0
Za čitanje za ovu nedelju preporučujemo knjige Tihomira Brajovića „Opklada s vremenom“ i Ilije Bakića „Tri oka u glavi“.
Tihomir Brajović, „Opklada s vremenom“, KOV (Književna omladina Vršac), 2023.
Ličnu hrestomatiju novinskih prikaza s podnaslovom „Kritičke minijature s razmeđe stoleća“ Tihomir Brajović vadi iz vetrova vremena koje „već polako prekriva prah nesećanja“. Tekstovi od šlajfne i po na prelazu iz XX u XXI vek pripadaju jasno definisanom metažanru sa brižno biranim temama i kristalno jasnim stavovima.
Ovaj renomirani teoretičar i kritičar svoju aktivnost opisuje – nepravedno skromno! – kao pisanje koje živi od pisanja drugih. Njegova „milenijumska ukrštenica“ nije samo mapa davnih čitanja, već je i spomenar-podsetnik: u pamćenje vraća literarne uzlete i izlete, kulturološke cake i kuriozitete.
„Lirska fantastika“ Gorana Petrovića trijumfuje 2000. u trci za NIN-a nad prvencem Mirjane Novaković, Brajoviću nalik na Basaru, koji prilježno čita Bulgakova i Vitgenštajna; Igor Marojević 1998. objavljuje roman o HIV-u, a iste godine roman Ivane Hadži Popović deo je, već na srpskoj književnoj sceni ustaljenog, „fatalnog“ žanra „istorizovane melodrame“.
Duhovito, precizno i lucidno deleći autore i autorke na laureate i aspirante, artiste i modele, ironičare i melanholičare ili pak istoriopate i mitofile, Brajović sadašnjem širokopojasnom književnom konzumerizmu nudi pažnje vredne naslove od pre četvrt veka: Despotova i Mekjuena, Radmilu Lazić i Ljubicu Arsić, Barika, Trevora i Ruždija, negdašnje laureate NIN-a. Stari novinski prikazi postaju tako dobra nova škola medijskoj revitalizaciji čitanja i vrednovanja.
Ilija Bakić, „Tri oka u glavi“, Niški kulturni centar, 2022.
Pisac fantastike može biti tehno-optimista opijen mašinama, poput Žila Verna; u prvi plan može staviti ideje progresa, kao Herbert Džordž Vels. Mada se mahom bavi budućnošću naše civilizacije i univerzuma, fantastika se može čitati kao politička alegorija kad je piše Orvel ili kao angažovana književnost kad je piše Zamjatin.
Trideset i pet tekstova Ilije Bakića, objavljivanih mahom u novosadskom „Dnevniku“ prethodne tri decenije, pisani su u slavu naučne fantastike, njenih tema i tumačenja. Po Bakiću, fantastika je „staro-novi zatočnik začudnog“, sa „tri oka u glavi“ – jer može da bude naučna, epska i mračna. Otud se njegovi eseji bave primerima negativne utopije, dalekog svemira i bliske apokalipse, čak i načinima na koje naučna fantastika pristupa ekonomskim temama. Pomno katalogizovani propusti, pojednostavljivanja i vulgarizovanja vidljiv su plod obmanjivačkih strategija koje celuloidne fantazije neretko nameću fantastici. Bakić detaljno analizira mreže nevidljivih i nepostojećih knjiga koje se nabrajaju ili citiraju kod Borhesa i Konana Dojla – Šerlok je objavio niz stručnih knjiga o umetnosti detekcije i tajnim pismima, a doktor Votson je autor studije „Džinovski pacov Sumatre“ – dok je u romanu „Gvozdeni san“ Normana Spinrada Adolf Hitler pisac SF romana, koji nose jezovite naslove njegovih stvarnih uradaka: „Trijumf volje“ i „Vladajuća rasa“.
Serija eseja „SF sistem“ efektno otkriva kako se koja planeta kotira u SF: Merkur se pominje retko, Venera ima okeane, egzotične biljke i žitelje koji opšte putem radio-talasa, Žil Vern svoje junake na Mesec šalje pomoću topovske granate, a Saturnovi prstenovi i sateliti postaju poželjne nastambe i skrovišta.
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek
