovati publici.
Ali, nije samo rokenrol, kojeg pušta i u svojoj autorskoj emisiji na jednom beogradskom radiju, pasija beogradskog kardiologa, već i klasična muzika. Bavi se horskim pevanjem, komponuje klasičnu muziku, više od deset godina organizovao je festival Muzika Klasika Light na Kalemegdanu:
– S doktorkom nauka Aleksandrom Paladin sam 2010. pokrenuo prvu reviju umetničke muzike, ne samo u Srbiji, već i na Balkanu „Muzika Klasika“. Uz tu reviju, koja izlazi jednom u tri meseca, dobija se kompakt disk na poklon s muzikom kompozitora, i izvođača koje predstavljamo.
A, pored muzike, i književnost je deo života našeg živopisnog sagovornika. Nema samo hiljade albuma, već i knjiga. Ne naziva sebe kolekcionarom, no kaže da na svojim policama i koje kuda ima oko 6.000 knjiga. Gotovo svaka od njih podseća ga na neki trenutak u životu i mnogima od njih se često vraća. I sam je autor nekoliko romana. Sve je počelo kad je nekoliko decenija bavljenja medicinom „spakovao“ 2006. u prvi roman – „San urgentne noći“.
– Moj prvi roman nastao je slučajno. Kad radite u prijemnoj ambulanti – to je neopisivi haos. I kad god bih imao pauzu zapisivao sam te neverovatne, groteskne situacije da ih ne bih zaboravio. I te moje beleške su stajale na stolu, a kad su ih moje kolege pročitale, ponukale su me da probam da ih objavim u knjizi. Iako sam bio skeptičan, odneo sam rukopis u izdavačku kuću „Filip Višnjić“ i rešili su da ga objave. I knjiga, čiji je naslov aluzija na Šekspirov „San letnje noći“, odlično je prošla, doživela na desetine izdanja. Publiku, očigledno, zanima šta se dešava u bolnici, pogotovo što sam sve te situacije opisao na satiričan način. Vrlo brzo je snimljena i serija po romanu, sa dvadesetak epizoda. Bila je to prva serija tog tipa na Balkanu – seća se Mitrović, a ogromno interesovanje za prvi roman ohrabrilo ga je da napiše drugi „Ne sviđa mi se da ti bude prijatno“, u kojoj je opisao noći u koronarnoj jedinici, pa one u sali za kateterizaciju u trećoj knjizi „Sve je dobro što se urgentno svrši“, da bi „Laguna“ 2020. objavila i Mitrovićev „Pun pansion“ (s podnaslovom „Bilo jednom u Urgentnom centru“).
Uprkos svim tim romanima, ne usuđuje se da sebe nazove književnikom. Otkriva kako upravo piše istorijski roman o Nenadovićima, a završio je i knjigu radnog naslova – „Šta ako sam ja sledeći?“.
– Ostao sam opet u Urgentnom centru, ali zato što je ta zgrada, što mnogi ne znaju, jedna od prvih bolnica na Balkanu. I u tom novom romanu priča se odvija tokom Velikog rata 1916. godine, i mislim da će čitaocima biti zanimljiv.
A dok čeka da mu bude objavljena još jedna knjiga, Peđa Mitrović, kako mu temperament nalaže, ne miruje. Upravo je osnovao izdavačku kuću „Artenter“ i od 1. oktobra pred srpskom čitalačkom publikom naći će se četiri nove knjige, koje potpisuje kao urednik. Upitan da li se u doba, kada se sve manje čitaju knjige, pokretanje izdavačke kuće može okarakterisati kao hrabar ili sulud potez, ukazuje:
– Odgovor je u samom nazivu izdavačke kuće – „Artenter“. Dakle, otvaram vrata umetnosti, kulture. Ovde je prva asocijacija na izdavačku delatnost jedan čovek ili ekipa ljudi koji žele da zarade, profitiraju. A zbog te trke za profitom, gubi se na kvalitetu. Ja ne živim od toga, već se borim za kulturu, i želim da „Artenter“ objavljuje knjige koje bi svako trebalo da ima u svojoj biblioteci. Svaka od te prve četiri knjige jedinstvena je – objašnjava, navodeći najpre kao primer prvi srpski roman „Janjičarove uspomene ili Turska hronika“:
– Taj roman je u 15. veku napisao Konstantin Mihailović kojeg su kao malog Turci „pokupili“, poturčili i bio je janjičar. Ali, ne zna se dovoljno da je on praktično bio insajder, koji je s pozicije na dvoru Mehmeda drugog Osvajača, odavao tajne Turaka hrišćanskim vladarima. Dakle, on je praktično bio naš prvi Džejms Bond, špijun još u 15. veku. Na kraju, kad je oslobođen, napisao je ovaj roman koji je objavljen u Češkoj i Poljskoj. Mislim da je to knjiga koju bi svako trebalo da ima, jer nosi ne samo književnu, već i istorijsku težinu.
Kao još jedan raritet izdvaja roman španskog književnika, ali i sociologa i psihijatra Migela de Unamuna „Sećanja na detinjstvo i momačko doba“, s početka 20. veka.
– Prvi put se ovaj roman objavljuje na srpskom jeziku, a ljubitelji španske književnosti dobro znaju ko je Unamuno. Upravo je on objasnio srž Španije, i smatram da nešto tako dragoceno, što do sada nije bilo nuđeno čitaocima, treba objaviti – sud je Mitrovića, koji Srbima otkriva još jednog do sada nepoznatog autora, argentinsko-venecuelanskog pisca Hozea Migela Vivasa i njegov debitantski roman „Odsjaj“.
– Iako je Vivas mlad pisac, važi za jednog od najperspektivnijih književnika u Argentini i Venecueli. Sviđa mu se Balkan, ovde je često dolazio, pa je glavna junakinja njegovog krimi trilera, koja odgoneta niz serijskih ubistava u Latinskoj Americi, Novosađanka Ankica Stefanović. Objavljujemo i izbor iz poezije aktuelnog dobitnika Nagrade „Branko Miljković“ Dragoslava Dedovića „Portret ljubomornog ljubavnika ili Police u plamenu“, pesnika s bogatim profesionalnim i životnim iskustvom, koji se čita kao novonapisana knjiga. Poezija je kod nas nepravedno zapostavljena, što je tužno, jer pesme ponekad imaju veću težinu i moć od romana i priča – konstatuje naš sagovornik, kojem je s „Artenterom“ cilj da čitaoci s nestrpljenjem iščekuju svaki sledeći naslov.
A ako sve ono do sada pobrojano što Predrag Mitrović radi u životu nekom nije dovoljno da se zaprepasti – ima još nešto… Naime, više od dve decenije proučava primenu muzike u lečenju pacijenata s bolestima srca. Otuda projekat „Muzika leči“.
– S Aleksandrom Paladin sam godinama istraživao kako muzika leči i napravili smo novi sistem „Kvantitativna muzikoterapija“. Kad popijete lek, vi ga možete istog časa izbaciti iz organizma, i on će i tad delovati bar 30 odsto. A muzika deluje tako na vaš organizam da ne možete da joj pružite otpor. Muzikoterapija postoji još od vremena Platona, i antičke Grčke, primenjuje se i u psihijatriji već godinama. Postavlja se pitanje koju muziku puštati pacijentu, ali suština je u u tome da ne postoji pravilo. Ne treba čoveku naturati da sluša muziku koju ne voli, jer mu se ubrzava rad srca, skače pritisak. Svako od nas, uglavnom, sluša po jedan ili dva muzička žanra, ali na naš organizam deluju tri-četiri. Bitno je da muzika bude u tempu našeg srca, da to ne budu hitovi, već instrumentalna muzika, nikako ona koju ne voli pacijent. U suprotnom mu se ubrzava rad srca, povišava pritisak. Muzika i te kako utiče na naše zdravlje – zaključuje čovek koji je u istom danu i doktor, i profesor, i basista, i gitarista, i kompozitor, i književni autor, izdavač, radijski voditelj…
– Da, zvuči malo šizofreno (smeh)… Spavam jako malo, po dva-tri sata, i nemam slobodnog vremena. Ali, suština priče jeste da sve što radim – mogu sam. Naučio sam se kroz život da budem samouk. Mogu da snimam muziku kod kuće, da prelamam, pišem…. Naučio sam kao da ne gubim dragoceno vreme s drugima. Doduše, nije lako i videću da li će zdravlje da me služi. Ali, sve ono što radim regeneriše me i mentalno i fizički. Jednostavno, uživam!
Bonus video: Goran Milašinović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
