Kolege, umetnici me brane a ovi neki, ne znam ni ko su, ni čime se bave, ni da li su im prava imena, optužuju me da skrnavim i umetnost i patrijarha Pavla. Najviše me je zabolelo kad su na društvenim mrežama rekli da treba da odem iz Srbije, da ne zaslužujem da nosim srpsko ime i prezime, Potpuno sam bio zbunjen, zaplakao sam, kaže za Nova.rs naš ugledni vajar Ljubomir Lacković.

Njegov rad je na inicijativu Emira Kusturice postavljen na Vidovdan u Andrićgradu, da bi nakon samo dva dana zbog negativnih reakcija javnosti bila uklonjen.

Da je planirano da njegova skulptura patrijarha Pavla bude postavljena samo tokom Vidovdana, kako je napisano, autor nije znao. Kao ni to, kako se pisalo, da je plaćen da uradi ovo delo.

– Ova skulptura je bio moj poklon Andrićgradu. A na to sam se odlučio nakon izložbe koju sam imao sa Bisenijom Tereščenko, koja je tamo radila dva predivna velika mozaika. Tada su Emir Kusturica i njegova supruga videli moju skulpturu patrijarha Pavla, u veličini 60 cm, i oduševili se. I pošto sam čuo da u Rusiji prave spomenike patrijarha Pavla i Alekseja, rešio sam da kao poklon Andrićgradu uradim patrijarha Pavla u prirodnoj veličini po eksponatu koji se Kusturici dopao.

A ta Lackovićeva skulptura patrijarha Pavla po pozivu je bila izložena na izložbi u Luvru još 2007. godine i dobila je izvrsne kritike.

– Kada su je videli, tražili su da pošaljem još neko svoje delo za izlaganje. Čovek koji je posredovao rekao mi je da tako nešto pre nije doživeo. Jer, kada izlažete po pozivu, to je velika čast jer vi birate delo i imaju poverenje u vas da ćete odabrati nešto najbolje.

A kako je došao na ideju da tada na svoj način ovekoveči patrijarha Pavla, objašnjava:

– Pre dvadesetak godina, video sam njegovu fotografiju u novinama koja mi je privukla pažnju zbog pokreta. Osećao sam da je lep u duši i poželeo sam da ga prenesem u materijal po toj slici. Kako sam ga smatrao Božjim čovekom, želeo sam da prikažem njegov duh koji ne može da istruli. Kostur je urađen od krstića koji su šupljikavi i kroz njih prolazi svetlost, sve je prirodno obasjano da se prikaže ta prozračnost. Nisam hteo ništa da ulepšavam jer je njegova duša bila ono što je najlepše. Bio je primeran, prizeman čovek od naroda, i to me je inspirisalo.

Tako je po svojoj skulpturi uradio patrijarha Pavla u prirodnoj veličini kao poklon Andrićgradu i svi su, kako kaže, bili oduševljeni tom idejom. A onda se sve okrenulo naopačke. Niti je obavešten da je bilo planirano da stoji samo za vreme Vidovdana, niti zna gde se danas nalazi njegovo delo.

– Za skulpturu je napravljeno mermerno postolje na Vizantijskom trgu, gde mu je određeno mesto. Iza su zazidali prozor od kuće, da ne odvlači pažnju, da bi bio pun utisak i da se reflektuje senka kako sunce zalazi. Nađeno mu je centralno mesto, idealno da ne kisne, zbog materijala. U ponedeljak je postavljen, u pet sati je počela svečanost, govorili su Dodik i Kusturica, uručena nagrada piscu Milovanu Danojliću. Skulptura je otkrivena, otišli smo na izložbu Arhiva Srbije, svi su čestitali, sve je bilo predivno. Ni slutio nisam šta će se događati sutradan – iskren je Lacković.

A onda, kao grom iz vedrog neba, krenula je kampanja protiv njegovog dela.

– Ne znam ko je to pokrenuo, niti o čemu se radi. To nije spomenik, nego skulptura, ljudi to brkaju. Sve je krenulo po portalima, bilo je mučno i neočakivano. Nisam mogao da pratim šta su ljudi pisali jer nisam mogao da shvatim da se moj čin iz najbolje namere tumači na tako loš način. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali da ljudi koji nisu iz sveta umetnosti imaju takav uticaj, to nisam mogao da verujem. Dok sam tamo boravio, svi su bili oduševljeni, ljubazni. Posle sam čuo da je sve to politika, ali ja to ne razumem, niti mogu da razumem. A onda sam čuo da je skulptura sklonjena. Niko mi to nije zvanično javio – kaže Lacković i potvrđuje da ga nije kontaktirao ni Emir Kusturica.

Vajar Ljubomir Lacković rođen je 1955. u Zemunu. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1985. godine, u klasi prof. Vojislava Vujisića. Član ULUS-a je od 1984, aod 1994. i ULUPUDS-a. Više od 30 godina se uz intenzivno stvaralaštvo i izlagačku delatnost, bavio i pedagoškim radom.

Istoričar umetnosti Dušan Milovanović, svojevremeno je o delu Ljubomira Lackovića, između ostalog, zapisao: „Na srpskoj likovnoj sceni njegovo delo grmi energijom koja se očigledno preliva i dalje, van njega. On je svakako zauzeo visoku poziciju na još uvek nenapisanoj stranici buduće, velike istorije srpske skulpture. Čini se da je njegova sudbina, kao i u većine velikih umetnika da ih do kraja razumeju tek budući, što za nama dolaze…“