32
Neophodno je dati nam šansu da svoje filmove predstavimo publici širom sveta, jer nam je ta šansa uskraćena kod kuće. Ne možemo sami, bez pomoći zapadnog sveta, apel je ruskog reditelja i producenta, koji je želeo da ostane anoniman jer "rizikuje život u Putinovoj Rusiji".
I dok ruska agresija na Ukrajinu ostavlja tragične posledice po ukrajinski narod, malo ko uzima u obzir širu sliku. A ona se tiče i samog ruskog naroda. Jer još od Hladnog rata Rusija se nije našla u izolaciji u kakvoj je sada, pogođena ekonomskim sankcijama zapadnih zemalja.
No, nisu samo ekonomske sankcije te zbog kojih je Rusija u svojevrsnom samotnjaštvu. Na udaru se, zbog invazije na Ukrajinu, našlo sve što nosi predznak rusko. I „na meti“ su i umetnici, ne samo oni koji su sada u naponu snage, već I oni koji su onoliko zadužili svetsku kulturu, a odavno nisu sa nama, od Dostojevskog preko Čehova, do Čajkovskog.
Stoga je američki „Dedlajn“ pozvao poznatog ruskog reditelja i producenta da opiše situaciju iz svoje perspektive. Iz srca Rusije. I pristao je, ali pod jednim uslovom – da ostane anoniman, s obzirom da živi u zemlji u kojoj je „Putin zabranio slobodu govora i misli“.
Kolumnu za „Dedlajn“ započinje utiskom da se pre nešto više od dve nedelje za čitavu rusku filmsku industriju svet srušio!
– Naravno, ne može se to nikako porediti sa onim što preživljavaju naše komšije i prijatelji u Ukrajini. Nije ni blizu. Ne u „specijalnoj operaciji“, već u ratu, kako ga oni Rusi koji imaju imalo svesti nazivaju, ali kroz šapat jer se boje da ne budu progonjeni, samo je jedan agresor: Rusija – navodi umetnik.
Ali, ne može se oteti utisku da se taj rat vodi na dva fronta. Jedan na teritoriji Ukrajine, a drugi u samoj Rusiji, u kojoj su se zvaničnici ostrvili na sopstveni narod koji misli svojom glavom:
– U Rusiji imamo svakodnevne žrtve rastuće i dominantne propagandne mašinerije – a to su oni koji dele internet mimove „nove naslovne strane“ Tolstojevog „Rata i mira“ pod nazivom „Specijalna operacija i mira“. To su svi oni koji izlaze na ulicu, rizikujući da dobiju 15 godina zatvora samo zbog mirne šetnje. Kao i svi oni koji su kupili kartu u jednom pravcu za Istanbul, Jerevan i Helsinki, jedine destinacije na koje se odavde može otići kako bi na miru razmislili šta im je činiti dalje ili kako bi svoje snove ostvarili negde drugde, sa svega nekoliko stotina dolara u džepovima, u poslednji čas razmenjenih od sada bezvredne rublje – ovako opisuje situaciju u svojoj zemlji.
I dok konstatuje da svi Rusi jesu patriote, upozorava na katastrofalne posledice svega što se dešava:
– Sve što je čitava generacija postigla u poslednjih deset godina, svi oni mostovi koji su izgrađeni sa kolegama iz Amerike i Evrope kako bismo napravili čvršće veze ali i živeli u boljoj Rusiji, onoj koja je istinski deo globalne filmske industrije, sada je poništeno. Te bolje Rusije više nema, izbrisana je u trenu, kao i snovi čitave generacije filmskih, muzičkih, likovnih stvaralaca. Mnogi od njih bili su isuviše mladi da bi glasali za Putina kada je prvi put došao na vlast i mnogi su sada prihvatili da je bitka za ličnu slobodu izgubljena, a svoje živote su prepustili policijskoj državi. Sloboda govora je u Rusiji pretrpela težak udarac. Nameću se zatvorske kazne za širenje „lažnih vesti“. A filmska sloboda završila je u grobu. Za sve nas koji smo još uvek u Rusiji, koji strahujemo za bezbednost naših porodica, nemamo drugi izbor do da ostanemo nemi ili da govorimo anonimno.
Osvrće se potom umetnik na bojkot koji doživljava ruska kultura od početka invazije na Ukrajinu, uz opasku da to nije pravedno:
– Bojkotuje se sve što ima veze sa Rusijom. Čak i mi koji već godinama koristimo umetnost kao vid protesta protiv Putinovog režima s nadom da će to ujediniti ljude i proširiti im horizonte na udaru. U jednom trenutku ruski autorski film, opoziciono nastrojen, dočekan je s raširenim rukama širom sveta. Svi mi kojima je stalo kojim će pravcem Rusija ići u budućnosti takođe smo izloženi bojkotu. I sada, živeći u totalitarnom režimu, našli smo se u situaciji da nas bojkotuje s obe strane – ocenjuje ruski umetnik.
Iako priznaje da svaki građanin Rusije, na neki način, snosi odgovornost za sve što se dešava, jer su bili uljuljkani, zahvatio ih je „stokholski sindrom“, nisu se dovoljno glasno protivili sistemu, niti su izašli na ulice pre nego što je to „postalo nelegalno“, ipak upućuje apel:
– Ne bi trebalo da budemo kažnjeni zbog toga što smo u jednom trenutku poverovali da postoji šansa da se pronađe ravnoteža u „sivoj zoni“. Pre nego što je naša zemlja postala jedan veliki zatvor, delovalo je moguće da predstavljamo „bolju, lepšu stranu Rusije“ kroz filmove koje smo pravili. Nije me sramota što sam iz Rusije, i nikada me neće biti sram. Rusija je zemlja velike istorije i velike kulture. Ali, sramota me je što su agresori i oni koji donose odluke u ime čitavog naroda Rusi. To ne zaslužuju!
Svet bi bez ruske kulture, kako podseća, bio „dramatično drugačiji“. Nije zato zgoreg setiti se da je Boris Pasternak bio prinuđen da „prokrijumčari“ svoje delo „Doktor Živago„, koje je prvi put objavljeno u Italiji, i po kojem će Dejvid Lin snimiti 1965. godine istoimeni nagrađivani film.
Ili da je Sergej Ejzenštajn ustao protiv sistema i samog Staljina. Poslednje ostvarenje u svom opusu „Ivan Grozni“, koje je počeo da snima na nagovor samog Staljina 1942, prikazano je dve godine kasnije i čak ovenčano Staljinovom nagradom. Ali, već u drugom delu istorijskog spektakla, u kome ruskog cara igra Nikolaj Čerkasov, Ejzenštajn je sebi dao „preveliku slobodu“, donevši na veliku platno svu okrutnost Ivana Groznog, samu prirodu moći i tiranije, time i kritiku staljinizma. I naravno, završio je drugi deo filma u bunkeru, a prvi put je prikazan tek 1958. godine, nakon Staljinove smrti.
Setimo se i Tarkovskog, koji je stvorio potpuno novi filmski jezik, kako bi na vešt način umakao cenzuri.
– Nisam sovjetski disident, niti sam u konfliktu sa sovjetskim vlastima, ali kad bih se sad vratio kući, ne bih imao posla – kazao je Andrej Tarkovski na pres konferenciji u Milanu 1984. godine.
Otuda anonimni ruski stvaralac konstatuje da Rusija ulazi u novu eru provladine filmske propagande:
– Industrija kinematografije je potpuno pod kontrolom države. I to nije prvi put u ruskoj istoriji. Ali, one koji su još uvek glasni i time preuzimaju veliki rizik trebalo bi podržati. Ako je neka zajednica poznata po zalaganju za slobodu, onda je to filmska zajednica. Neophodno je dati nam šansu da svoje filmove predstavimo publici širom sveta, jer nam je ta šansa uskraćena kod kuće. Nije ovde reč o crvenim tepisima, već o tome da je neophodno širiti poruku. Umetnost ostaje moćno i uticajno stredstvo, bez obzira na to koliko su mračna vremena. Sada je trenutak da se ujedinimo, jer ako naš film, pozorište, muzika može bar jednu osobu da uveri da nije sama i da otpor još uvek postoji, onda smo na korak bliže od preuzimanja naše zemlje, bar u smislu slobode. A to ne možemo sami, bez pomoći zapadnog sveta!
Bonus video: Ruski pisci
