0
Smrt. Umetnost. Ljubav. Heroin. Gubitak. Tuga. Lepota... Princ tame progovorio je o onome što čini njegovu dušu, šta je razdire, ali i onome šta je ispunjava, kako se suočava sa životom nakon tragičnih gubitaka oca i oba sina, kako su opijati uticali na njega i šta vidi kada duboko pogleda u oči publike. Iskreno, otvoreno, bez trunke patetike - Nik Kejv.
„Stvaram iz ideje da se u vašem životu može desiti nešto što je apsolutno potresno i tragično, ali u isto vreme može biti iskupljujuće i lepo“, reči su Nika Kejva u ekskluzivnom intervjuu za „Njujork tajms“. Do ove životne perspektive došao je prolazeći kroz pakao.
Godine 2015, Kejvov 15-godišnji sin Artur je umro nakon što je pao sa litice u blizini porodične kuće u Brajtonu u Engleskoj. Kejv je uspevao tokom vremena da prihvati „krhkost milosti života“. Njegova umetnost je odražavala promenu. Kejv je bio jedan od mračnih prinčeva muzike, poštovani tekstopisac i izvođač koji se nije plašio zvučne i lirske abrazije i provokacije, nestrpljiv stanovnik u senkama duše.
Međutim, postepeno je postao prenosilac veličanstveno katarzičnih, ohrabrujućih i empatičnih – iako ne manje nepokolebljivih – albuma i nastupa uživo. Izvan muzike, Kejv ima online kolumnu „The Red Hand Files“ u kojoj sa dirljivom pažnjom i moralnom jasnoćom odgovara na pitanja čitaoca.
Metamorfoza 63-godišnjeg Australijanca je u velikoj meri u fokusu „Vere, nade i pokolja“, knjige sačinjene od istraživačkih intervjua između Kejva i novinara Šona O’Hagena, koja će biti objavljena 20. septembra.
Nažalost, u maju, nakon što su intervjui završeni, Kejvov najstariji sin, Džetro, neočekivano je umro u 31. godini. „Mislim da su ožalošćeni ljudi svesni roka trajanja sopstvene bede“, kaže Kejv. „Ali što se tiče Artura i Džetra, ne mogu da obrišem ruke i kažem: ’U redu, sada idem dalje‘.“
Uz izvinjenje ako je još uvek sveže da se o tome govori, novinar „Njujork tajmsa“ ga je upitao kako pronalazi snagu da krene napred nakon što je pretrpeo toliko snažan drugi poraz, a Kejv je sasvim mirno i iskreno odgovorio:
– Ne znam kako da to kažem, zaista, ali znam da postoji izlaz. Zastrašujuća stvar kada je Artur umro bilo je pitanje „Kako bi ovaj osećaj ikada mogao biti drugačiji?“ Ne želim da se sve o čemu pričam i sve što jesam vrti oko ovih gubitaka, ali osećam da sam primoran da obavestim ljude u istoj situaciji i osećaju tuge (a postoje stotine onih koji pišu u „The Red Hand Files“) da postoji izlaz. Većina ljudi koji pišu, posebno u ranoj fazi tugovanja, jednostavno ne mogu da razumeju o čemu govorim u tom pogledu. Znam tačno kako se osećaju. Razumem to sada kada je reč o Džetrou – iskren je Kejv.
Arturova smrt ga je, konstatuje novinar, dovela do mesta gde je život poprimio religiozni sjaj koji ranije nije bio prisutan, te ga je upitao da li se boji da će to izbledeti?
– Znate, kada je reč o zavisnosti (Kejv je bio zavisnik od heroina tokom većeg dela 1980-ih i 90-ih. Čist je godinama) budete zavisni od droga, a onda prestajete da ih uzimate i nastupa ono što je poznato kao „pink cloud“. Šetaš okolo i sve te zaslepljuje. Onda se na kraju vratiš, ali moraš da se nosiš sa životom pod njegovim uslovima. Možda postoji neki aspekt toga, ali moj religiozni temperament, koji je oduvek bio tu, rasplamsao se nakon što je Artur umro. Ponekad se osećam duhovnijim od drugih, ali uvek je postojala borba između religioznog uverenja i skepticizma – mog racionalnog ja, što sam na nekom nivou video kao religiozni neuspeh. Nešto se u meni preokrenulo tako da sada to ne gledam kao neuspeh, već tako da je cela energija mog stvaralaštva bila u ovoj borbi. Ta borba je možda samo religiozno iskustvo – kaže umetnik.
Nažalost, smrt sina nije prvi veliki gubitak s kojim se Kejv susreo tokom života. Njegov otac, Kolin, predavao je engleski u Vangarati, ruralnom australijskom gradu gde su on i njegova supruga Doun odgajali Nika i njihovo dvoje dece. Međutim, Kolin je poginuo u saobraćajnoj nesreći kada je Kejv imao 19 godina. Na pitanje kako se menjao efekat tuge na muziku tada, u odnosu na danas kada je zreo muškarac, Kejv iskreno odgovara da je u to vreme bio potpuno nesvestan tuge koju je osećao.
– Mislim da nisam razumeo šta se dešava u mom životu. Bio sam izuzetno nesvestan svega osim sopstvenih apetita. Kada je Artur umro, bio sam gurnut na najmračnije mesto koje se može zamisliti, gde je bilo gotovo nemoguće videti bilo šta van očaja – priznaje.
Kejv i modna dizajnerka Suzi Bik u braku su od 1999, a pored Artura, roditelji su i njegovog brata blizanca Erla. Kejv ima još jednog sina, Luka, iz braka sa svojom prvom ženom, Vivijan Karneiro.
– Nekako sam uspeo da se izvučem iz toga, i – znam da ovo zvuči otrcano – to je imalo neke veze sa odgovorima koje sam dobijao od ljudi koji su mi stalno pisali i govorili, uglavnom, „ovo se i meni desilo, ovo je ono što se dešava vama i što može da se dogodi svima.“ Sve to je bilo bolno ali dragoceno za mene. I koncerti koje sam radio posle toga – bukvalno me je spasila briga publike. Mnogo mi je pomogla, a kada nastupam sada, osećam se kao da to nekako vraćam. Ono što radim umetnički je potpuno vraćanje duga. To je moj vid da kažem „i moj drugi sin je umro“. Teško je o tome pričati, ali spasavaju me sami koncerti i ovaj čin međusobne podrške. Ljudi kažu, kako možeš da ideš na turneju? Ali za mene je obrnuto. Kako mogu da ne idem?
Na pitanje šta vidi sad u očima publike, Kejv kaže da ih posmatra na drugačiji način nego ranije, „kao da je pala zavesa sa očiju u pogledu toga šta predstavljaju kao zajednica i kao pojedinci“.
– U prošlosti sam izlazio na scenu i izvodio nastupe koji su bili dobri ili loši, ali nikada nisam doživeo da me duboko dirne sama publika i njihove radosti, patnje i nesigurnosti i sve ono što vidite kada zapravo gledate ljude u oči. Ne znam da li zvučim blesavo i da li ovo ima smisla, ali videti publiku dirnutu onim što radite – to je zaista ogromna privilegija. Znam da svi muzičari to govore, ali zapravo je tako. Taj osećaj je izuzetno zarazan. Kao što je suprotno, samozadovoljstvo, kada vidite da vam se javlja bend. To je grešno rasipanje želje da se stvari poboljšaju. Način da to uradite je da se posvetite pesmi. Svi su uvučeni, i postoji taj izliv ljubavi između vas i publike. Nekada sam uživao u podeli između benda i publike. Svidelo nam se to ili ne, u prvim danima, ljudi su dolazili i u suštini nas mrzeli. Te trzavice između benda i publike bile su prava anarhična energija benda „The birthday party“ (Ovaj agresivno konfrontirajući pank bend doneo je Kejvu njegovu prvu slavu kao muzičara. Godine 1980. preselili su se iz Australije u Englesku, tada nazvani „najnasilnijim bendom u Britaniji“ zbog svoje sklonosti da podstiču fizički obračun sa publikom).
Kejv je otvoreno odgovarao i na pitanja o periodu dok je bio zavisnik kao i da li je tada smatrao da je droga izvor kreativnog.
– Amfetamin, s obzirom na čistu patološku primenu tokom rada, je neverovatan. Ali imate tendenciju da imate prenaduvan odnos prema onome što stvarate. Mislim da heroin nema veliku vrednost. To svakako staje na put, nakon nekog vremena. Želite da budete kreativno odgovorni, ali živite svoj život po volji droge. Mislim da to nema nikakvu istinsku kreativnu primenu. Znate, ono što mi se dopalo kod heroina je struktura koju je nametnuo vašem životu, u određenoj meri. Vaš izbor je veoma ograničen. Ustaneš, moraš da postigneš da daš gol ili ti pozli, a kasnije uveče treba još malo da uzmeš. Pod uslovom da imate nešto novca i zalihe, to je strukturiran život. Ako nemate novca, to je čisti haos, i ja to ne savetujem. Siguran sam za sve droge, ali svakako za heroin, da bih se zalagao za legalizaciju na način da možeš negde da odeš i uzmeš je bezbedno i vratiš se ponovo uveče. To je haos oko te droge koja je neverovatno destruktivna i opasna. Nezakonitost je razlog zašto toliko ljudi umire od upotrebe ove droge – otvoren je Kejv.
U pomenutoj knjizi muzičar ističe da su ga iskustva u poslednjih nekoliko godina, a posebno rad na „The Red Hand Files“ učinila empatičnijim, što takođe ističe da nije u njegovoj prirodi, a novinar „Njujork tajmsa“ pita da li umetnik može uopšte biti bez empatije, na šta Kejv odgovara u svom maniru:
– Bože pomozi nam ako umetnost rade samo vrli, empatični ljudi! Suština stvaranja umetnosti je da dođemo do boljeg dela naše prirode. To je svakako moj slučaj. Često se susrećemo sa „Kako da slušam ili čitam nešto od ljudi za koje se otkrije da su loši?“ Prema mom mišljenju, ponekad je dirljivost njihove umetnosti put i udaljenost od nje do njihovog najgoreg ja. To je uzbudljiva stvar u umetnosti, Odgovaranje na pisma koja dobijam u „The Red Hand Files“ otkrivaju nešto o meni za šta nisam ni znao da postoji. To je postalo način da artikulišem putovanje ka mojoj boljoj prirodi – kaže Kejv.
Ističe da kada govorimo o empatičnoj umetnosti, govorimo o razumevanju prirode sebe kao ljudskih bića, „to razumevanje – čak i prihvatanje gorih aspekata naše prirode – je vrlina.“
– U tome ima lepote, a lepota sama po sebi ima moralnu vrednost. Rekao bih da postoji velika lepota u pesmi „White elephant“. Efekat koji pesma ima na publiku – izvanredan je, bez obzira na to o čemu bi pesma mogla da bude. Postoje knjige koje je užasno čitati, ali ostaju lepe stvari. Mislim, „Američki psiho“ je lepa stvar na nekom nivou. Moralna vrednost umetnosti nije zasnovana na tome šta je umetnost. Neka umetnost koju vidim da jednostavno iznosi moralno očigledno nije, po mom mišljenju, poučna. Često je jedva vredi pogledati. Pritiskanje i povlačenje dobrog i lošeg koje postoji u nama je ono što umetnost čini lepom – smatra muzičar.
Na pitanje kada je poučno dovoditi u pitanja svoja uverenja, a kada je to uvreda, Kejv veli:
– Ja sam kulturno konzervativan u smislu da cenim vekovnu mudrost. Mislim da to ima inherentnu vrednost i da se treba osporiti – ali i u određenoj meri sačuvati. Dakle, da se vratimo problematičnim umetnicima: Čini se da u muzici postoji neka korelacija između kreativnosti i transgresije. Nije slučajno što su najveći muzičari tako često problematični likovi. Razumem da ljudi imaju različite poglede na ovo i da dolazim iz generacije muzičara gde je bila naša moralna dužnost da vređamo ljude. Zato smo radili bilo šta: da izazovemo nesklad i poremećaj. Meni se čini da u tome ima vrednosti. Kada pogledate ljude koji često stvaraju izvanrednu muziku, osećate se da bi putovanje od osobe do stvari koju su napravili možda imalo veze sa ulaskom u ovo kreativno carstvo koje je samo po sebi vredno i dobro, bez obzira na neispravnog čoveka koji ima hrabrosti da to učini. Pomalo sam umoran od ovih kastinga za loše glumce i njihovog razotkrivanja. Za mene to nema nikakvog smisla. Čini se da je ideal za to pravda i milost, ali oružje koje se koristi je nepravda i nemilosrdnost. To je veoma neprijatno za gledanje, i sasvim je očigledno da stvara mnogo dosadne, samovažne i moralno očigledne umetnosti.
U intervju je bilo reči čak i o najnovijem filmu „Elvis“ Baza Lurmana o kojem je Kejv govorio sa mnogo pažnje i značaja.
– Bio sam zbunjen. Elvis je moj heroj. Postojao je aspekt u priči o njegovim kasnijim godinama koji je za mene skoro religiozan. Poslednji koncerti u Las Vegasu bili su stradanje, raspeće i iskupljenja i vaskrsenja. U filmu, kasnije godine nisu prikazane na taj način. Osećao sam da je propuštena prilika. Vidite to na snimku kada na kraju prikazuju Elvisa. Postoji čovek koji pati na takvom epskom nivou da bude na sceni, da nastupa i da živi. To mi je bilo neverovatno inspirativno. Nije trebalo da pokažu taj snimak. Trebalo je da dođu sami do toga. Kraj je spasao taj snimak. To čak nije ni najbolji snimak iz tog perioda. Tu je kraj – „Ovo je Elvis“. Poslednjih 20 minuta snimka, počevši od trenutka kada kaže „Are You Lonesome Tonight?“, kamera se sve više približava njegovom licu i vidite kako su njegove oči prestravljene. To je neverovatno bolan snimak. Zatim se nastavlja na kolone kada je umro i pesmu „American Trilogy“ koja ocrtava raspeće i vaskrsenje. To je promenilo moj život kao umetnika. To je bila najuzbudljivija stvar koju sam ikada video u muzičkom smislu. Na tim snimcima se dešavalo nešto što nikada nigde drugde nisam video. Kada mislite o tome da ne želite nešto da uradite, ne osećate se baš tako večeras ili šta god da osećate kada ste na turneji, često razmišljam o Elvisovoj posvećenosti njegovom delu. To je izvanredno. Pitam se da li je režiser voleo taj Elvisov period ili se plašio da ga prikaže zbog tragičnog sjaja kakav je bio. To je ono što sam osećao da mu nedostaje – ocenio je Kejv.
U pogledu posvećenosti, kako je novinar „Njujork tajmsa“ istakao, na drugim mestima knjige, muzičar je izrazio duboku fokusiranost na to da bude građanin, komšija, otac, muž, pre nego da bude umetnik.
– Postoji nešto u sebičnoj prirodi umetnika što posle nekog vremena postaje izuzetno neprijatno. Da sam rekao svom 30-godišnjem, 40-godišnjem, 50-godišnjem sebi da moj umetnički rad nije osnovni i najvredniji aspekt mog života, pomislio bih da ne razumem ništa. Ovih dana se ne osećam tako. To ne znači da sam prestao da radim toliko, ali samo se osećam, samo po sebi, da druge stvari zahtevaju veću pažnju. Kao da brinete o ljudima oko sebe. Vi ste deo veće zajednice i deo sveta. Ovo će zvučati tužno i ekstremno, ali postoji onaj opis Satane u Danteovom „Paklu“ koji je zarobljen do pojasa u ledu i zaokupljen sopstvenom bedom maše krilima poput šišmiša i žvaće sa tri vilice svoje ogorčenosti i grehove. To je užasna slika vašeg sopstvenog interesa, raspirivanje vaše hladnoće na druge ljude. Ima nešto u toj ideji što stalno vidim kod ljudi, posebno kod mladih, u pogledu njihovog posla. Srećan sam što sam to pustio. Sve ljubavne pesme koje pišete, sve ove stvari koje proizvodite – koliko je važan taj deo vašeg života zapravo? Kada pomislite na sebe na samrtnoj postelji, generalno osećate da je neko pored vas. Možda sam to samo ja. Neću da držim ženu za ruku i kažem: „Draga, napisao sam „The Mercy Seat“ (Jedna od Kejvovih zaštitnih znakova. Radi se o čoveku koji čeka svoju smrt na električnoj stolici) Da li znate na šta mislim – upitao je Kejv i uz iskreno izvinjenje ponovo se vratio svom pokojnom sinu Arturu:
– Oprostite, ali jedna od prvih stvari koje sam uradio nakon što je umro bila je da sam se otarasio svoje kancelarije u kojoj sam pisao. Ušao sam tamo jednog dana i ona je zračila neverovatnom zaokupljenošću sobom. Taj manični lični interes je bio prva stvar koja je morala da ode.
Na posletku ovog emotivnog, iskrenog i lišenog bilo kakave patetike otvorenog intervjua, sagovornici su se složili da „gde god otišli, završimo sa sobom“.
– Ne možemo da pobegnemo od sebe i onoga što nam je važno. Tako je, kako je. Mnoge moje pesme su, pretpostavljam, uspeh zasnovan na činjenici da ih peva Nik Kejv. Da je neko drugi imao pukotinu, možda ne bi tako radile. Ne znam da li je to snaga ili nedostatak. Ali, stvar je u tome što napišete jednu stvar, i to je ponekad neodoljivo. To nešto znači. Postoje i drugi redovi koje pišete, a koji zapravo ne znače ništa. Te male stvari žive u pesmama kao male laži. Ali, mislim da ljudi znaju kada je nešto istina, a kada nije. To je ono o čemu govorimo kada gledamo kako Elvis peva. Sve je tu. To je istina. To je ono što uvek tražite i čemu težite…
Bonus video: Nik Kejv peva „I need you“ na Exitu
