Od zelene do crne - poezija boja: Zbirke pesama Tijane Savatić i Marije Kostić su lektira za ovu nedelju

Tijana Savatić, "Baštenski kreveti", Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, 2023."Svaka je rupa dno pod sobom", stoji u naslovnoj pesmi druge zbirke Tijane Savatić. Ispod ove apsurdno lepe definicije može da se udene tako mnogo kad se zateknete u poeziji koju opasuje „par stopala koja gutaju sunce” i koju premrežuju snopovi i brazde, nastanjuju klupka „mačje vode” i „bespolne noći”.Pred nama je tridesetak pesama o neraskidivoj vezi tela i zelenila u kojoj ne postoji suparništvo ni dvoboj, već samo duboko drugovanje, nalik trajnoj bliskosti Persefone i Demetre. Pesničku tehniku bujanja reči Tijana Savatić primenjuje da bi na svetlu Sunca bolje videla travu i vodu, treset i ptice, žaoku i maslačak, uvelu lastu i - čitavo jedno „grimizno proleće”.Priroda je drago stanište, intimni prostor u kom se pesnikinja oslobađa svih ograničenja. Tijana Savatić raspertlava sintaksu stiha i vodi nas kroz žive slike sveta jezikom vijugavim kao puzavica, „pod tankim slojem sluzi što kopni u jutarnji mraz / što svrbi po zemlji i cedi se”. U pesmi „Agava je bila kraljica leptira” jedna biljka traje ceo vek, sve dok zeleni jezici ne sklope - pogodite šta? Ni manje ni više nego - dlanove! Uza sve to, „obrazi su se tiskali da dožive spektakl”, u iščekivanju novog leta.

Baštenski kreveti zapravo su veliki sanduci u kojima se sadi bilje da bi bolje raslo pod punim prirodnim svetlom. Oni nemaju dno, već samo drveni okvir, koji obujmi rastresitu zemlju i treba da predstavlja barijeru sitnim štetočinama; taj okvir daje semenu više šansi i bolje uslove da nikne ranije, a već izniklim biljkama omogućava mnogo brži rast. Baštenski kreveti moraju stajati na osunčanom mestu. Sve to objašnjava zašto je poezija Tijane Savatić sa jedne strane heterogena i razgranata, sa druge dosledno i duboko ukopana u arhajsku monolitnost. Svi zeleni motivi ove poezije raskošni su i egzaktni, ma kako se činilo da vijugaju divlje i bezglavo, hitajući da sebi kao bedž u isti mah zakače raskalašnu telesnost i vedru estetizovanost.Marija Kostić, „Kako nastaje crna”, Književna radionica Rašić, 2022.Do crne boje stiže se kroz živopisni niz reminiscencija i iskustava koji se spektralno izlistavaju u pamćenju pesnikinje: cvetovi i zvukovi, dinje i višnje, spanać i tetkin „fića” deo su kolor-kataloga jednog odrastanja.

U tom svetu pesnikinju koja, neodlučna između dva identiteta, govori „usamljenim jezikom” i priča sama sa sobom može da ošamuti „miris promenjene posteljine”: za sebe kaže da je „komandant bez strategije”. Na sahrani je umiruju čitanje epitafa, oduzimanje četvorocifrenih brojeva, „maskara i oprana kosa / pokojnikove ćerke”; u pesmi „Odiseja” ona „zamišlja da je more puter / u kom otiskuje svoje pršljenove”, izbegavši da se prepusti žudnji za nestajanjem.Telo je skrovište u kom „od svađa gore zidovi”, ono može da se sklupča u očevima šakama koje su „velike kao kolevka”, dok su prsti bolesne sestre „dugi kao mostovi” a može da sraste sa dvosedom, kao usamljena i umorna junakinja pesme „Iznenađenje za rođendan”; čovek je „najusamljenije mesto na planeti”. U pesmi „Grad koji pulsira” govori se jezikom „koji lomi reči kao orahe”, a „sva lepota / nalazi se u procepu”. Poetska biografija krcata je pitanjima i nedoumicama, obračunava se sa zabranama i samooptuživanjem, utešno krstari geografskim i oniričkim koordinatama.Bonus video: "Sa Cvejom" - knjiga o Branku Cvejiću