„Otpadak kakav su bile ustaše“: Memoari Vladimira Vauhnika, čuvenog obaveštajca sa ovih prostora (2)

U jednom od poslednjih tekstova, Ivan Ivanji je o memoarima Vladimira Vauhnika napisao: „Ova knjiga je nezaobilazna za eksperte, ali veoma zanimljiva i za ljubitelje krimića i špijunskih romana.“

Odmah po napadu na Kraljevinu Jugoslaviju, Vladimir Vauhnik je uhapšen od strane nacista. Sa Ivom Andrićem će biti sproveden u Bad Šahen na Bodenskom jezeru. Nacisti ih posle mesec dana prebacuju u Beograd, ali to nije kraj epopeje Vladimira Vauhnika. Iz Beograda je početkom juna 1941. prebačen u centralu Gestapoa u Berlinu. Nakon dugog ispitivanja, Vauhnik je pristao na saradnju sa Nemcima, pritom imajući na umu da će ta saradnja biti kratkotrajna, taman tolika da izvuče živu glavu. Na zadatak koji je dobio od Nemaca odlazi u Zagreb, glavni grad novostvorene satelitske Nezavisne Države Hrvatske.

Nakon jučerašnjeg teksta "Čovek koji je otkrio Hitlerov plan za napad na Jugoslaviju", sa dozvolom izdavača prenosimo delove memoara u kojima Vauhnik ostavlja dragoceno svedočanstvo o prvim danima ove zločinačke države:

"Prošlo je više od deset godina otkako sam duže vremena boravio u Zagrebu. Sećanja na glavni grad Hrvatske bila su sasvim suprotna od stvarnosti koju sam sad video. Prljave ulice nedeljama očito nisu bile čišćene, delovalo je da je javni saobraćaj obustavljen, a na svakom ćošku stajale su grupe muškaraca u šarenim uniformama. Glavna ulica bila je prepuna zanemarene mladeži, a brojni mladići su nosili turske fesove. Uveče su gostionice punili nemački SS vojnici, a samo pokoji hrvatski oficir, čije su uniforme veoma podsećale na one iz Аustrougarskе monarhijе, bio je u njima. Sve je bilo bučno i svako se starao samo o tome kako da se dočepa obroka.

Već prvog dana sam video neke ulice koje su bile zatvorene. Kazali su mi da se u tim ulicama nalaze više hrvatske i nemačke kancelarije ili su u tim ulicama vršeni kućni pretresi. Naročito mi je palo u oči to da sam sreo mnogo muškaraca koji su nosili uniforme u činu majora ili pukovnika, iako sam puno njih poznavao lično ili po viđenju kao miroljubive građane. Bili su to nekadašnji austrougarski oficiri koji su nakon nastanka hrvatske države sanjali o produžetku karijere koju su prekinuli pre dvadesetak godina. Nije im bilo jasno da ih je vreme već odavno odbacilo i da ih je narod zvao „dezerterima sa groblja“ ili „patriotama iz naftalina“, kako su se u vojničkom žargonu Austrougarske označavali penzionisani oficiri koji su za vreme rata stupali iznova u vojsku. Jevreji koji su nekad činili jezgro otmenog građanstva sada su se viđali samo pojedinačno i bili su označeni žutim zvezdama.

Jedno od obeležja glavnog grada bile su i brojne vojničke i policijske patrole, koji su u svakoj ulici legitimisali prolaznike. Ponekad bi nekog uhapsili i poveli raciju u gostionicama, ali su se nekada sasvim pasivno ponašali. Uskoro sam saznao da su ustaše kopija nemačkih SS jedinica, koji su regrutirani od besposlenog ljudskog materijala poreklom iz siromašnih primorskih područja. Oni su činili kičmu novog režima. Nova hrvatska država je htela da dâ utisak zadovoljstva, preduzimljivosti i životne svežine.

Ništa od svega toga se nije osećalo. Skoro da nije bilo razlike između „slobodnog“ Zagreba i okupiranih gradova Varšave, Krakova, Roterdama, Haga ili Brisela, koji su već mesecima, neretko i godinama podnosili nacističku okupaciju. Kako sam ove gradove posećivao, imao sam utisak da se u njima čovek oseća sigurnije nego u glavnom gradu nove, samosvojne i nezavisne Hrvatske.

Jugoslovenski oficiri koji su tokom poslednjih dvadeset godina dobro živeli, najpre zbog toga što je u jugoslovenskoj vojsci ravnopravnost naroda još i najbolje uspevala, našli su se odjednom pred zadatkom koji je bio u suprotnosti sa njihovim osećanjima. Postalo im je jasno da su baš oni taj alat koji je potreban za vođenje ludog i strašnog bratoubilačkog rata. Postavljeni pred taj nečastan zadatak, mnogi su se zgadili i bilo je slučajeva da su pojedinci iz očaja počinili samoubistvo. Neki su hteli da odmah napuste vojsku, drugi su sabotirali komande i ustašama otežavali ubilačka i pljačkaška zlodela. To im je uspevalo tek u retkim slučajevima.

Što sam se češće sretao sa nekadašnjim prijateljima, sve više sam uviđao kako raste briga za dalji razvoj stanja u Hrvatskoj. Delovalo mi je neverovatno, ali već tada niko nije verovao u konačnu pobedu snaga Osovine. Otkud to duboko ukorenjeno ubeđenje, i to u vremenu kada su se nemačke armije pripremale da napadnu Lenjingrad, Moskvu i Harkov? Bez sumnje je bestijalnost ustaša bila jedan od glavnih uzroka za ubeđenje da takvo postupanje ne može voditi stabilnim odnosima. Zbog toga su mnogi radije bili ratni zarobljenici ili prisilni radnici u Nemačkoj, nego na položajima koje su imali u domovini, i to da bi izbegli učešće u bratoubilačkom ratu.

Uskoro sam zahvaljujući pomoći žene generala Marića uspeo da dobijem jedan mali stan u njegovoj blizini. Postao sam stalni gost generala i tako sam mogao sopstvenim očima da vidim šta je u stanju da učini plemenito srce jedne žene. Bilo mi je jasno da su osobe iz progonjenih srpskih i jevrejskih familija tražile kod te žene zaštitu i pomoć sa ubeđenjem da će ona s obzirom na položaj njenog muža ipak nešto postići. Ova plemenita žena brinula se za svaku porodicu. Išla je tako daleko da je u opasnim trenucima progonjenim porodicama obezbeđivala sigurna utočišta i starala se o njihovoj imovini. Svaki dan je donosio nove žrtve i probleme. Ova žena je uspela da spase na stotine srpskih i jevrejskih siromaha, sve dok nije i sama kao žrtva ustaške osvete bačena u zatvor.

Nije prošao nijedan dan da nisam bio svedok potresnih scena. Slušao sam o logorima u kojima su sakupljali nesrećne porodice kako bi ih na licu mesta likvidirali ili ih odvukli u još gore koncentracione logore u unutrašnjosti zemlje. Nisam mogao da poverujem svojim ušima i očima da je moguće da se u toliko dobroćudnom i pobožnom hrvatskom narodu odgoji takav otpadak kakav su bile ustaše. Postojao je utisak da ove životinje žele čak i da premaše svoje SS učitelje koji su im bili uzor."

Bonus video: Jelena Lončar i Joakim Tasić: Nedostaje nam antiratnih pesnika