Bergerov film je druga velika adaptacija "Na zapadu ništa novo" Eriha Marije Remarka i možda je više u dosluhu sa svojim predloškom, ali nesporno izgleda i kao "eksploatacijski film" koji ratna stradanja koristi za bolesnu nasladu jezivo realističnim dočaravanjem istih.
Najbolji (anti)ratni film svih vremena je „Idi i smotri“ (1985) Elema Klimova. Ali, da ne pomislite da sam previše ozbiljan na temu i da, ne daj bože, ne mislim da ratni filmovi nisu najbolji kad su natopljeni crnim humorom, odmah na drugom mestu ove liste je „Three Kings“ (1999) Davida O’Russella. Najbolji (anti)ratni film o Prvom svetskom ratu je, lako moguće, Peter Jacksonov dokumentarac „They Shall Not Grow Old“ (2018). Od Spielbergovog „Saving Private Ryan“ (1998), ratni filmovi postali su povodi i poligoni za vrlo surove akcione filmove, a stvar je ušla u svoju blokbaster fazu sa Nolanovim „Dunkirk“ (2017), da bi se na vrlo sličan način i sa nešto „umetničkijim“ ambicijama reprizirala i na terenu Prvog svetskog rata u Sam Mendesovom „1917“ (2019).
“Na zapadu ništa novo” (“Nothing New in the West”) (2022, r. Edward Berger)
Bergerov film je druga velika adaptacija „Na zapadu ništa novo“ Eriha Marije Remarka (prva je bila 1930. u režiji Lewisa Milestonea) i možda je više u dosluhu sa svojim predloškom, ali nesporno izgleda i kao „eksploatacijski film“ koji ratna stradanja koristi za bolesnu nasladu jezivo realističnim dočaravanjem istih. Od prvog kadra, film je neprekidna smena ratnog makabra u kome glavni junak nije ništa drugo do „vodič kroz rat“.
Tokom filma videćemo delove tela koje je bomba raznela na grane drveta, ostavila ih bezruke u bodljikavim raljama, spalila ih, iskopala im oči, pregazila ih tenkom… Rat će nam se otvoriti u svoj svojoj neljudskosti, ali s obzirom da ostaje zarobljen između vojnika, kojima je nekako i „namena“ da ginu, bićemo šokirani, ali ne i užasnuti. Rat se ne preliva na običan život, on je samo rat „novim, monstruoznim“ sredstvima, i zbog specifičnosti „zapadnog fronta“ skoro kao da se odigrava u ringu.
Originalni naslov Remarkovog romana je „Na zapadu ništa novo“. U međuvremenu, ta fraza se odomaćila i kod nas i u svetu da ukaže na prakse kojima „nema pomoći“. Otuda čudi da Berger svoj film nije malo više tretirao crnim humorom. Istina, već uvodna sekvenca u kojoj vidimo kako naš junak, Paul Baumer, dobija svoju uniformu nosi notu humora i okrutnog cinizma, i takvih momenata biće još, ali oni uvek ostaju intelektualno skriveni iza „ozbiljnih stvari“. Zato „All Quiet…“ ne deluje kao stradanje jednog čoveka, već kao satiranje masa.
Još je slabiji pokušaj da se radnja, koja je sada sabijena u poslednju godinu ratovanja, politički natkrili nemačkim „kancelarima“ nevoljnim da priznaju poraz i zaustave smrt 40.000 vojnika nedeljno. U njihovom ponašanju, mi vidimo i sudbinu istih tih „Nemaca“ u Drugom svetskom ratu, ili bilo kom ratu. Uvek debele svinje šalju ljude u rat. Međutim, taj proces je još teatralniji od ovog ratnog i još više doprinosi našoj distanci spram dešavanja, iako ide na ruku našem razumevanju istorije.
OCENA: 7/10
BONUS VIDEO: Mads Mikelsen u Sarajevu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare